Одиграна представа у позоришту „Субра“

8.5. 2011.

Реквизити спремни, сценографија од памтивјека постављена, а уобичајени костими отпаковани за још један наступ. Улоге су подијељене, мада нису све добро уигране.

За мање искусне актере биће то гладијаторска борба, а за смјелије и одважније само спортска вјежбица за неку важнију премијеру. Камени амфитеатар, чувен по имену „Субра“, позорница је на којој није лако играти јер је публика, иако малобројна, позната као врло захтијевна. Ипак, нашој скупини није први пут да се баш на овој сцени поклони пркосним муникама, стијенским громадама, снијежним падинама и зараслим пасовима. Увјерени да ћемо се већ некако снаћи радосно крећемо у поход каменој љепотици жељни добре драме.

Ова прича почиње на кеју код Каменог моста у Требињу гдје се 8.маја ујутро у 8 сати састала група планинара, спремних да сунчану недељу не проведу испијајући кафу у неком од градских локала већ по сасвим другачијем сценарију. Мјесто радње се убрзо премјешта у сусједну Црну Гору, али ипак остајемо на домаћој територији и „нашој кући“ - масиву Орјена. По преласку граничног прелаза „Зубци“, скрећемо лијево ка селу Крушевице и уским кривудавим путем преко каменитих падина и озелењелих ливада стижемо до следећег села по имену Врбањ. И ту је крај вожње, а почетак шетње која ће нас коштати скоро 8 сати планинарења, ливадарења и „каменарења“ , али и пуно гратис момената који су овог викенда заиста били „на акцији“.

Ледничком долином и шумарцима који се смјењују са ливадама грабимо не губећи вријеме и загријавамо се за успон на један од најљепших врхова Оријена. Група од петнаестак херцеговачких планинара била је јача за једну црногорку и једног швајцарца, али не само да смо били интернационални већ и по много чему разнолики. Однекуд нам се придружио и ловачки пас и вијерно нас слиједио скоро до самог врха, што ће се показати као велики подухват за њега. Овај пут су и животиње добиле значајније улоге у нашем комаду, те је поред пса на сцену неустрашиво изашао и један поскок. Сачекао нас је на камену поред стазе, а нешто касније и други сасвим млади примјерак и то су били тренуци када су многи од нас по први пут уживо видјели ове свима познате опасности крша.

Кроз букову шуму које је већ увелико добила мајско зелено рухо лаганим ходом по јесењем заосталом лишћу прикрадамо се срцу амфитеатра и прво стижемо до Снијежне јаме. У њеном грлу снијег је већ добро окопнио и у односу на неке претходне успоне када смо на Субру ишли у нешто суровијем и снијежнијем априлу сада смо могли и да је мало боље сагледамо. Успон на Субру је по много чему другачији ако идете у различито доба године. Чак и мјесец дана може да направи толику разлику између два покушаја успона и стазу учини посве другачијом, а понегдје и непрепознатљивом, толико да се запитате јесте ли икада прије тим путем уопште и прошли.

Али оно што се на Субри никада не мијења и увијек остаје огољено и надалеко уочљиво су њене стрме литице које се сада уздижу и до 300 метара изнад нас чинећи једну од алпинистичких ријеткости Оријена. Облик амфитеатра даје нам шансу да окушамо и њену акустику по којој се обичан говор чује и на 3 км удаљености.

Ту почиње захтијевни дио успона и не престаје до самог врха, који се сада чини тако недостижан а самим тим и изазовнији. Камене громаде свих величина и облика овдје у њеном срцу издробљене су у најнеобичније и најнеправилније творевине, резбарене годинама удруженим снагама ледника, лавина, вјетра и воде.

Стрпљиво савладане препреке ређају се једна за другом док висину полако постижемо прво сипариштем, а онда и снијежном падином, крећући се бочно и опрезно. Корачамо полако ка „вратима Субре“, пролазу у амфитеатру који означава крај једне а почетак друге етапе успона. Ако сте којим случајем филмофил, стијене које ћете ту видјети могу вас подсјетити само на призоре из филма „Аватар“ јер ће вам се учинити да су полетјеле небу под облаке баш као у сценама овог савременог 3-Д остварења. Дивећи се несвакидашњем призору, пролазимо поред у камен уклесаних муника и хватајући се за њихова отврдла дебла, прелазимо на другу страну литице до уске стазе.Тамо нас чека провалија али и „другарица“ сајла, спремна да нас преко уске стазе над амбисом преведе до безбједније и питомије стране планине.

Улажемо још мало труда и концентрације, рукама хватамо ослонце по грубим стијенама и још увијек наоружани опрезом и живом жељом да у подухвату успијемо, полако прилазимо њеној висости. И коначно наш труд добија смисао. Фина, питома Субрина купола, обиљежена каменом на коме пише бројка 1679 мнв, указује се много другачија од свега што смо прошли да би је освојили. Травнати мекани покров уздигао се над литицама које смо оставили под собом. Ливада на врху припремила је кратко коначиште за наша уморна тијела и многи се заиста спустише да на овом чардаку одријемају који моменат у сиједећем, полусиједећем или лежећем положају.

Не изостаје ни окрепљење за непца, те се уз домаћи хљеб, сендвиче и слаткише разговор заори и просу по околним врлетима. Пописаше нас као и увијек у књигу посјетилаца, услиједи и фотографисање са заставом друштва, а на врху нас затекоше и планинарикоји су дошли из правца Херцег Новог и попели врх питомијом страном планине. Овај пут нам се хоризонти нису отворили јер су облаци који су се гомилали са свих страна, ношени вјетром, прелазили преко планина које су остале сакривене за наше очи. И то је била једина глад коју нисмо утолили тог дана.

У повратку још више водимо рачуна о безбједности, пазећи при силаску низ залеђене снијежне падине. Заобилазимо вруљке без много падова и проклизавања и трудећи се да „не шаљемо“ камење онима испод себе, сви успјешно пролазимо захтијевни дио спуста који завршава доле код већ поменуте Снијежне јаме. Наравно, без подршке и пажње наших искусних чланова друштва који су водили рачуна да помогну на мање безбједним дјеловима стазе, овај спуст би за поједине био много драматичнији. Када су и ти моменти прошли, дошао је и онај када напуштамо Субрину позорницу и приводимо своју представу крају, питајући се колико смо добри били и упоређујући овај наступ са неким од претходних. Успут договарамо и нека следећа гостовањима на другим позорницама природе која нас чекају у тек започетој сезони планинарске године.

А до тада: ДА СМО ЗДРАВО!

Извјештај саставила Ана Влатковић

Posted on May 9, 2011 .