Меморијални успон на Лупоглав фебруар 2010

13.02.2010. године

СРЂАН МИЛИВОЈЕВИЋ и МАРКО УКРОПИНА

чланови ПД "ВУЧЈИ ЗУБ" учествовали на меморијалном успону на ЛУПОГЛАВ

Кренули смо у 7 сати из Требиња према Мостару како би учествовали на успону на ЛУПОГЛАВ. Вријеме у Требињу је било облачно и неочекивано добро и топло за ово доба године. Возећи се према Мостару били смо замишљени и мислећи само на једну ствар, а то је у ово доба године због времена неосвојиви врх ЛУПОГЛАВ. Како смо прилазили зборном мјесту планинара примијетили смо да се снијег спустио скроз до пута и само смо се погледали и помислили шта нас горе чека.Кад смо дошли пријавили смо се члановима Горске Службе Спашавања ( ГСС ) који су нас срдачно поздравили и било им је веома драго због нашег доласка, а и ми смо се осјећали добродошлим. Уписали смо се у књигу као 13. и 14. а касније смо сазнали да нас је око 40-ак планинара из читаве БиХ. Марко и ја крећемо према Барном долу гдје је планиран камп. Крећући се стазом наилазимо на све дубљи снијег који нам отежава кретање, јер смо кренули међу првима. Снијег је нападао по гранама и стаза је била практично непроходна, јер смо морали штаповима скидати снијег са грана. Наилазимо на групу из Бања Луке и Сарајева и заједнички се договарамо да сачекамо остатак групе како би на смјену пробијали стазу. После 3 сата напорног хода стижемо у село Грабовчиће гдје цијела група прави одмор.Крећући из Грабовчића према Барном долу шалимо се међусобно око имена села, јер је све обрасло грабовином што нам уз велики снијег представља још један проблем. Успон је све већи и већи,али жеља за ЛУПОГЛАВОМ даје нам снагу да наставимо. Напокон после 7 сати хода стижемо у камп и почињемо са постављањем шатора који смо добро учврстили бојећи се олује која нас је дочекала на прошлогодишњем, али неуспјешном успону због временских неприлика. Убрзо после нас стижу и остали планинари и око 18 сати сви шатори су постављени. Ноћ је мирна и за ове услове невјероватно топла и то смо искористили за упознавање са осталим планинарима и причајући о сутрашњем успону. Након тога чланови ГСС-а су рекли да од успона вјероватно нема ништа због великог снијега и страха од лавина. Легли смо да спавамо и тада су дошли чланови ГСС-а код нас да провјере у каквом смо здравственом стању јер су двојица планинара били лоше због исцрпљености и тровања употребом плина у шатору. Лежећи у шатору само смо ћутали и размишљали о сутрашњем дану и мислећи о ЛУПОГЛАВУ...

14.02.2010. године

УСПОН НА ЛУПОГЛАВ

06:00 часова

Буди нас велика грмљавина и нешто као земљотрес, и Марко и ја нагло смо се трзнули и упитали шта је ово. Чули смо коментаре по кампу осталих планинара и схватили да су то биле 3 велике лавине са неких од врхова Прења. Било ми је први пут да нешто такво чујем и доживим, али смо се почели шалити само да не мислимо о томе.

07:00 часова

После спремања опреме крећемо према гробовима тројице настрадалих планинара у чију част се и одржава меморијални успон на ЛУПОГЛАВ а који су настрадали на њему 1970 године. Формирала се колона и крећемо се споро и мијењајући се на челу колоне због огромног снијега.

Послије два сата хода долазимо до гробова и минутом ћутње одајемо почаст планинарима. Чланови ГСС-а на нашу велику радост доносе одлуку да се покуша освојити врх. Убрзо излазимо на седло и у том тренутку у даљини се на тренутак појавио он „ЛУПОГЛАВ“. Гледајући га осјетио сам велико узбуђење и помислио у себи како га морамо освојити јер је вријеме било све боље и боље, и таква прилика се не смије пропустити, али то је било моје размишљање а одлука је на члановима ГСС-а. Како смо се пели слушали смо савјете искуснијих планинара јер се ради о најзахтјевнијем зимском успону у региону. Прилазећи врху закључили смо да се иде до краја и да нема одустајања што је у мени изазивало неописиви осјећај који се не може мјерити ничим на свијету јер сам само мислио на ЛУПОГЛАВ. Крећући се према врху упозорени смо да не галамимо јер може доћи до лавине и слушајући неке планинаре схватам да је ситуација крајње опасна. Долазимо до велике падине и почиње завршни успон на врх. Испред мене су три планинара а Марко је испод мене и увијек гледамо један другог да ли је све у реду. Гледам велику литицу и схватам да су ми потребне дерезе и одлучујем да их ставим јер постоји опасност да се клизнем што би било погубно. Дајем знак Марку да и он стави дерезе што ради и остатак групе иза мене. Крећем се опрезно корак по корак и уз помоћ дереза и цепина савлађујем прву од три литице. Касније су чланови ГСС-а поставили уже које је добродошло остатку групе. Почиње да дува снажна снијежна олуја и отежава и овако опасан и ризичан успон. Крећем се споро, видљивост је тек који метар. Не видим никога ни испред себе а ни иза себе. После неких 50 метара видио сам три планинара који су ми рекли на врху смо јер нисам видио ништа од магле. Честитали смо једни другима и после 5 минута долази Марко са којим се братски љубим и заједно почињемо да се радујемо. Осјећај је неописив, врх ЛУПОГЛАВА је освојен послије 6 година неуспјешних успона у ово доба године. На врх је изашло 43 планинара а десетак је одустало пред сами врх. Послије сликања са заставом "ВУЧЈЕГ ЗУБА" одлучујемо се на силазак да се не би стварала гужва, јер остали планинари стално пристижу. Кренули смо заједно назад и опрезно се спуштајући уз помоћ конопа. Послије сат времена силазимо на засад безбједну локацију. Мало смо се одморили и у том моменту магла  се разишла и врх ЛУПОГЛАВА се указао, и мало смо били тужни што није било такво вријеме када смо и ми били горе, и завидјели смо другим планинарима који су тек тада изашли на врх.

Скидамо дерезе и крећемо назад према кампу стално се окрећући и гледајући врх који као да нас зове да дођемо поново.  У једном тренутку Марко и ја га поздрављамо пуни среће и задовољства и поносни што смо развили заставу "ВУЧЈЕГ ЗУБА" на врху. Долазимо у камп гдје са осталим планинарима размјењујемо утиске и почињемо са паковањем ствари и повратку назад са овог ријечима неописивог доживљаја.

Овај успон мало нам је покварило што са нама нису били чланови који нису учествовали што због повреда, што због обавеза, а који су итекако заслужили да се нађу на врху заједно са нама.

Велико хвала члановима нашег друштва на несебичној подршци.

До следећег пута , ДА СМО ЗДРАВО !!!

Више фотографија са Лупоглава у галерији фотографија --->

 

Posted on February 13, 2010 and filed under Обавјештења и извјештаји.