Тјерајући маглу над катунима Комова

Када први пут одете пут неке планине  жељни уживања у њеној љепоти и дочека вас густа магла од које се не види ни прст пред оком ухвати вас нека љутина и спопадну вас питања „Зашто ова планина неће да ми се покаже?“ „Јесам ли је нечим наљутио?“ . Појави се и бојазан да се магла неће подићи до краја наше планиране тродневне туре и да смо можда џаба долазили. Превалили толики пут да би  видјели сву ту красоту  а она, планина,  умотана ко арапска жена што рече Славенко, скрива очи од погледа непознатих и можда нерадо виђених гостију.  Е тако се нама десило са Комовима овог августа.  Разочарење у старту. Мада није све тако обећавало. Поприлично лијепо и чисто вријеме нас је пратило на путу од Требиња преко Вилуса, Бјелопавлића и кроз Платије. У Колашину су нас  окријепили чај и кафа у идиличном хотелу „Бјанка“ и ништа није наслућивало да ће нас Комови, ти камени дивови,  дочекати тако негостољубиво усред љета.
Ипак, „негостољубиво“ је ријеч  коју не можемо везати уз овај крај. То смо схватили већ у првом контакту са мјештанима а посебно са нашим домаћином, Микшом Ћулафићем. Топлина и раздраганост са којом нас је овај млади плавооки човјек дочекао одмах се прихвата  и тешко  заборавља. У катуну нас је изненадила наложена ватра у шпорету и схватили смо да је пажљиви Микша  мислио на нас прогнанике из  јужних топлих крајева којима је промјена надморске висине и температуре ипак била шок.
Овај пут на тродневно путешествије кренуло нас је шестеро из Требиња и већ у почетку смо се договорили да се дјелимо у двије групе: екипа  за планинарење и дружина за ливадарење. Свако по својим жељама. Славенко, Милош и Срђан, жељни добре авантуре и амбициозно устремљени ка висинама одлучују да пењу Љеворечки Ком (2453 мнв) у понедељак, а Васојевићки  Ком (2460 мнв) у уторак.  Трочлани тим рекреативаца, Радоје, Драган и ја немамо  план осим бесциљног лутања   ливадама, шумарцима  и удолинама у потрази за добрим призорима, незаборавним панорамама, кантарионом, јагодама  и боровницама.
Након магле која нас је дочекала на доласку у недељу, јутро у понедељак није донијело никакву промјену. Била је још ту, густа и опипљива, а са врата  нашег катуна  могао се видјети само пољски тоалет, удаљен десетак метара  тако да је све слутило на пропао подухват.  Шалили смо се да ће то бити једина фотографија коју ћемо понијети са Комова. Наши авантуристи планинари  су вијећали да ли кренути на успон или не разматрајући све опције. Двоумили су се и каснили у поласку надајући се да ће вјетар одрадити своје и растјерати маглу бар у  праменове али то се није дешавало. Њих тројица ипак одлучују да крену вјерујући да ће се успут ситуација некако поправити.
Ми у удружењу „Трио рекреативо“ једногласно одлучујемо да се догегамо до Микшиног одморишта -продавнице а за даље ћемо видјети. Са пењачима смо били повезани радио станицама што ће се показати као корисно и њима и нама. Цијелим путем смо знали гдје је ко и то је некад од пресудне важности у планини када је безбједност у питању, посебно у условима који су нас затекли овај пут.
А код Микше у продавници свега и свачега. Слаткиши , домаћи чајеви, ликери, ракија, разгледнице, књиге водичи по црногорским планинама. Ако сте нешто заборавили, не брините, врло је могуће да ћете то пронаћи код Микше а ако и не пронађете вјероватно вам и не треба. Кафа и чај се одмах пристављају и ту први пут пробамо чај од вранилове траве или дивљег оригана. Љубав на први гутљај. Можете изгуглати за шта је све добар тај чај али укус је тај који оставља утисак. Каже Микша да га бере по падинама у околини.
Са нашим ведрим домаћином разговарамо о свему, запиткујемо га и можда смо досадни али просто је све што чујемо из његових уста занимљиво. Прича нам о животу на катуну, изазовима са којима се сусреће, послу око вођења смјештаја, дружењу са свим нацијама посјетилаца  који му навраћају. Испочетка можда помислите да је тај човјек у тој недођији најусамљенији на свијету. Али преварићете се. Нема  те тачке у цијелој Црној Гори и шире која је тако удаљена од свега а најдаље од градске вреве и која тако лијепо и примамљиво пршти од живота, сусрета и разговора. Микша је засигурно човјек са много више склопљених искрених пријатељстава од свих нас који живимо по градовима у кошницама људи , најчешће усамљени и отуђени.
Питамо га и за животињски свијет, а он нам спремно набраја шта све настањује овај крајолик. Када дођосмо и до медвједа он сасвим озбиљно рече како је медо „господӣн“ јер он однесе и поједе само једну овцу и то је то. Док вукови беспотребно праве пуно већу штету. Касније смо се шалили са том опаском и медвјед „господѝн“ остаде хит нашег боравка  и сви ћемо засигурно дуго памтити те двије ријечи тако спојене.  
Пењачи нам се јављају преко радио станице и објашњавајући своју позицију желе сазнати од Микше да ли су на доброј стази. Он их упућује да је лакше да се врате један дио пута и пођу другом стазом. Јављају да и даље имају проблем с маглом која их успорава.
Нас троје одлучујемо да прошетамо до  Еко катуна Штавна који се налази нешто ниже од Микшиног  катуна.  И даље је магла али се полако спуштамо. Успут наилазимо на групу коња и Радоје успјева својим фото апаратом ухватити моменат ових заиграних животиња. Фотографија одлична. Можда за неке будуће фото изложбе.  Након окрепљења у ресторану Еко катуна Штавна, укусних приганица и вјероватно пљеваљског сира открили смо пристојне цијене услуга.  Примјећујемо да се магла  напокон лагано повлачи и одмах  хитамо да искористимо промјену временских околности. Упућујемо се стазом ка Комовима,  ливадама и падинама жељни ужитка по који смо овдје и дошли. Успут сазнајемо да су наши планинари  одустали од успона пред самим врхом  јер их је магла блокирала а и слабо видљиве маркације су учиниле своје. Одлучујемо да их сачекамо у подножју планине и да се заједно вратимо у катун.
У уторак смо сви имали више среће. Магла нас је коначно и дефинитивно напустила, дан је био идеалан за шетњу и пењање  уз нешто вјетра који нас је угодно расхлађивао. Коначно су се пред нама указали драгуљи за којима смо трагали. Небо се отворило над  долином а под небом нешто што се тешко може описати.  Камени горостаси, грандиозно уздигнути над малим катунским насељима  мамили су нас у своје наручје у коме су се сад јасно откриле травнате стрме падине,  мора сипара и пажљиво извајани камени шиљци око којих су се начичкале букве, јеле, смрче и понека муника.  Нема спавања, дан треба искористити и сви се веселимо свако својим радостима и авантурама у најави.
Славенко, Милош и Срђан су се рано упутили ка Васојевића Кому , а ми смо опет свратили код Микше да не пропустимо свој јутарњи ритуал испијања кафе и чаја уз прегршт добре приче. Причамо о томе како је добро то што се до Микшиног  катуна ипак мало теже долази јер морате  пропутовати 20ак километара уског пута а  добар дио задње дионице прећи по макадаму, скоро више од два километра. Асфалтирање пута и довођење „цивилизације“ у овај крај би засигурно покварило угођај дивљине и превише људи би похрлило и открило ову добро чувану тајну  а смеће које би оставили за собом  би било тешко контролисати.  Овако је ипак боље. Чувајмо Комове па макар и себично!
Наша шетња  по падинама  од Микшиног катуна до подножја Комова  ишла је цик цак линијом. Час смо се спуштали час пели, тражећи позиције за добре панораме, кантарион и боровнице. На кантарион смо изгледа закаснили. Успјели смо пронаћи тек неколико примјерака. Али зато је боровница било у изобиљу. А и њихових берача. Међутим, оно што нас је фасцинирало су колоне  Чеха које су се одједном створиле испод нас. Њих око 50 упутило се ка врховима, спремни да открију неке љепоте тако далеке од њихових домова.  Нешто касније видјели смо и двадесетак Словенаца. И питам се колико њих понесе искуство и сјећање из ове дивљине малене Црне Горе у неке своје даљине а колико ли је становника те исте Црне Горе који никад нису открили мјеста попут ових надохват руке а које промовишу спотови туристичке заједнице њихове земље. Стиче се утисак да више странци походе и цијене љепоте ових крајева него домаћи живаљ.  
У једном моменту Радоје је објективом свог фото апарата успио ухватити три тачке, три прилике на врху Васојевићког Кома. Радио станицом су нам се јавили и потврдили наши пењачи. Попели су успјешно врх. Овај дан је био добар за њих. За све нас. Рекоше нам касније да су одозго као на длану посматрали Проклетије, Кучке планине са врховима Штитан, Пасјак и Сурдуп и многе друге масиве Црне Горе. Сачекали смо их опет у подножју и упутили се заједно на ручак.
Како је вријеме одмицало све смо више постајали  свјесни да се ближи крај наше авантуре и повратак у Требиње. Не баш весели моменти.  Подсјетило ме да сам негдје прочитала како обезбјеђење  крузера неријетко мора да истјерује госте са брода након завршеног крстарења.  Тешко се одвојити људима  од лијепих момената и успомена. Тако је и нама требао неко да нас потјера из ове идиле и објасни нам да се морамо вратити у своје реалности. Нерадо смо се будили из овог недосањаног сна. Чак смо се и потајно обрадовали кад смо онако спаковани и спремни за полазак  морали чекати жене од којих смо наручили боровнице. Касниле су. Још који моменат уживанције украден од  једног савршеног дана.
Поздрављамо се са Микшом и његовим пријатељима уз обавезно заједничко фотографисање са заставом друштва, машемо планинским врховима , опраштамо се од неких лијепих момената , сјетни а испуњени, богатији за једно непроцјењиво сјећање које нас обавезује да се некад овдје и вратимо. А до тог неког сљедећег пута  ДА СМО ЗДРАВО!
Текст написала : Ана Влатковић

 

Posted on August 21, 2017 .