Поклоничко бициклистичко путовање: Требиње – Кајмакчалан – Солун 2018

Идеја за одлазак на бициклистичко путовање у Солун се наметнула сама по себи 2016. године - када смо одлучили да одемо бициклима на Крф и тамо се поклонимо сјенима страдалих хероја у суровој „Албанској голготи“ 100 година раније. Повод је историјског и поклоничког караткера.

Историјски контекст. Подсјећања ради:  на почетку рата 1914. и 1915. године, после низа легендарних успјеха против Аустријанаца на Дрини, Церу и  Колубари, Српска војска већ добро изморена и намучена претходним Балканским ратовима (1912.-1913.), није имала довољно људства, наоружања и опреме да се даље носи са вишеструко бројнијом  и опремљенијом  А-У  царевином.... Ипак, храбра војска (махом искусни борци, сељаци под воћством ингениозних официра) није хтјела да положи оружје и преда се надмоћном непријатељу, већ се одлучила се на стратешко повлачење незабиљежено у историји. Комплетна војска, управа, влада, трезор, велики број цивила, времешни Краљ Петар... готово цијела држава је изашла из саме себе и упутила се пјешке, у зиму 1916. године,  преко Црногорских и Албанских врлети према обали Јонског мора. Даље, уз помоћ савезника, на опоравак на Крф и Бизерту.У тој „Голготи“ изморени, промрзли и изгледњели,  претрпили су несагледиве губитке у људству у снијежним планинама, мочварама, на острву Видо и Плавој гробници. Непријатељ је сматрао да је Српска војска престала да постоји.

После само неколико мјесеци опоравка на Крфу, иста та војска, у септембру исте те 1916. године успјева да освоји стратешку коту  на 2524 мнв – Кајмакчалан! Те тако опет ступа на тло своје државе па Кајмакчалан постаје тзб „Капија слободе“. Бугари (били на страни А-У царевине) су били у паници (узвикивали су:„бјежите живи, иду мртви“) кад су схватили да се боре са Србима за које су сматрали да су уништени у Албанији.

Коначан пробој фронта десио се 1918. године... опет Српска војска преко Кајмакчаклана уз подршку савезника пробија Солунски (Јужни, Македонски) фронт, Бугарска је моментално капитулирала.. Српка војка у наредних  40-ак  дана продире више од 600 км и ослобађа своју земљу а затим и комшијске земље све од Кајмакчалана, преко Београда до Загреба... чему слиједи пад А-У царевине и крај Великог рата.

Дакле,након поменутог поклоничког путовања преко Албаније на Крф, острво Видо и Плаву гробницу... као логична екстензија процеса јавила се идеја да организујемо поклоничко бициклистичко путовање у Солун с два циља: 1) да походимо врх Кајмакчалана, коту 2524 и поклонимо се „Див јунацима“ на „Капији слободе“, 2) да одемо у Солун и присуствујемо централнојРепубличкој церемонији 100 година од пробоја Солунског фронта на Српском војном гробљу – Зејтинлик.

Након одлуке уследио је период вишемјесечне физичке припреме, огранизовања и детаљног планирања. Током тог периода број заинтересованих чланова је варирао обзиром да се није дуго знао тачан датум церемоније у Солуну, затим због радних и личнихобавеза и евентуалних временских неприлика.  Коначно,заказивањемтермина с крајњим циљем у Солуну 29.09.2018. године, за пут се исфилтрирало и одважило 10 чланова Бициклистичке секције П.Д. „Вучји зуб“.Осморо бициклиста и два члана логистичке пратње. Од тога, половина бициклиста су малољетници! Храбро! Почетак улива наду да смо достојни славних предака. Све је било спремно још само да одвеземо J

Кренули смо у зору 23.09.2018. године, симболично из центра града, са Трга Слободе, испред Дучићевог споменика херојима Великог рата -  „Херојима за Слободу“

Први дан: Километарски најдужа етапа је протекла по плану. Возили смо преко Црне Горе (Никшића и Подгорице). Завршетак етапе је у Скадру, у Албанији. Сви бициклисти су, етапу дугу око 180 км, одвезли изузетно дисциплиновано и одговорно, није било проблема и непланираних препрека. Ову дугу етапу смо возили без пратње, која је одсуствовала из оправданих разлога, и прикључила се у Скадру спремна за даље етапе.

Други дан: План је био да возимо етапу од Скадра до Тиране, око 100 км.  Међутим, возивши у формацији врло брзо смо „пребацили норму". Како смоимали висок темпо вожње, и у Тирани били већ око 14:00 сати, одлучили смо продужити планирану етапу за још 40 км - до Елбасана.  Града у којем су дуго боравиле Мошти Светог Јована Владимира (Свети Јован от Елбасан) првог Српског Свеца. Сви чланови су добро поднијели ову необичну етапу. Занимљиво је да се највећим дијелом возиауто-путем!

Трећидан: Јутро после кишне ноћи у Елбасану није обећавало лијеп дан. Возили смо од почетка под константно јаким  вјетром у лице.Окретали смо педале и у низбрдицама, остало да се и не спомиње. Планирана лагана дионица нам је задала доста више напора него смо очекивали. Услиједио је и велики успон (12% на неким мјестима) од 8 км на излазу из Албаније према Македонији. Коначно, након граничног прелаза улазимо у Стругу и завршавамо етапу у Охриду.
Иако „ишамарани вјетром“ цви смо добро поднијели пут и вожњу,  једва дочекали да се релаксирамо и шетњом обиђемо прелијепи Охрид на „Обали Македонског мора“.

Четврти дан: Кренули смо из прохладног Охрида орни и упаковани у неколико слојева одјеће. У старту етапе  нас је дочекао низ успона и спустова у рејону Охрида, Ресина и Битоле. На терену смо проналазили алтернативна рјешења за вјетар и неочекиван мраз (изолаторе: кесе, хигјенске рукавице... ). Напуштамо МК и улазимо у Грчку. На граници нас дочекује изненађење:љубазни граничари, полицијски шеф и патролна кола под сигналним  „ротационим свијетлима".Ескорт служба, са полицајцима која ће нам обезбједити пут до краја боравка у Грчкој.Све на захтјев БиХ амбасаде из Атине која нам је помогла у организацији експедиције. Тако настављамо пут у Грчку. Застајемо код споменика Дринској дивизији, дивизији која је освојила Кајмакчалан.Етапу дугу око 140 км смо завршили у Панагитси, гдје нам је одличан смјештај пронашла поменута служба (да напоменемо, пратња је неколико пута вршила смјене патрола тих дана).

Пети дан: Прохладно и ведро јутро,упутили смо се ка првом циљу путовања. Прогнозе нису биле обећавајуће, напротив. Грчка полиција нас је савјетовала да одустанемо од намјере да идемо на планину (високу 2524 м.н.в) по хладноћи и јаком вјетру. Ипак, нисмо се поколебали. Кренули смо из Панагитсе асфалтним путем, одмах у вишечасовни оштар успон (дуг 25 км са нагибом на појединим мјестима и 14%) готово недоживљен за већину чланова. Тако до Грчког ски-центра Ворас на самој административној граници са Македонијом на око 2050 м.н.в. Даље више није било пута. Прешли смо замишљену линију административне границе инаставили даље „off road" вијугавом и раскопаном стазом. Налазили смо и ровове, метке, чауре, гелере... коју су нам нијемо причали о херојској борби, епских размјера на овом мјесту прије 100 г. По јаком вјетру и ведром дану смо стигли до самог врха Ниџе - до Цркве Светог Илије - спомен капеле Див јунацима коју је изградио Краљ Александар у славу погинулих војника на „Капији слободе". Освојилисмо КАЈМАКЧАЛАН!Одали смо почаст Херојима и уписали се у књигу утисака. Осјећај је неописив и веома емотиван. У наставку дана услиједио је спуст низ планину и вожња до Едесе, гдје смо завршили етапу дугу око 90 км.

Шести дан: Кренули смо из Едесе на последњу етапу планираногпутовања ка Солуну. Најлакша етапа у дужини од непуних 90 км по равном терену нас је водила ка коначном циљу, дестинацији која нас је привлачила растућим интезитетом како смо јој се ближили из дана у дан - Зејтинлик. На Зејтинлику смозатекли глумце и музичаре на генералној проби пред сутрашњу церемонију обиљежавања 100 г. од пробоја Солунског фронта, манифестације на којој ћемо присуствовати. Након тога, смјештају Солуну смо игром случаја (а ништа није случајно) нашли у непосредној близини Цркве Светог Димитрија, па нам се испунила и жеља да цјеливамо Свете Мошти.

Седми дан: Циљ након 720 км вожње и готово 8.500  укупног успона. Централна манифестација обиљежавања 100 година од пробоја Солунског фронта. Зејтинлик. Гробље направљено на мјесту гдје је била главна пољска болница у јеку рату и гдје су се стицајем тих околности сахрањивали први преминули рањеници. Касније је Саво Михаиловић добио задатак да, колико је могуће,  есхумира погинулехероје садругих локалитета широм фронта и опет их сахрани на Зејтинлику. Саво је постао и чувар гробља, наслиједио га је син Ђуро, па унук Ђорђе. Времешни и достојанствени чика Ђорђе је и данас посвећени чувар Зејтинлика, гробља7441 Српских хероја и великог броја хероја других народа, савезника у рату, међу којима највише Француза, Италијана, Енглеза, Руса... На церемонији  100 г. пробоја фронта у Славу јунака су присутни високи званичници Србије и земаља савезника. Приређен је пригодан културно-умјетнички програм. Присутни су и бројни грађани и удружења потомака, клубови... Многима смо били интересантни због начина на који смо дошли у Солун. Фотографисали смо се у мајицама које смо израдили за ову прилику. „Поносни и храбри" једноставан слоган на мајицама можда најбоље и најтачније описује лично осјећање којим смо испуњени.

За крај

Да парафразирамо и ријечи Светог Владике Николаја Велимировића: Да није било крвавог Божића на Мојковцу и голготе у Албанији не би било ни Васкрса на Кајмакчалану!!!

За захвалност... за поштовање... за понос... за част... за Славу ...„Херојима за слободу"

Извјештај саставио: Мићо Милошевић

Posted on October 10, 2018 .