Топли август је и овог љета окупио многа планинарска друштава из Републике Српске, Србије и Црне Горе на обронцима планине Волујак. Домаћини традиционалног скупа, ПД „Волујак“ из Гацка, у доброј организацији понудили су планинарске туре различитог степена тежине у којима су своју издржљивост опробали и требињски планинари.
Базу за све походе, камп „Папин до“ (1450 мнв) већ у петак поподне, 20.августа, прекриле су боје подигнутих шатора, овај пут чини се много бројнији него претходних љета. Пријатно изненађење и новина за све кампере био је призор планинарског дома у изградњи који обећава много чешћа и садржајнија окупљања у неким будућим приликама.
На овогодишњем скупу много амбициознији подухват постављен је као циљ у односу на претходне године. Наиме, највећу атракцију и изазов искусили су планинари који су успјели у једном дану освојити чак 4 врха. Њима се придружило и неколико требињских планинара.
Најспремнији и најодлучнији поранили су у суботу 21. августа пут масива Биоч, гдје их је прво чекао успон на Велики Витао (2397 мнв) који се налази у сусједној Црној Гори. Након прве одреднице, пред неуморним ходачима, опремљеним штаповима, водом, а наоружаним добром вољом испријечили су се наизмјенично: Трзивка (2333), Трновачки Дурмитор (2241), Волујак (2336). Као сувенир на овај доживљај понијели су незаборавне импресије са Трновачког Дурмитора гдје је одважнике одушевио поглед на истоимено језеро које својим обликом срца оставља све без даха. На сва 4 врха , осим печата у књижицама, природа је подијелила још љепшу сатисфакцију – ужитак у панорами несагледивог пространства чији су хоризонти истурили своје дивове чуваре: Маглић, врхове Дурмитора и тако редом на све стране, преко граница.
За појединце је ова изузетно напорна и дугочасовна маршута, праћена идеалним временским приликама, успјешно завршена у касним поподневним часовима. Остали учесници су се задовољили успоном на један или два од поменутих врхова које су себи поставили за циљ или су се отиснули ка не мање атрактивној дестинацији - шетњом до Стабанских језера.
Окрепљење за све оне који су на Волујак стигли по своју порцију напора као и за оне који су само тражили одмор и дружење ни ове године није изостало. Пасуљ с месом у суботу и роштиљ у недељу дали су нам инфузију добре енергије која је удружена са пријатном атмосфером поред логорске ватре и неочекиваним ватрометом додала нашем боравку комплетан ужитак за сва чула и на томе се захваљујемо домаћинима из Гацка.
Рај за ливадарење
Као свака планина и Волујак нуди садржаје за све потребе планинара, па и оне који ће се некад радије одлучити на рекреативне, лакше успоне, ливадарење, посјету катунима, брање плодова и купање у језеру.
Тако су се и овог пута могле срести групице планинара на путу за Кук (1800 мнв), врх који се осамио између Лебршника и самог врха Волујака. Ова степенасто одсјечена стјеновита громада заједно са Јагодиним језером чини мотив који ћете сигурно у успомени на овај крајолик чувати као један од најљепших призора. Иако до Кука не води маркирана стаза, сам успон није захтјеван и дуг, али ако сте ловац на добре панораме, сигурно нећете остати равнодушни освајањем овог врха.
Послије двочасовног лаганог хода од кампа до врха Кука, под нама се указаше долина тек рођене Сутјеске која је толико мала да је једва можете видјети голим оком, камп Папин до и Јагодино језеро, чије купаче смо уочили тек као мале тачке на површини мирне воде. Поглед који сеже даље преко наизмјенчно послаганих шума и пашњака у даљини завршава на обронцима модре Зеленгоре.
Тражећи повољнију и бржу стазу у повратку, спуштамо се стрмим силазом поред једног од сипаришта и наилазимо на катун у самом подножју планине гдје нас гостољубиви сељани дочекују лијепом ријечју, ракијом и сиром. У разговору сазнајемо занимљиве детаље о суровости и љепоти опстанка у овој нетакнутој недођији чудећи се младоликости наших домаћина у односу на њихову доб.
Замишљамо се и над сазнањем да Јагодино језеро по вјеровању катуњана нема дна и једно је од оних мјеста које се по правилу избјегавају. Ипак, ми смо се по повратку освјежили његовим чарима и сазнали да по мјерењима његова дубина броји 16 метара. Мистерија нам је једино остала у вези са именом језера, јер смо у његовој близини могли уживати једино у плодовима малине. Од јагода - ни трага. Баш као што је и у недељу вече у Папином долу почео да блиједи сваки траг боравка велике групе планинара. Један по један, падали су шатори, док су се учесници редом опраштали и поздрављали до неког следећег сусрета.
ДА СМО ЗДРАВО
Извјештај саставила Ана Влатковић
ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА - ВОЛУЈАК 2010 --> кликни!
