Успон на Гросглокнер (Grossglockner)

ХЕРЦЕГОВАЧКИ ПЛАНИНАРИ НА КРОВУ АУСТРИЈЕ-ГРОСГЛОКНЕРУ (3798 м)

Планинари ПД ''Вучји зуб'' из Требиња (Игор Шкеро, Марко Укропина, Срђан Миливојевић и Данко Карић), ПД ''Волујак'' из Гацка (Мићо Јовановић, Радош Милошевић, Милосав Миле Пикула и Благота Марковић) и ПД ''Соко'' из Љубиња (Драган Радић), у саставу експедиције Планинарског Савеза Републике Српске освојили су 22. јула 2010. године највисочији врх Аустрије Гросглокнер (3798 м). Гросглокнер је, иако мањи, технички захтјевнији врх у освајању од највећег врха Европе Мон Блан (4807 м) и уопште тежи у односу на већину познатих алпских врхова. Налази се у Истрочном Тиролу у планинској групи Високих Тура (зона Источних Алпа).

Аутобусом смо дошли уз долину Драве, па онда до мјеста Калц (1325 м). Након десетак километара вожње од Калца долази се до планинарског дома Lucknerhaus (1920м). Са висине од 1920 м креће се кроз национални парк Аустрије, уз ријеку која истиче из глечера.  Долазимо до планинарског дома Luckner Hutte (2241 м). До овог планинарског дома могу доћи теренска возила. Након кратке паузе крећемо у успон до планинарског дома Studlhutte (2802 m). Ово је уређена стаза и само je при врху врло стрма. Планинарски дом Studlhutte изграђен је чак 1868. године, а обновљен 1996. године. Располаже са 105 кревета. Наравно да у њему може и да се руча, попије кафа и освјежавајућа пића. Цијене су у складу са надморском висином (кафа нпр. кошта 3 евра). У овом дому смо ноћили и следећи дан 22. јула, у 04 часа, око сат прије сванућа, кренули следећом етапом до посљедњег планинарског дома Adlersruh ili Johann-Hute (3454 м). Овај планинарски дом има чак 120 кревета, а изграђен је 1880.године. Након сат кретања, уз свјетлост чеоних батериских лампи на нашим шљемовима, свануло је. Управо у свануће ступили смо на глечер. Стављамо дерезе на планинарске ципеле и увезујемо се у навез (по неколико планинара везаних једним конопом за своје сигуроносне појасеве на којима се налази специјална алка звана карабинер). Свако има и цепин у рукама за случај пада и клизања низ глечер. Иначе, глечер Pasterze (ми смо га изговарали у лакшој варијанти Пастерезе) обавија масив Гросглокнера и највећи је глечер у Аустрији. Први пут смо суочени са џиновским глечером из кога на више страна истичу праве ријеке. Вода је кроз пукотине глечера усјекла уска корита, а онда се у прелијепим слаповима отиска низ литице испод ледене грдосије. Глечер улива страхопоштовање. На њему је човјек само као кап воде на његовом глатком лицу. И дерезе и цепини и навези од по неколико планинара само су мала помоћ у неравноправној борби човјека са грдосијом, која, додоше, спава. Али сам глечер потпуно је непредвидив. Дрмне ли се само, помакне или захрче, може да укаже дубоку пукотину која гута и големе стијене.

Некако сами од себе дођоше ми на ум стихови:

Моћни глечер Пастерезе обуо нас у дерезе,

Обуо нас у дерезе и повез'о у навезе.

Та обућа и навези

Слабашних су својих моћи,

Призивамо Свевишњега да нам буде у помоћи.

Прешавши дио глечера на етапи до планинарског дома Johann-Hute, морамо скинути дерезе, да би савладали стјеновити гребен у дужини од око 200 м на коме је цијелом дужином постављена сајла. Окачени о сајлу помоћу карабинера осјећамо се сигурније него на глечеру, иако скоро висимо на огромним блоковима стијена. Табла на једној од стијена о погибији планинара, уз лед са глечера, додатно леди крв у жилама.

Након изласка на планинарски дом Johann-Hute, предахнули смо. Наравно, услиједило је и фотографисање и снимање камером (наш камерман је Данко). Поглед са гребена на коме је изграђен дом обухвата широки појас Алпа. То је право море планина, шиљатих врхова, питомих удолина, језера, али и дебелих ледњака који као да чувају и стражаре над питомим Алпским  увалама. Истог дана 22. јула од планинарског дома Johann-Hute крећема ка врху. Али, сад треба прећи опаснији дио глечера. Опет смо у навезу, са дерезама на ципалама и цепинима у рукама. Ка врху је кренуло укупно око 40 наших планинара. Успјешно смо савладали и потпуно залеђену дионицу глечера нагиба од око 40 степени и нашли се под самим гребеном. Опет скидамо дерезе и настављамо успон до Klein-Glocknera (3782 м). Током успона уз стијене, на које су претходно наши водичи поставили конопе, постаје све већа гужва, пошто се знатан број планинара из разних земаља већ враћа са врха. Након што смо се попели на Klein-Glockner (Мали Глокнер) већ је било јасно да се вријеме мијења. Из више праваца огромног алпског масива куљају облаци, вјетар се на махове појачава, иако су стијене још вруће од сунца које је до тада гријало. Што од пријетње невремена, што од очигледне стрмине и амбиса испод Великог Глокнера, групица наших планинара одустала је од пењања до највисочије тачке врха на коме видимо, у свој својој величини, инпозатни крст. Крст се, иначе, види голим оком и стотине метара испод врха. Међу планинарима који су одустали од пењања на сам врх била су и наша двојица Херцеговаца. Међутим, тек када смо се вратили са врха схватили смо да њихова одлука није била ни страх, ни малодушност. Преовладала је њихова рационалност над ирационалним. Ићи из рационалног у ирационално и враћати се способност је за ријетке. Управо излазак на сам врх Грослокнера када видите да је сваког часа могуће невријеме, које свакако прати не само киша и град или снијег, него и муње, прелазак је из рационалног у ирационално.

С Малог Глокнера спустили смо се на превој користећи стално постављену челичну сајлу. Кад се спусти низ ову сајлу човјек се нађе стопалима на превоју широком педесетак центиметара, са чије је обје стране амбис дубок неколико стотина метара, а онда ледњак са обје стране, који свему што се на њега отисне додаје убрзање и шаље га дивљом брзином у питоме увале испод себе. Ко не превазиђе страх и панику може остати просто залеђен. Наставили смо пењање уз стрму литицу, уз уже које су на клинове поставили спретни водичи Младен и Драган. Наш најискуснији херцеговачки члан Мићо осигуравао је прелазак на најопаснијем мјесту у пукотини стијена кад се крене с Малог Глокнера на превој испод Великог Глокнера. Они су нам уливали сигурност. Поготову након једног језивог тутња који настаде након отискања стијене негдје у провалији испод нас. У једном часу помислио сам:  ''Кад је Ханибалс са слоновима прешао Алпе, можемо ваљда и ми''. То сам казао дружини тек касније по повратку. Али, то је било искључиво самоохрабривање, јер је Ханибал слонове водио питомим долинама и превојима преко Алпа. Брзо смо се нашли на врху. Небо изнад Алпа све више пријети. Међутим, очарани врхом и погледом са њега, а нарочито вјешто постављеним огромним жељезним крстом, али дивно украшеним, и заувијек учвршћеним дебелим ланцима са четири стране, правимо фотографије, несвјесни брзог проласка времена и пријетње кишом и олујом. Довољно је да киша само покваси камене блокове да знатно отежа повратак. Тек уз упозорење неког од нас, напокон смо кренули у повратак. На посљедној стијени при спуштању на превој под Малим Глокнером сусрећемо још једну групу планинара из других земаља, који очито журе до врха, како би се што прије вратили. Тешко се размињујемо, што ствара додатну неугодност и успорава силазак. Ипак, сретно смо се вратили у планинарски дом на сигурно. Само десетак минута након повратка усуо је пљусак и град, а зачуо се и тутањ громова. Тек тад смо се заледили при помисли да нас је то могло задесити на самом врху. Размишљам да нам не би помогло ни искуство мрмота, умиљате животиње што живи на отвореним планинским пашњацима Алпа на висинама од 1300 до 3000 метара. Наиме, ова животиња спава зимски сан, а током  хибернације прави гомиле са младима  повећавајући тако шансу да преживи (ову животињу познату нам са реклама чоколаде Милка успио је снимити наш хитри Радош). Ноћили смо у планинарском дому Johann-Hute. Сан, што од умора, што од узбуђења претходног дана, био је тврд као глечер који смо прешли. Можда се и сан леди на овим висинама. Излазећи у степенице у поткровље дома осјетих задиханост, што је био знак да смо још на озбиљној висини.

Сретно смо се вратили  до првог планинарског дома Luckner Haus (1920m), гдје нас је чекао наш аутобус. Успут смо само у два наврата били поквашени ситном кишом. Несумљиво, имали смо среће. То смо посебно схватили када смо се следећег дана нашли у италијанским Доломитима, гдје нас је дочекала права мећава и температура од минус 5 степени Целзијуса. Но то је одвојена прича од успона на Гросглокнер.

Били смо поносни што смо се Аустрији ''попели на главу'',  јер се она нама била попела на главу три деценије, док ја БиХ била у њеном саставу, бар како смо учили у школи. Учили смо да нам је одвезла шуме, руде и друга богатства. Но то је посебна прича. То је историја обојена политиком. Ми смо са врха Гросглокнера, и кроз пут који смо прошли Аустријом, доживили ову земљу као велики парк и то парк свих Европљана, а не само Аустријанаца. Они су, односном према природи, очигледно, прави представници разумног бића – homo sapiensa. Ми са Алпа нијесмо могли понијети никаква богатства руда и шума, али смо понијели непоновљив доживљај (ја сам, додуше, понио неколико примјерака необично свјетлуцавог и обојеног камења – кварца са примјесом жељеза и силицијума). Схватили смо да човјек за трен, умирен снагом природе, бива свјестан да је само миром и складом духа кадар да влада својом малом снагом, на бескрају леденог пространства глечера. Ко год се суочи са овом силом природе, биће, бар неко вријеме, умирен духом, широкогруд и без трунке охолости. Зато вриједи одвојити дан живота за сусрет са моћним глечером Пастерзе и његовим чуваром, највећим Аустријским врхом, Грос Глокнером.

Требиње, 30. јула 2010.године

Извјештај саставио: Милосав Миле Пикула

Фотографије: Игор Шкеро --> Краћи видео- прелаз са Малог на Велики Глокнер: Игор Шкеро -->

 

Posted on July 30, 2010 .