О, мило Требиње

Слушајући приче о једном граду у долини подно Леотар планине, на реци Требишњици, окруженом валовитим голетима и брдима на којима се уздижу стара утврђења, замишљала сам несвакидашње место, лепе, помало сурове природе и богате историје.

У Требиње смо стигли топлог и сунчаног јануарског дана, и први предах од дуге вожње направили код старог моста који је изградио Мехмед-паша Соколовић 1574. године (фото 1). Јутро је увек најлепше, кад нема граје и гужве. Тада лепо можеш чути воду како тече својим током и лет птица по ведром небу. Троје нас је: Милан, Горан и ја. После паузе крећемо да се упознамо с првим симболом херцеговачког града – планином Леотар. На врх смо кренули с магистрале, колским путем, те успон није био нимало напоран. Могли смо слободно да уживамо у прелепом погледу на долину Требињско поље, вијугаву Требишњицу и градске мостове. Убрзо наилазимо на стару аустроугарску тврђаву (једну од шест, колико их броји окружење), правимо предах и настављамо даље. Испред нас се пружа диван гребен (фото 2) Леотар планине. До врха нам не треба много времена, путем се лако иде. На самом врху (1228 мнв) налази се  ТВ и радио предајник. Правимо пар слика и спуштамо се у град да бисмо посетили још неколико важних места. Једно од њих је и црква Херцеговачка Грачаница из 2000. године, на брду Црквина, у којој је сахрањен Јован Дучић. Након тога, обилазимо Бранковића кулу (фото 3), Саборни храм у центру града (фото 4) и споменике Дучићу и Његошу.

За следећи дан планирали смо успон на масив Орјена. Снабдевени картама, саветима наших пријатеља домаћина и одличним расположењем, у јутро Бадњег дана, из планинарског дома Вучји зуб на Тулима, са бадњацима на ранчевима, упутили смо се ка почетку стазе. Са краја асфалта креће стаза кроз шуму. Шумовити пут је био већином залеђен, а на неколико места смо морали да се боримо и са немирним гранама које су скоро сасвим прекриле стазу. Но дан је леп, идеалан за планинарење и ништа нам не представља проблем. После отприлике 7 км хода кроз шуму, стижемо до удолине Добри до, одакле креће успон и одакле се пружа поглед на осунчане врхове Орјена – Јастребицу, Вучји зуб, вршну стену Зубачког кабла и остале. Кроз шуму је стаза лепо маркирана, но одавде се маркација губи, тј. прекривена је снегом, с обзиром да се већина налази на камењу и стенама. У долини правимо малу паузу, намештамо зимску опрему и облачимо јакне, јер већ одавде можемо видети како ветар распршује снег на гребену. Према карти, уцртаној стази и речима пријатеља из Требиња, бирамо руту којом крећемо на успон. Морамо бити опрезни, Орјен је препун шкрапа, пукотина, од којих су многе прекривене снегом, те сваки корак мора бити добро одмерен. Бирамо најсигурнији пут. Око нас се свуда уздижу поносни врхови, а мноштво зелених борића чини диван контраст снежној белини . Напредујући преко шкрапа, после нешто мање од сата, стижемо и до гребена. По изласку на гребен, поред снажног ветра од којег скоро да се нисмо чули, бивамо награђени фантастичним погледом. Јасно видимо Дурмитор и остале планинске лепотице у даљини (фото 5). Пут нас даље води ка завршном успону. Снег је одличан за успон, залеђен и чврст, таман да омогући онај диван звук који праве дерезе кад се забадају у лед. Настављамо ка врху, сигурним кораком, повремено отпењавајући. Ветар као да постаје све јачи, а цепин и дерезе се све чвршће забадају у залеђен терен (фото 6). Тај део, од гребена пред сам врх, прилично је експониран и при јаком ветру добра концентрација је неопходна. И с једне и с друге стране, дубоко под нама налазе се стене и долине, а испред нас – његово величанство Зубачки кабао, највиши врх Орјена (фото 7). И сада, по хиљадити пут, сигурна сам да не постоји лепши осећај од оног који те прожима на путу ка планинском врху. Препуштајући му се излазимо на врх око поднева. С врха се (1894 мнв) пружа фанстастичан поглед на море које се на хоризонту стапа с небом и на врхове окупане сунцем. Ветар је на врху најјачи и јако је хладно (фото 8). Не задржавамо се много, правимо слике и крећемо назад. Чека нас још цео пут до подножја који морамо безбедно проћи. Дан одмиче и не би ваљало пустити да се снег размекша. Пратимо трагове којима смо дошли и полако се спуштамо. Чини ми се да сам при сваком силаску дупло опрезна (фото 9). Прелазимо гребен и спуштамо се до падине са шкрапама. И даље опрезно, пролазимо пртином, тачно онуда куда смо прошли при успону и безбедно се спуштамо до Доброг дола. Сада можемо одахнути и направити већу паузу, нешто појести. Чека нас само још повратак кроз шуму, али сада не морамо журити. Дан је био изузетан, време нас је одлично послужило. Пре повратка, окрећем се врху са којег смо сишли и, по обичају, захваљујем планини што нам је дозволила да се на њу успењемо и безбедно сиђемо. Ваља се, планина то чује и памти. Наш успешан дан прославили смо исто вече на градском тргу где се палио бадњак. Диван завршетак дивног дана.

У то да Требиње осим прелепих планинских масива, дивних манастира и историјских споменика има још доста тога да понуди радозналим путницима, уверили смо се и наредног дана, приликом обиласка градских утврђења на околним брдима. Прво смо посетили аустроугарско утврђење Страч, које доминира изнад града, друго по величини на Балкану. Ово утврђење имало је 365 просторија дебелих зидова. На врху (705 мнв) се налазе гвоздене куполе, а иначе је само утврђење прилично оштећено (фото 10). Следећа утврда коју обилазимо је кула Петрина, позната по неправедном и неразумном рушењу ради извоза белог камена (фото 11). После ње одлазимо и до тврђаве Голо брдо, са прилично очуваним спољним зидовима (фото 12). Ова авантура по утврђењима потпуно нам испуњава још један дан.

После оваква три дана Требиње напуштамо срећни и богатији за многа лепа искуства и незаборавне тренутке. Хвала небу што нам је подарило ведре, сунчане дане, хвала планини што нас је благонаклоно дочекала и испратила и ВЕЛИКО ХВАЛА НАШИМ ДРАГИМ ПРИЈАТЕЉИМА ИЗ ПД „ВУЧЈИ ЗУБ“ из ТРЕБИЊА који су учинили да нам време проведено у Требињу и околини остане у неизбрисивом сећању.

Фото: Милан Памучар, Теодора Станковић

Извјештај саставила Теодора Станковић

Posted on January 13, 2013 .