Вјетреница и Завала - природни и духовни драгуљи херцеговачког крша

Чудити се облицима херцеговачког крша а не посјетити Вјетреницу исто ја као отићи у Париз а не видјети Версај. Равно жутом картону. Још ако вам промакне посјета манастиру Завала, који се налази у непосредној близини надалеко чувене пећине, зарадили сте и црвени картон. Боље је онда ником не причајте да сте били у Херцеговини јер, вјерујте, нисте ништа видјели. Искључени сте прије завршетка меча.

Зашто је посјета највећој и најраскошнијој пећини тако важна да бисте схватили Херцеговину и њена природна богатства, а боравак у Завали виртуелни доживљај њене духовне прошлости? Тридесетак чланова и пријатеља планинарског друштва „Вучји зуб“ потражили су одговор на постављено питање 20.марта ове године. Ево зашто су многи у групи помало љути на себе што ова два локалитета посјећују по први пут иако нам је Попово поље, гдје се објекти налазе, надохват руке.

По договору са водичима, прво посјећујемо пећину у касним јутарњим сатима. Вјетар по коме је добила име на велико разочарење свих нисмо осјетили. У прољетне дане температура у пећини приближна је оној напољу те нису створени услови за настанак ваздушног пробоја који из камених чељусти избија када звиздан упекне у дане љетних врућина и попут Дон Кихота у борби са вјетрењачама, Вјетреница тада шиба језичцима по непоколебљивој херцеговачкој жеги. Ако усред врелог дана застанете испред њене капије, имаћете привилегију да осјетите чари вјероватно најстаријег модела „природног клима уређаја“. Кажу да је неки непознати великан у далекој прошлиости изнад њеног улаза саградио љетниковац управо да би уживао у овом феномену.

„Чувајте главе, пазите на дјецу!“ више пута се чуло упозорење водича који су указивали на ниске стропове у првом дијелу пећине. Двоје по двоје, као на школским ексурзијама, у колони спремно заронисмо у утробу Земље. На улазу, тамо гдје свјетло престаје, примјећујемо два плитка рељефа са призорима витешког турнира и лова. Можда је управо великаш, власник горе поменутог љетниковца, ту одабрао и своје вјечно почивалиште јер цртежи подсјећају на надгробне стећке из Средњег вијека.

Погнутих тијела пролазимо довољно широким каналима, лијепо уређеном и освијетљеном стазом мало по мало откривајући маштовите гравуре подземног крајолика. Прешавши око четрдесет метара, након прве дворане, наилазимо на овални пролаз који носи назив „Врата Вјетренице“. Водич застаје и појашњава да су врата одољела снажним воденим токовима у далекој прошлости који су вајали ову стијенску масу јер су била знатно отпорнија по свом саставу од осталих стијена. Полако се навикавамо на гробну тишину и мук подземног свијета, понегдје заглушене капањем прољећне кишнице, која проналази свој пут по глатким стијенама. Док корачамо још увијек несвјесни да призори који се ређају пред очима заиста постоје и нису дио сна, прича о Вјетреници сама се одмотава као клупко.

Вилино гувно је сљедећа атракција која умножава наше утиске јер прича о вилама као локални мит подсјећа да су овдје осим природних дјеловале и натприродне силе. Виле су по предању биле врло агресивне и љубоморне, крале су локалне младиће и држале их у заточеништву по неколико дана. Једно од изненађења нас је сачекало када се у једној од већих дворана заиста указала дјевојка у мрежастој плавој хаљини и вјенчићем у коси . Пјесмом која је услиједила дочарала нам је мит о постојању ових митских бића. Значај самог гувна не морамо појашњавати Херцеговцима који знају да је то мјесто гдје су се људи састајали и „вршили жито“, приповиједали о старим временима, а по свему судећи и прорицали годину која долази. Баш на овом гувну, како каже предање, могло се процијенити по еху и бубњању воде и вјетра да ли су рат, потреси или поплаве на помолу.

Размишљајући сањиво о вилама идемо даље и наилазимо на путоказ ка Доњој Вјетреници који се одваја са главне стазе али добијамо информацију да је то привилегија резервисана само за спелеологе, биологе и уопште - људе од науке. Можда је и боље тако сачувати што више можемо неке ријеткости од људских утицаја, а међу њима су неколико мањих језера и више водених токова, богатство пећинских украса те бројне минијатурне животињске врсте. Покушавамо заборавити „слатко грожђе“ које нам није доступно и даље низ стазу уживамо у умјетничким радовима које је природа осликала. Нижу се раскошни, златно- сребрни изрезбарени сливови који у скоку спајају строп и под. Сталактити и сталагмити у разноликим облицима формирају фигуре у којима свако види другачије облике. Слон, миш, рука, прсти, човјек, нос, крст, мајка,дијете...или нешто друго, колико год вас машта понесе. Игра облика овдје не поставља границе и сва тумачења су могућа. Питамо се шта је природа овдје хтјела да каже и поручи људском роду. Као што би се у Версају или било ком музеју запитали исто, али о људским рукотворинама.

„Турско гробље“ је натпис који нас чека на једној од следећих табли. И заиста, ако боље погледамо, нишан до нишана, заједно са бљеском истог призора у малом калцитном језеру поред, као да причају причу о једној од три религије које су се урезале у историју ових простора.

У овом језеру намножиле су се каменице, кругови неправилног облика испуњени водом, који су оправдано добили локални назив „Пјати“ или тањири. Гозба овдје траје у кишном, зимском периоду када домаћица природа не дозвољава да тањири буду празни и ми смо управо затекли тај свечарски призор. Ипак, са доласком љета, трпеза постаје поснија, а призор испражњених судова вјероватно и тужнији.

И као да нисмо случајно поменули част, на крају стазе дочека нас мали Хајдучки сто окружен још мањим столицама – овај пут ,нажалост, празан. Од водича сазнајемо да је рукотворина плод људског труда и новијег је датума. Рекоше нам и да овом софром завршава туристички дио стазе, а та спознаја нам стиже у најгорем моменту, сада када осјећамо да је апетит за још невиђеним специјалитетима Вјетренице досегао свој врхунац. Зар не би сада био гријех не видјети чувено „Велико језеро“ преко кога се чамцем стиже до осталих скривених канала? Све љепоте и сазнања којима смо управо обогатили своје искуство само су „врх леденог бријега“ који је брижљиво скривен у овом парку подземног свијета. Бројкама појашњено, од преко 7000 метара, колико износи дужина свих канала Вјетренице, ми смо имали прилику видјети тек око 700 метара, уређених за туристичке обиласке. И као да су мудро знали како и гдје ће најлакше заварати глад која се управо у нама родила, чувари овог царства сакрили су изненађење за посјетиоце пећине на пажљиво одабраном мјесту. Примјерак човјечије рибице у једној од каменица тик поред стола чекао је радознале погледе оних који су се сјурили у намјери да је први угледају . А о непроцјењивој важности као и ријеткости ове врсте знамо из прича многонројних научника који из бијелог свијета долазе у ове крајеве да би је видјели, дотакли и одгонетнули баш као и скупину од око 200 различитих животињских врста које су овдје пронашле своје станиште. Због овог богатства Вјетреница још увијек носи титулу прве у свијету по биоразноликости.

У повратку пажљиво посматрамо све експонате који су нам промакли малоприје и знамо да ћемо ускоро напустити овај природни музеј и телепортовати се назад у посве другачију димензију из које смо овдје као случајно залутали.

По изласку на свјетло дана кратко се задржавамо испред пећине и шетњом даље настављамо према манастиру Завала. Успут размијењујемо утиске о оном што смо видјели и уживамо у погледу на широко просуту равницу Поповог поља. Пут нас води дуж штреке куда су, не тако давно, каскали и вагони возова на ускотрачној прузи која би, да није укинута, сигурно била још један бисер туристичке понуде овог необичног крајолика. Пролазимо поред стамене зграде некадашње жељезничке станице и гледамо њене огољене камене блокове, савршено срасле са околним кршем.

У стијенама високо уздигнутим над пољем већ се назире комплекс манастира који по много чему подсјећа на Острог. Да би сличност још била већа, само брдо које чува леђа комплекса носи исти назив – Острог, а ту је и чињеница да је управо на овом светом мјесту прве искушеничке дане проводио дјечак Стојан из села Мркоњићи те се касније овдје и замонашио и у православном свијету а и шире постао познат као Свети Василије Острошки.

На самом улазу топле ријечи добродошлице монаха и игумана поведоше нас преко камених степеница и камене терасе, поред камених саксија до цркве од камена са каменим кровом. Све је овдје заиста саткано од камена у необично лијепо, бијело и чисто рухо.

Црква Ваведења Пресвете Богородице, загрљена са стијенама које су се над њом надвиле, по предању је саграђена по жељи хришћанског цара Константина, али се не зна када је то било. Ипак, најстарији сачувани документ потиче из 16.вијека. Историја још каже да је манастир имао богату збирку која је уништена у Другом свјетком рату. Фреске у Завали су од велике вриједности јер их је у првој половини 17.вијека осликао Георгије Митрофановић, хиландарски монах, који је истовремено важио за великог српског сликара тог доба. Једна од вриједних фрески налази се на своду цркве и представља ријетко рађен мотив Емануила, Христа у његовом дјечачком добу.

Од стијене до стијене преко стрмих и уских степеница пењемо се и пролазимо поред двије поткапине - пећине испоснице, које нас опет подсјетише на Вјетреницу и могућу везу са њом. Опажамо да су окићене иконама и настављамо даље до звоника који је физички одвојен од саме цркве висико „узлетио“ ка небу. Са ове тачке пружа се поглед преко плодних парцела Поповог Поља до брда и села на другој страни. Не пропуштамо прилику да призор забиљежимо и објективом фото апарата. Љубазни монаси нас понудише кафом и лимунадом на пространој манастирској тераси. Добро нам је дошло окрепљење које се продужило у разговор о љепоти, значају и јединствености простора који смо данас посјетили.

У повратку користимо прилику и у близини села Пољице посјећујемо један од некада многобројних млинова које је крила понорница Требишњица. Они упућенији нам објаснише механизам рада ових конструкција које су грађене управо на мјестима гдје је ријека некада понирала, а у употреби су остали све док корито није избетонирано. Власници млинова својевремено су били богати људи који су од сељка узимали „ујам“, накнаду за жито које би мљели у свом млину. И док покушавамо схватити како је то изгледало када су се овдје снагом воде покретали механизми млина, питамо се колико су вјешти морали бити овдашњи људи који су у љетњем периоду били ратари, погледа упртих час у земљу која их је хранила, час у небо од кога су зависили. То исто небо у јесен би сручило обилне кише, поплавило њиве и претварало ове људе у лађаре на пољу које би се часком преобразило у језеро и од њих самих, силом прилика, начинило вјеште риболовце. Природа је у овим крајевима заиста чинила чуда.

Задовољни и испуњени садржајем једнодневне екскурзије враћамо се у Требиње, свако својим обавезама, свјесни да смо богатији за низ лекција из историје и гографије кршевите Херцеговине. Надамо се сличним доживљајима и у наставку планинарске 2011. године.

 

ДА СМО ЗДРАВО!

Извјештај саставила Ана Влатковић.

Posted on March 28, 2011 .