На крову Европе - Елбрус 2013

Уз све обављене припреме које предходе једној таквој експедицији, из Требиња сам пошао за Београд 1-ог маја у 8 часова. У Београду ме је дочекао мој пријатељ Дејан, иначе спелеолог. До поласка на аеродром искористили смо вријеме за добро дружење, након чега одлазим на аеродром гдје су ме сачекали паљанин Младен Лукић- вођа експедиције и добојлија Павле Кајганић, а тузлак Миралем Хусановић нам се прикључио нешто касније. Од експедиције Елбрус нажалост морао је одустати пети планинар, због недостатка финансија. Из Београда за Москву смо полетјели 2-ог маја и са једним пресједањем у Бечу стигли смо око 15 часова по московском времену, што је 2 сата унапријед, а то исто вријеме је и у регији где се налази Елбрус.

Приликом подизања пртљага на аеродрому Домадедов, схватили смо да нема дијела Младенове опреме (шатор за 3 особе, подметач на дување, гојзерице и још пар ситница).

Са аеродрома хватамо аутобус за центар Москве, пресједамо у чувени московски метро  који оставља без текста и долазимо у Партизанску улицу гдје је већ требао да нас чека аутобус са лежајевима. Међутим, тај аутобус смо успјели да нађемо тек касно увече. Преспавали смо у аутобусу и ујутро тј. 3. маја кренули за Најчик који је удаљен око 2000 километара.

Путовање у таквом аутобусу је прича за себе, поготово ако те смјесте у доњи кревет, а поред тога имаш сапутника који се баш не може похвалити мирисним стопалима! J

У Најчик смо стигли 4. маја рано ујутро након 21 часова вожње, на срећу путем нисмо имали непредвиђених ситуација с обзиром на то да руси возе лудачки брзо. Сат времена након стизања у Најчик, налазимо комби који ће нас пребацити у Терскол, мали планински град или насеље испод Елбруса.

Вожња до Терскола је као да учествујете у рели трци, само што је ова трка са разним препрекама као што су краве, овце, коњи, друга аута која улијећу у дупле маказице и слично томе. Дакле моја авантура је почела. До Терскола смо стигли за 2 сата, и том приликом смо савладали 150 200 километара константног успона, јер смо се попели на преко 2000 мнв.

У Терсколу смо нашли смјештај код сада легендарне Росе, која нас је дочекала са топлим и укусним оброком који је уз то био и бесплатан. Смјестили смо се и пошли у шетњу, а успут обавили и пријаву за становање, пријаву полицији и гсс-у. Такође, морали смо и да набавимо или изнајмимо опрему коју је Младен изгубио на аеродрому. Тај проблем нам је ријешио невјероватно љубазан рус Витали, иначе првак Русије у небеском трчању, и његова жена Јелена која нам је све вријеме преводила на   енглески.

Сутрадан, рано крећемо на аклиматизациони успон са 2100 мнв до 3100 мнв и враћамо се назад до смјештаја у Терсколу. Остатак дана смо провели одмарајући се и пакујући ствари за сутрашњи успон.

 

Ујутро, не баш тако рано као што се иначе креће на такве успоне кренули смо на Елбрус, 6. маја. Када смо дошли до жичаре у Азау, ту су нас чекали Витали и Јелена да нас испрате и пожеле срећан пут. Зичаром смо се пребацили са 2400 мнв до 3500 мнв. Попели смо се још до Гарабасија који је 3800 мнв и ту поставили наш први камп. Павле, Миралем и ја смо пошли на аклиматизациони успон  до 4250 мнв, а Младен се вратио у Азау ради пријаве за трчање вертикалног километра, љекарског прегледа и осталих ситница везаних за трку Небески маратон. Након боравка од једног сата на 4250 мнв, вратили смо се у шаторе и приступили помало досадном али и неопходном топљењу снијега и припремама за сутра.

 

Ради измијењеног плана и Младеновог такмичења, 7. маја ујутру Павле, Миралем и ја полазимо на аклиматизациони успон и постављање једног шатора на Пастуховој стијени (4500 мнв). Павле и Миралем остају да ноће на тој висини уз договор да следећи дан раде малу аклиматизацију, а ја се враћам назад до Гарабасија, гдје ме је већ чекао Младен који је успио да се квалификује за Небески маратон. Ја сам наставио да топим снијег и кувам, а Младен је отишао на аклиматизацију. Та ноћ није била баш лака за Младена, имао је главобољу и повраћање, али је ујутро ипак био добро. Рано ујутро 8. маја, Младен и ја подижемо наш камп са Гарабасија на Пастухову стијену. Приликом доласка горе, схватио сам да су Павле и Миралем отишли на завршни успон, а самим тим да ћу ја ако буде све уреду и ако вријеме послужи сутра морати сам да пењем завршни успон на Западни Елбрус (5642мнв), јер је Младен након што смо одрадили малу аклиматизациону шетњу морао да се врати назад на Гарабаси и припреми на сутрашњу трку, а ја наравно да се припремим за завршни успон! Њих двојица су предвече у најбољњем реду сишли са Елбруса ког су успјешно попели.

 

9. маја сам се око 4 сата ујутро и већ у 4:50 по невјероватној хладноћи која је била можда и нижа од -30 степени целзијуса, кренуо на успон који је трајао нешто више од осам сати до самог врха. То одприлике значи да сам на врху био око 13:10 часова,  попео се на ЗАПАДНИ ЕЛБРУС 5642 мнв и пробио свој лични рекорд  за 832м, колико је Елбрус већи од Мон Блана!

Посљедњих 350 метара пењања су ми били најлакши јер сам пењао иза једног огромног руса који ми је пред сам врх рекао "иди испред мене". Пратио сам његов невјероватно искусан и лаган темпо. Његово име је Владимир и захвалан сам му на свему. Такође сам захвалан и једној непознатој рускињи која ми је под врхом без икаквог разлога дала воћни енергетски желе, који сам појео на врху, јер током успона нисам скоро ништа јео!

 

Елбрус као планина није посебно технички захтјеван, али дефинитивно је потребна огромна доза психичке издржљивости. Нисам сигуран да ли имам тај утисак због тога  што сам завршни успон радио сам, или јер можда нисам био физички спреман и утрениран као иначе, с обзиром на то да сам из афганистанске пустиње одмах отишао на планину. Без обзира шта је у питању, мислим да је Елбрус захтјеван и прелијеп на свој и посебан начин, као и читава Русија којом сам лично одушевљен!!! J

(Да не буде забуне приликом читања, ја нисам био сасвим сам на успону, јер је тај дан организована завршна трка до врха, тј. свјетско првенство и првенство Русије у небеском трчању!!)

На врху сам замолио некога од организатора да ме слика мојим телефоном, јер нисам имао ништа друго, и брзо кренуо назад јер је температура била -22 степена целзијуса. У повратку сам срео Младена којем нису дозволили да истрчи на врх јер на 5300 мнв није имао задовољавајуће вријеме.

Када смо сишли, шатор је био затрпан у снијегу, јер је тих дана вријеме на планини било шарено. Од сунца, падавина, вјетра, облака и магле.

Сутрадан 10. маја ја сам закаснио на трку са крпљама од 3000 мнв до 3500 мнв јер Младен и ја нисмо  успјели да се на вријеме спакујемо и сиђемо са планине. Али сам у сваком случају добио мали ранац од генералног спонзора трке "Red Fox". Исти дан предвече је организована завршна церемоније трке и проглашење побједника, гдје нам је Витали дао мајице са сликом Елбруса. А увече је била организована забава (на којој ја наравно нисам био, али сви остали јесу! J)

11. маја ујутро око 7 сати  полазимо за Најчик и стижемо још брже него што смо дошли.

Налазимо аутобус са лежајевима и прије 10 сати полазимо за Москву. Та вожња аутобусом је опет доживљај сам за себе. И опет по ко зна који пут се увјеравам у руску доброту, великодушност и многе врлине које истински красе тај народ. Следећи дан 12. маја око 8 ујутро смо у Москви, у већ познатој Партизанској улици и тражимо смјештај у хостелу у којем остајемо два дана и обилазимо Москву која је невјероватна и огромна, а посебно Московски метро, са којим стигнеш у рекордном року у било који дио града наравно под условом да успијеш да се снађеш како то све доле функционише. 14. маја око 13 сати полијећемо из Москве и са мало дужим задржавањем у Франкфурту стижемо у Београд око поноћи.

Сат времена након доласка тј. 15-ог маја око 1 сат, Павле и Миралем одлазе кући јер их је већ чекао превоз, а Младен и ја чекамо јутарњи аутобус. Ја за Никшић, јер нисам имао други, а Младен за Осијек. Након 13-сатног труцкања у аутобусу, стижем у Никшић око 20 сати гдје ме је чекала Биљана, која је дошла по мене из Требиња. Успут сам свратио до тетке у Никшић J, и кући сам стигао тек у поноћ.

 

Извјештај саставио: Марко Укропина.

 

ДА СМО ЗДРАВО!!!

Posted on May 25, 2013 .