Топлом Требињу сиње море је испод носа, а за вратом моћна гора. Гора Орјен је читав систем, прави мозаик бројних врхова и оштрих крашких гребена. Његов највисочији врх Зубачки кабао (1894 м) највећа је тачка у приморском појасу Динарида. Моћни масив Орјена, уздигнут високо изнад морске обале, као да надгледа сиње Јадранско море и изнад њега бдије као чувар.

Сви хрле чуваном мору, а не чувару Орјену. Журећи мору једва да ти љубитељи  морски и запазе бројне, снагом природе извајане, врхове Орјена. Људи који срљају мору на обалу нијесу, самим тим, и исконски љубитељи мора. Они само у море загазе. Брчкају се, лешкаре на његовој обали да промијене блиједу боју за морску бакарну, и, бар за кратко, изгледају као у туђој кожи. Већином су онако удебљани, прекипјеле тјелесине, налик на фоке немарно и безбрижно изваљене на обалу. Прави заљубљеници мора су само рибари и морепловци, они који од њега живе. Они су на морској пучини, у срцу морском.

Тако и они који себе сврставају у љубитеље планине и природе не могу пронићи у срце планине што се неће наћи у њеним њедрима. А њедра орјенског масива су бујна и скровита, неистражена и замршена, непрегледна и заносна, попут морске пучине. У њедрима Орјена мирно и  слободо бујају жива створења, далеко од очију људских, баш као и морска створења у дубинама мора. Само смјели рониоци виде чари морских дубина. Чари њедара орјенских могу видјети и доживјети само они који имају вољу заћи у оштре гребене, дубоке крашке долине, али и густе букове шуме; заобилазити дубоке јаме и камене шиљке.

Искрени љубитељи и поштоваоци овог планинског масива су планинари ПД ‘Вучји зуб’ из Требиња. Овом планинарском друштву име је дато по препознатљивом истоименом врху (1805 м). Мало искривљен као у вилици, и изоштрен, искезио у развученим чељустима Реовачке греде и Јастребице, прави очњак, и то баш вучији.

Већину искуснијих планинара овог друштва окупила је љубав према природи и жељи да наставе давно прекинуту активност, још послије Другог свјетског рата основаног, Планинарског друштва ‘Бијела гора’ из Требиња. Чланови ПД ‘Вучји зуб’, обиљежили су и прочистили више стаза на херцеговачкој страни Орјена. Сваке године учине знатан број похода ка врховима, уз један традиционални кад пристижу и планинари из других крајева, али и других балканских земаља.

Овог пута описаћемо и представити један наш зимски успон и обилазак  орјенског масива кад је пригрнут бијелим губером. Прије би се рекло да је то стара губерчина, понегдје шупља, круто прилегла уз оштре гребене, и испупчене врхове, а утонула на мјесту дубоких  крашких долина.

Петорица планинара отишли су 15. јануара ове 2011. године да коначе на Добром долу, највећем ледњачком кориту у цијелом орјенском масиву. Они су дошли као старе званице Доброг дола. Овај огромни до представља гостинску собу за посјетиоце Орјена с херцеговачке стране. Постеља му је мека и дебела пола метра, зашушкан са свих страна  густом и високом буковом шумом, а украшен јединственим примјерцима, извитим високо и разбашкареним од давнина, стољетним стаблима мунике (Pinus leukodermis). То је ендемска врста Динарида, њихов понос и особеност. Проживе вијекове. Чак се мисли и да су преживјеле ледено доба. Њихова кора подсјећа на слонову кожу. Биљни и животињски џинови.

Тројица из ове групе што је на конак дошла није се много гостила у гостинској соби Доброг дола. Игор, Марко и Срђан изашли су и изван авлије овог скровитог дома Орјена – на врх Зубачки кабао иако је тек сјутрадан планиран заједнички успон на Вучји зуб.

Нас четворица из друге групе нијесмо ишли на конак, али смо зато у цик зоре (око пет часова) били на Ублима. Притегли смо опанке и кроз велику увалу шумским путем дугим 8 километара кренули у госте у ушушкани дом Орјена – Добри до. Мале батеријске лампе губе се у свјетлости звијезде Данице. Ведрина и јутарњи мраз ову звијезду представљају у свом познатом свјетлу. Рушће се снијег под ногама, а снажни јутарњи сјевер свира знану мелодију на стотинама букових виолина и трубама црног бора и мунике. Убиједих се да је вјетар био први композитор а шума први познати инструменти. Човјек се од њих научио музицирати.

Банусмо из густе шуме у свијетлу просторију Доброг дола. Друштво на конаку устало, окријепљено уз ватру и описану музику сјеверца, дочека нас весело.  Размијенисмо утиске, они из ноћи ми из ране зоре. Доручкујемо јер требамо одмах кренути. Набадам комадиће шпека на буков шиљак и гријем на језичку пламена које вјетар извија из ватре. Помијешани мирис сланине и упареног буковог шиљка боље од салате буди жељу за јелом. Уз то рано устајање и пјешачење од пет часова до нешто иза седам, и јутарњи мраз отвори нам апетит. Све је слатко, поготову распарени шпек. Глад је најбољи кувар.

Наша дружина од осам планинара оштро је заграбила уз стрми шумски гребен према добокој ували испод Вучјег зуба. Тројица од нас немамо дерезе – нарочите направе са оштрим шиљцима које се стављају на планинарске ципеле да се лакше и сигурније креће тврдим залеђеним стрминама. Нешто отежано али брзо излазимо на Прасу  –   дугачки гребен који повезује Вучји зуб и Зубачки кабао. То је прави природни мост између ова два врха. Траг вучји управо гребеном. Па куд ће друго него испод Вучјег зуба. Вук стално осматра оштрим видом и ријетко иде долинама.

 

Отвара се поглед на морску пучину испред Тивта и опјевани Ловћен. С Прасе води стаза под громаду Вучјег зуба преко снијегом, као оловом, залитог гребена. Оштре стијене и шкрапе, залите снијегом, добиле су изглед стрме сњежне падине. Излазимо на усјек, праву капију, на око сто метара испод врха. На тој капији врата су отворена. Један стуб капије је окомита литица а други чини огромна муника, у дну искривљена борећи се с тежином сњегова, израсла из масивне стијена, а онда разграната и бујна као да расте из дебеле плодне црнице. Природа се побринула да и из камена ничу овакви џинови. Тврди као и сам камен. Вјетар и олује чупају стабла у низинама али ова су из камена у њему се окаменила, па могу да пркосе свим силама. Више оваквих стабала начичканих по окомитом гребену закитили су врх вјечно зеленим рухом. Ових сто метара, скоро окомитог леденох застора, од капије до врха пређосмо опрезно. На врху смо. Вјетар стао са изласком сунца. Свуда свјетлост сунца, снијега, мора и далеких гора Проклетија, Комова, Дурмитора, Волујака, Биоча. Од сунца је морска пучина добила бакарну боју и изгледа као огромна бакарна плоча. Сам врх заобљен и изгубио оштрину очњака. Привлачи нам поглед сјеверно подножје врха којим смо јесенас прешли са Јастребице. То је Кршевљев мрамор, саткан од оштрих камених сабљи, мачева, копаља и бодежи пободених тако да све што на њих падне ту набодено и остане. Право је умијеће проћи између стотина ових оштрица. Ријетко је наћи у крашким планинама овакве примјере изоштрених стијена. Право му је име мрамор. Не каже се тек тако кад неко падне у неприступачане провалије: ‘Ниђе стрва ни мрамора’. Али, овог пута та оштра сјечива бјеху заливена тврдим слојем снијега, као да их чува од корозије. С отапањем снијега, на прољећном сунцу, засијаће сабље дамаскије, витка копља и хладна сјечива.  Можда су створени да подсјећају на сталне борбе на овој некадашњој крвавој тромеђи Црне Горе, Турске и Млетака.

Видици наши испунили су се, душа и тијело окријепили. Ријетки су овако ведри дани у сред зиме. Овдје се и љети лако смрачи и сручи пљусак и град. Географи су утврдили да највише воде у Европи падне овдје над масивом Орјена. Али сву је гута овај разуђени масив, вјечно жедни див. Чувар мора предаје сваку кап мору, одмах, без оклијевања.

Овај наш поход у госте Орјену може се само доживљети, а тешко описати. Најпривлачнија су неописива мјеста. Сваки врх орјенски сам за себе је загонетка љутог краса. Ови врхови су чељад Орјена – доброг домаћина и чувара мора. Напустили смо Вучји зуб и Добри до с поздравом, али и жељом да опет дођемо и не само ми но и други што воле природу или што ће је тек завољети. Да дођу они који хрле да загазе у море, да за високу цијену промијене боју; да дођу и да се окријепе уморни од свакојаких обавеза и стресова. Само двадесет километара од Требиња: нетакнута природа, чудни и загонетни рељеф љутог краса, мунике израсле из стијена, највише падавина у Европи, а нигдје извора, а опет није безводно. Током свих врелих дана у дубоким јамама широм Орјена наћи ће се снијега довољно да за трен на врелом сунцу испуни водом било коју посуду. Некад давно товари снијега и леда из јама гоњени су ноћу у Дубровник да хладе пиво и вино господи. То су били ‘бијели рудари’. С рударским поздравом ‘Сретно’ поздрављамо све који посјете неки од орјенскиих врхова, гребана, пећина и јама, мирисних шума и непрегледних пространстава докле око сеже, преко гора и сињега мора.

Милосав Миле Пикула

 

 

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.