7. Зимски успон на Вучји зуб (камповање у Добром долу)

Јануарy 12, 2015

Прошао сам доста планина, али за мене је једна посебна. Сурово је лијепа та крашка љепотица, а на њој се осјећам као код куће. За нас, планинаре друштва Вучји зуб из Требиња, она и јест баш то - наша кућа, наш дом. Лијепа љети, још љепша у јесен, а зими...е то је нешто посебно. У ствари она није она - него он!
Орјен, краљ приморских Динарида, иако израња из мора, са собом носи све чари високих планина и чим наступи зима претвара се у бијелог џина. На њега падне и до 3 метра снијега који потраје све до јуна мјесеца. Окићен у бијелу одору, прави је изазов и уживање за све планинаре. Зато и мени, чим падне први снијег, срце закуца брже, адреналин проради и почињем да размишљам о нашем традиционалном зимском успону на Вучји зуб.

Временску прогнозу пратимо сваки дан, како би ухватили идеалне услове за успон. Јер, иако диван у зимском издању, Орјен може бити и веома опасан по лошем времену. Тада се врло брзо, готово моментално, лијеп сунчан дан претвара у сњежну олују са орканским вјетровима и големим наносима снијега. Лавине нису ријетке, а лично сам се увјерио у разорну моћ једне. Кад видите снажна стабла мунике стара неколико стотина љета смрвљена у иверје, није вам свеједно.
Почетак 2015. године донио је неуобичајено ниске температуре и велике сњежне падавине. Готово да смо одустали од датума планираног за успон. Ипак у задњи час непогрешива норвешка временска прогноза каже да ће вријеме бити скоро идеално за ноћење у снијегом окованом Добром долу. Ужурбано се обављају припреме и саставља списак неопходних ствари за "преживљавање" ледене ноћи на Орјену. Бира се најбоља опрема коју имамо, врећа за спавање никад није довољно топла. Увијек је дилема какав подметач понијети, јер није лако преспавати у шатору на сњежно-леденој подлози. Познаваоци кажу да се током спавања преко главе губи и до 40 посто топлоте па са собом носим термо капуљачу, двије вреће за спавање, јер још увијек немам ону праву зимску, а поучен претходним искуством, овај пут умјесто класичног ева подметача ту су плоче стиропора (што ће се показати као пун погодак).

Још храна, топла одјећа, вода, мало вина за дружење уз логорску ватру, пакет прве помоћи, мноштво других ситница и наравно фото опрема без које не идем на овакве авантуре. Стављам све у велики експедицијски руксак. Вага каже 23 килограма. Све у комплету, ја и опрема скоро 110 кг!

Јутро, 10. јануар 2015.

Милош Влатковић, Дарко Шпец и ја полазимо аутомобилом из Требиња ка Зубачким ублима - нашој стартној позицији на овој авантури. Пут још увијек дијелом залеђен, али излазимо без проблема. Снијега има и на Ублима, шта ли нас тек чека на планини? Напуштамо ауто, стављамо на себе тешке руксаке и полазимо. Да ли нас на стази дугој 8 км чека меки или залеђени снијег? Или можда онај са залеђеном корицом која пуца под ногама ако сте претешки, па тонете у снијег до кољена или више? Сада долази до изражаја тежина планинара и опреме коју носи. 5 кг може значити разлику између пропадања кроз снијег и лаганог ходања по његовој површини. Опет се враћам на припреме и паковање - што мања тежина то боље!

Већ послије пређених неколико стотина метара, тијела нам се под напором загријавају. Срце убрзано куца, а врела крв циркулише док удишемо чист и хладан планински ваздух. Расположење расте - радујемо се још једном дружењу и ноћењу Добром долу. Негдје на пола пута како одмиче дан и расте темепратура ваздуха, површинска кора на снијегу попушта и почињемо пропадати кроз снијег. А тада се и напори умногостручавају. Ипак, призори пред нама нам улијевају нову снагу. Блистави снијегом прекривени орјенски врхови увијек изнова изазивају усхићење! Задихани и поприлично исцрпљени стижемо у Добри до - срце Орјена и уточиште за планинаре. Цијела долина је прекривена дебелим слојем снијега и радујемо се што имамо праве зимске услове.

14:30, 10. јануар 2015.

Дан је зими кратак и одмах се бацамо на постављање шатора и ложење ватре. Ваља све припремити прије ноћи која је овдје дуга и ледена. Све је затрпано снијегом па откопавамо дрвене клупе на којима се сједи око логорске ватре, а потом у шуми непосредно изнад логорског мјеста скупљамо суву буковину за ватру. Ноћимо увијек на истом мјесту, под окриљем муника старих преко пола мијенијума. Под њима се осјећамо сигурно и угодно, а оне нам пружају и напитак који кријепи душу и тијело - сњежни чај од муникиних иглица. На плинском кувалу (примусу) отопимо снијег и убацујемо иглице са поменутих муника. Овај чај је препун витамина Ц и има освјежавајући мирис боровине.

Након што смо донијели гомилу дрва и наложили велику ватру дошло је вријеме и да се одморимо и ручамо. А ручак није обичан! Супу кувамо такође од снијега а домаће кобасице и сланину пржимо изнад наше логорске ватре. Уморни смо, али на нашим лицима је осмијех, а у срцима испуњење. Побјегли смо од цивилизације - око нас је нетакнута природа покривена бијелим покривачем, горостасни планински врхови и звукови животиња из дивљине. Сједимо под стаблом мунике и гријемо се поред ватре која гласно пуцкета и баца бљештаве варнице високо у небо. Пијемо Шпецово вино. Вранац стар двије године, црвен као крв. Истовремено јак и освјежавајући. Домаћи, без шећера. Енолози кажу да се црно вино пије на собној температури. Ми смо пили ледено "планинско" вино и било је одлично.
Умјесто интернета, телевизора, политике и задимљених кафића - друштво пријатеља и пријатан разговор. Природа и исконски мир.

18:00, 10. јануар 2015.

Ноћ је пала, а са њом пада и температура. Очекујемо долазак још неколико колега који би нам се требали придружити на камповању. Бринемо се јер касне.

18:20, 10. јануар 2015.

Из даљине кроз тмину густе букове шуме пробија се свјетлосни зрак, а снијег шкрипи под корацима планинара који долази. Игор Шкеро, гази сам кроз густу ноћ. А тако тамна ноћ може бити само у дивљини. Ако нема мјесеца, тама је потпуна и испуњава све поре простора. Откуд му толика храброст да дође сам, газећи сњежном стазом дугом 8 километара док се планинске звијери буде и траже свој плијен? Док му се ми дивимо, он нам саопштава да су колеге планинари који су требали доћи са њим одустали па је одлучио да дође сам. Не пропушта му се још једно зимско ноћење на Орјену и сутрашњи успон. Ето колика је снага правог планинара и истинског заљубљеника у природу.

Настављено је дружење пуно пријатног разговора. А осјећали смо се онако баш лијепо ... тако лијепо да се то не може описати. Требате доћи на зимско ноћење да осјетите тај посебан доживљај због кога се враћамо на ово мјесто сваке године.
Наравно ја сам понио фото апарат и мали статив (троножац) како би забиљежио ове несвакидашње моменте. Но снијег је толико висок да ми је овај статив бескористан. Уз помоћ самољепљиве траке и три планинарска штапа импровизујем велики статив. У исти час мјесечина обасја врх Бугање греде и сав одушевљен почињем да снимам ноћне фотографије. Звијезде трепере на ведром небу, а ноћ је мирна и кристално чиста. Нема вјетра. Понегдје се зачује ћук. Биће ово добре фотографије, мислим у себи. А затим снимам и атмосферу у нашем кампу, логорску ватру и своје пријатеље и шаторе и мунике - наше заштитнице. И прављење чаја од њихових иглица. И срећан сам што могу фотографисати ове несвакидашње призоре. :)
Још мало дружења и вријеме је за одмор, сутра нас чека напоран успон на Вучји зуб. Увлачим се у шатор, а затим у врећу и питам се да ли ће ми бити хладно. Вани је само -2 степена. Није тако лоше...

7:00, 11. јануар 2015.

Свјетлост дана продире кроз танко шаторско платно. Ситни кристали леда свјетлуцају на њему као да је посут диајмантским прахом. Будим се и мешкољим у врећи за спавање. Моја подлога од стиропора је пун погодак. Ноћас ми је било топло као код куће. Без њега више не идем на Орјен!

Устајемо и умивамо се снијегом. Налазимо жар на огњишту и ложимо ватру. У то пристиже још четверо наших планинара који ће кренути са нама на успон. Радосни сусрет и још један сњежни чај да нас загрије. Посљедње припреме, сва опрема је спремна.

8:10, 11. јануар 2015.

Набијени адреналином крећемо стрмином изнад Доброг дола према Вучјем зубу. Понијели смо дерезе, али оне су за залеђену подлогу и чини се да нам овај пут неће требати. Танка корица леда не дебља од милиметра пуца уз крцкање и ноге упадају у снијег све до кољена па и више. Треба пртити, а то уз брдо није нимало лако. Али нема одустајања, смјењујемо се наизмјенично на челу колоне јер онај који је први подноси највећи напор док пробија стазу у снијегу. Ја нисам понио штапове за ходање, мислим само ће ми сметати јер ми је око врата фотоапарат који користим сваки мало. Сад видим да сам направио велику грешку! Док планинари испред мене не пропадају дубоко, ја за њима са сваким кораком тонем и до појаса. Ех, гдје не понесох штапове! Тих пар килограма које приме на себе довољно је да држе човјека на површини снијега, а помажу и у одржавању равнотеже. Овако без њих, екстремо тежак успон! Након што смо попели прву стрмину и изашли из букове шуме, наилазимо на дебеле сметове и сњежне купе. Сад видим и други почињу пропадати у снијег - мрка капа. Како ћемо тек до врха? Самопоуздање помало пада, али какви би ми планинари били кад би тек тако одустали? Идемо даље...

Док у предаху хватам ваздух и фотографишем прве зраке сунца који милују планинске врхове, у даљини под Вучјим зубом спазих старог знанца - црног гаврана како кружи на ваздушној струји коју ствара јутарње сунце. Гракну нам неколико пута у знак поздрава. Одговорих му, а на то он гракну више пута. Звук се одбио о стрме литице Вучјег зуба и дошао до нас. Отежаним ходом некако смо се домогли сипара и стрме сњежне падине. Уз пут сам на моменте пузао на кољенима како не би тонуо у намете. На овом, иначе врло кршевитом дијелу свако пропадање кроз снијег прилично је опасно, јер не знате да ли вас испод чекају оштре стијене.

Успон уз сипар је нешто лакши јер је снијег компактнији. Међутим сада хладан вјетар почиње да пробија наша загријана тијела. Вријеме је за додатну одјећу. Сви имамо по неку "специјалну" јакну са мембраном овом или оном. Ону која не пропушта вјетар и воду али "дише". Иначе, међу плаинарима су чести разговори о опреми и то са разлогом - на планини она живот значи. Обукох се и подигох главу да видим небо и видјех необичан призор, какав прије нисам гледао на Орјену. Облаци су се над оштрим врховима брзо кретали, ковитлали и нестајали. Овако нешто не можете видјети у граду. Јединствена прилика за фотографисање - хватам апарат и фотографишем, видим биће добрих фотки.

Споро наставих стрмином и коначно дођох до најтежег дијела успона - стјеновите падине која води до самог врха. На срећу ову су ризичну дионицу наши вриједни планинари обезбједили челичном сајлом. Са апаратом у једној руци и сајлом у другој пређох опасни дио. Још педесетак метара најопасније необезбјеђене стрмине и на врху сам.

10:20, 11. јануар 2015.

На врху смо. Шиба нас веома јак бочни вјетар, али призор испред нас је као да смо на некој много вишој планини. Сви смо ми били много пута на Вучјем зубу али овај пут је све другачије. Бијели врхови вире из дебелог слоја облака, а изнад њих блиставо плаво небо. Кабао подсјећа на највише свјетске врхове. Осмијеси и радост, свима је драго да су послије напорног успона добили заиста вриједну награду - непоновљив поглед на Орјенски масив. Призори се због јаког вјетра мијењају сваки час. Облаци се премјештају, сунце сија час тамо, час овамо. Природа се игра. Мене обузима одушевљење и фотографишем без престанка. Игор нас уписује у свеску која стоји на врху. Сваки успјешан успон доноси тај осјећај побједе и узвишености, али ово је више од тога!

У међувремену на врх стижу и колеге планинари из Дубровника, њих двоје. Радосно их дочекујемо и поздрављамо се. Лазар је већи дио пута прешао на скијама, а то се на Орјену не виђа баш често.

Још мало уживања у погледу, а онда крећемо низбрдо. Превише је хладно на вјетру. Силазак је увијек опаснији од пењања, па смо веома опрезни. Ја и Милош долазимо до сипара који је сад претворен у падину идеалну за санкање. Сједамо и у пар секунди прелазимо неких 150 метара. Какво усхићење! За ово нам је на успону требало пола сата. Ноге сада опет пропадају у снијег али некако је лакше низбрдо. У повратку срећемо још неколико наших планинара који су одлучили да не иду на врх, него докле могу. Поштовање за свакога ко крене на планину по оваквим условима!

Брзо смо стигли до кампа у коме је било још неколико новопридошлих излетника. Опет ручак уз ватру, а потом брзо паковање. Примиче се невријеме. Тек што смо се спаковали а услови су се драстично промијенили, почиње јак вјетар у Добром долу, а ево и снијега. У задњи час одлазимо ка Ублима. Још 8 километара до аута. Овај пут носимо мало лакше ранце јер смо потрошили воду и храну. Расположени и уз пријатан разговор стижемо до Убала и спуштамо се у Требиње. У клубу традиционална кафа, опет дружење и смијех.

Коначно исцрпљеног тијела, али срца великог као планина стижем кући. Била су то два незаборавна дана у којима смо живјели пуном снагом и осјетили живот у правом смислу. Планинарите и веселите се животу!

Да смо здраво!

Извјештај саставио: Славенко Вукасовић



 

Posted on January 14, 2015 .