Зимски успон на Осјеченицу - Босанска Крајина

“По шуми широм, без стазе и пута, Јежурка Јежић поваздан лута. Ловом се бави, често га виде с триста копаља на јуриш иде…” Било је неминовно се сјетити ове пјесмице јер смо се тог недјељног јутра, 22.01.2012. упутили баш ка долини и мјестима одрастања нашег познатог писца, Бранка Ћопића.

Послије два сата вожње и пријатног друштва у комбију, нашли смо се у сјеверно-западној Босни, на раскрсници путева Бихаћ-Јајце-Книн. То је било једно мало мјесто, Босански Петровац. Са тих 664 мнв смо већ погледима тражили врхове планина које га окружују: Осјеченица, Клековача и Грмеч. Биле су добро сакривене у магли. Наставили смо се гегати у нашем комбију и скренули на сеоски макадам, а прије него је зеленило природе ишчезло под снијегом, видјели смо на једној пољани и стари “натпис”, зеленилом исписано “Тито”, са оштећеним словом “О”, чије су се гране осушиле и пресавиле. Даље се пејзаж око нас невјероватно брзо мијењао док се мени чинило да се природа претвара у некакву снијежну успавану љепотицу. То је била права “релаксација за очи” јер смо пошли из кишног нам Приједора. У исто вријеме је и моје узбуђење расло. То је био први пут да идем у ове планине и то на “Зимски успон на Осјеченицу (1795м) 2012”.

Све ужим и стрмијим макадамом смо стигли до неких 900 м.н.в  гдје је комби почео добро проклизавати на снијегу. Одлука је била једногласна; одавде ћемо пјешке. Руксаци на леђа, штапови за ходање у руке, гамашне на ноге и нас двадесет је било спремно!  Упорно сам погледом тражила одсјечено “тјеме” Осјеченице изнад шуме, по којем је планина и добила назив, али су га магла и ниски, свијетло сиви облаци били сакрили. И тако смо се почели загријавати ходајући и даље путем. Моје одушевљење бијелом дивљином и тишином природе су прекинули неки велики трагови у снијегу, који су водили у шуму; трагови “дрекавца” (Митолошко биће-животиња тих простора) или медвједа, нисмо били сигурни!? Ни једно ни друго ми није звучало примамљиво па сам се, лагано и непримјетно, са зачеља пребацила негдје у средину наше колоне ;) а од претрпљеног страха се нисам сјетила фотографисати те трагове огромних шапа, и те како већих од трагова мојих ципела!!

И тако, скренусмо и са тог пута десно, у шуму, која нам је отворила своја снијежна врата и показала нам своје зимске чари. Висока и танка стабла су била покривена снијегом, али не потпуно већ као неком танком чипком бијелом, тако њежно и лијепо, као да нас брани од оних сивих облака. Скоро да нисам ни примијетила да је снијег постао тврђи и много дубљи, скоро до кољена. Уз пут нам се придружише још двије мање групе планинара из других градова, те сазнајем да су ова шума и сама висораван на врху Осјеченице, “богате” цвијетом рунолист, који ми планинари, посебно волимо видјети. Било је занимљиво се окренути и гледати ту дугу “поворку” насмијаних лица, како упадају у,  газе по траговима вође групе. Пратили смо маркације (прилично изблијеђеле),  непрекидно се пели. Ја сам била очарана “крошњама” дрвећа које су високо изнад нас рашириле и испреплетале своје дуге, танке и голе гране, покривене танким слојем смрзнутог снијега. Личиле су ми на смрзнуту паукову мрежу  или што један из групе рече, на неуроне.

Што смо се више пењали, постајало је хладније. Скоро сви смо већ били ставили капе и топлије рукавице. А онда одједном, не упозоривши нас, шума отвори своја излазна врата, нестаде испод нас однешавши са собом и маркације, док се ми нађосмо у некој сасвим другој димензији! На тих, неких 1400 м , чар и њежне шапате шуме замијенише камене литице, сада покривене ледом и снијегом. Штрчиле су стрмо изнад појаса шуме као да су нас упозоравале на густу маглу у коју смо полако улазили. А вјетар је играо своју игру, звиждећи око наших глава и увлачећи се у касно закопчане јакне. Као да се бунио сто смо узнемирили ту чудну природу. Једно по једно смо прелазили тај залеђени дио док нас је густа магла примала у своје ледене загрљаје. Изгубивши са шумом и маркације, успорили смо пењање, сто је допринијело већој хладноћи. Било нам је битно не скренути много са стазе, коју је било јако тешко пронаћи и пратити. Ове литице су, како касније сазнајем, обрасле клеком, густим, игличастим жбуњићима, који су се преломили под тежином снијега и леда, и “пружили” по скривеним стазама, као да спавају. Штапови за ходање нам нису више били од користи, јер су и сами упадали у снијег, на неким мјестима и до 1.2 м. зато смо их спаковали и почели се пентрати грбавим тереном, преко смрзнутих клека. Можда недовољно смрзнутих, јер се сваки пети корак завршавао упадом до препона. И тако, у тој нијемој борби са вјетром и маглом, често смо стајали и чекали да се пронађе најчвршћи прелаз преко оборене клеке и да се дијелови групе сакупе,   да не изгубимо некога у тој густој магли. То је успоравало и чинило да се хладимо. И тако, не размишљајући више о врху ка којем смо се упутили, него да се одржим топлом као и о сваком кораку који чиним, изненада осјетих чврсто тло под ногама! Када подигох главу, приђе ми насмијани вођа пута и пружи руку, честита. Тада схватих! Па на врху смо! Зар је могуће? Већ? Нема више пропадања, борбе са снијегом и вјетром… И тако, док је вођа пута дочекивао једно по једно и упућивао коју лијепу ријеч, ја сам се прошетала том, много помињаној висоравни на врху Осјеченице. Вјетар, магла, снијег и лед! А гдје год се окренеш, не видиш ништа! Шта је са оним изврсним и широким видиком на све стране о којем сам цијелим путем слушала? Шта је са широким погледом на сусједне планине, Грмеч И Клековачу (иначе планину “миљеницу” људима из Приједора)? Не овај пут. Овај пут је магла врх “узела под своје” и играће се колико то њој буде одговарало. Облачим перјану јакну И покушавам навући јос једну капу, што је итекако било отежано због смрзнуте косе. Завијам се, да ми вјетар не леди лице. Наравно да се нашло времена И за фотографисање, иако смо сви жељно чекали да се склонимо у једну завјетрину И окријепимо топлим пићем И оброком. И ту сам остала изненађена када ме је један искусни планинар дочекао питањем : “Желиш ли куваног вина са клинчићем?” што је иначе традиционално пиће у том дијелу Босанске Крајине , у зимским данима. Наравно да нисам одбила, иако никада не пијем алкохол на планини, али само онај мирис клинчића је учинио да ми хладним тијелом проструји крв! И тако, послије предивног, окрепљујућег предаха, слиједило је фотографисање и истим путем назад.

Они искусни кажу да је најтеже сићи са планине јер се губи воља, адреналин опада и губи се моћ расуђивања од умора и хладноће, али ја сам сва сретна била овај пут, јос више узбуђена и пуна адреналина, и  на силажењу. Још горе, на оној висоравни на врху сам знала, гледајући у маглу, да ћу се вратити једног дана на ову планину, пуну изненађења. Не тешку за савладати, али занимљиву, јер желим да је видим у свом свјетлу зеленила и те стијене које се сада крију испод снијега  у магли. Тако смо на повратку, у подножју планине, одиграли једно Козарачко коло (познато у Крајини, тј.околини Приједора) и поздравили Осјеченицу осмијесима. Биће прилика, само Да Смо Здраво!

Ивана Дринчић, (Осло, Приједор, Требиње) поносни члан Вучјег зуба :)

 

Posted on January 27, 2012 .