Бициклом на врх Зеленгоре!

Требиње, аутобуска станица 14. август, 4:45 ујутро,

Још је мрак. Нас пет бициклиста – сви чланови бициклистичке секције Планинарског друштва Вучји зуб из Требиња, размишљамо како да убацимо наше грубе брдске двоточкаше у мали аутобус Убла турса. Већ смо се забринули да ли ћемо уопште кренути. Наизглед нерјешив проблем рјешава возач, ведар и насмијан човјек који нам каже: „Нема смисла да вас оставим – убаците бицикла у кабину аутобуса између сједишта!“.

 

Двије поспане млађе дјевојке које су ухватиле мјесто на „сећији“ помало нерадо се премјештају напријед, ми убацујемо бицикла и авантура почиње.

Док пролазимо кроз Гатачко поље, око нас је нестваран призор. Магла у свом најљепшем обличју – бијели прозрачни праменови који лебде у танком слоју ниско изнад земље. Усамљено дрвеће провирило крошњама кроз бајковити прекривач. Одмах зажалих што немам фотоапарат. Журно се пењемо ка Чемерну и за час ево нас код чесме на стартној позицији. Пунимо флаше водом, контролишемо бицикла, на брзину једемо и крећемо. Пред нама је око 26 километара тешког планинског пута до коначног циља, највишег врха Зеленгоре – Брегоча. Тек што смо кренули, са оближњег катуна  придружио нам се и крупан жути пас. Прихватио нас је за свој „чопор“ и весело машући репом кренуо са нама. Одмах му дадосмо име „Додо“.
Док наша бицикла у великој брзини поскакују по неравном макадамском путу адреналин нам пуни вене. Камење гласно фрца испод јаких теренских точкова наших бициклова,  а око нас се смјењују фантастични планински пејзажи. Бог је заиста био дарежљив када је стварао ово мјесто.
На 12 километру пех – Зорану се покварила касета мјењача. Не може даље. Видно је разочаран, како и не би био, тек смо кренули а већ квар. Ми се нашалисмо како би разведрили ситуацију: “Ма он је то животом подерао!“. Иако је звучало као шала, то је била истина. Овај момак заиста има „живот“ и несвакидашњу снагу. Како срећа прати храбре, не прође ни пет минута, а узбрдо иде нама добро позната руска лада. Миле и Благота кренули на планину. Поздрависмо се са колегама планинарима и нашим добрим пријатељима. Зоран је  нашао превоз – проблем је ријешен.
Настависмо пут и након 20-так километара узбудљиве вожње стижемо до катуна нашег старог знанца и изузетног домаћина - Рада Лугоње. Поздрављамо се са Радом, а потом свраћамо код њега у катун на домаћи сок од планинске боровнице. У пријатном окружењу катуна, правимо кратак одмор и објашњавамо Раду наш амбициозни план – изаћи бициклом на врх Брегоч. Раде врти главом и каже „Не бих вам препоручио, пробићете гуму, терен је тежак, али ја ћу ипак ставити шерпу кртоле на шпорет па кад се вратите да једемо кромпира и младог сира “. Ми се обрадовасмо оваквој понуди и наша намјера да се попењемо на Брегоч поста још јача. Услиједио је стрм и подугачак успон до превоја са кога се пут одваја ка Брегочу. Ту направисмо кратку паузу, смазашмо сендвиче а одмах потом, Игор – незаустављив у својим намјерама крену уз брдо гурајући свога Scotta. Придружисмо му се, иако смо знали да се ова идеја граничи са лудошћу. Изаћи са бициклом на 2014 метара и то уз планину. Хеј! Није нимало лако ни пјешке изаћи, а камоли са бициклима. Дијелом возећи, дијелом гурајући, а богами и носећи бицикла предивним травнатим падинама Зеленгоре, наиђосмо на големо стадо оваца. Какав призор! Одмах сједосмо на бицикла и уз укључену камеру прођосмо кроз стадо. Биће ово кадрови за памћење.
Како смо примицали врху, терен је постајао све захтјевнији. У једном моменту сви осим Игора одусташе од гурања бицикла. Али Игор, човјек челичне воље није одустајао. Сјећам се добро кад је прошле године рекао – „Слиједеће године ћу се попети бициклом на Брегоч!“. Он једноставно не одустаје од својих идеја. Услиједио је изузетно тежак успон по стрмом нагибу.. Трава густа и мокра. Игор је упорно гурао бицикло, али више ни то није било могуће. Помогох му колико сам могао, те на крају ипак изађосмо. Осјећај на врху је диван и добро познат свим истинским планинарима. Услиједило је фотографисање и уписивање у планинарску свеску.
А потом ... потом су снимљени видео кадрови који одузимају дах. Игор на свом Scottu вози „downhill“ по хрбату Брегоча. Вожња ни на небу ни на земљи! Еј човјече, па због овога је заиста вриједило изнијети то бицикло. Пуних срца кренусмо назад. Већи дио пута имали смо прилику возити бицикла по зеленом пространству пашњака Зеленгоре. Осјећај је неописив.
Уз адреналинско јурцање спустили смо се са превоја до Радовог катуна, а онда ручак какав смо само пожељети могли. Врући кромпири се пуше, а на столу млади неслани сир, пршут и парадајз. Не можеш се зауставити да једеш. Какав укус! На планини ти је све некако укусније и мирише три пута јаче. Ваљда је то због свјежег планинског вазуха. Након ручка смо се мало одморили уз пријатан разговор са Радом, те након поздрава са домаћином кренусмо ка Требињу, јер чека нас још нимало наивних стотињак километара пута.
Опет адреналин – опет спуст. Од силине удараца и подрхтавања бицикла мени падају ствари са бицикла. Потом, још један тежак успон и ево нас на Чемерну. Поздрависмо се са Додом који нас је пратио цијели дан. На цикло-компјутеру невјероватан податак: 53 километра је тај неустрашиви пас превалио са нама по Зеленгори.
Зачас се спустисмо до Гацка асфалтним путем и свратисмо у познату пицерију „Гачанка“. Објекат је урађен по највишим естетским стандардима и заслужује све похвале. Док је конобарица доносила кафе уморним бициклистима, неко је гласно констатовао:“ Зец је на правом мјесту!“ (шта се у ствари десило и зашто је ово речено остаће познато само нашој дружини. :)
Одједном је почела киша (боље рећи потоп) па смо се непланирано задржали у „Гачанки“ преко сат времена. У међувремену добијамо информацију да је Зоран успио сићи до Чемерна и то са својим поквареним бициклом. Наиме он је у моменту кад смо напустили катун, кренуо пјешке ка бициклу које је остало на пола пута ка Чемерну. Трчао је 8 километара до бицикла , а затим пола гурајући , а пола се спуштајући на бициклу дошао и до Гацка и то по јаком пљуску. Још једном нас је све изненадио својом снагом и издржљивошћу.

Киша је коначно престала, сјели смо на бицикла и упутили се ка огромној дуги која је у луку спојила небо и Гатачко поље. Ваздух је свјеж послије кише, услови за вожњу идеални. Након 4 сата пријатне ноћне вожње, негдје мало прије  поноћи стигли смо до Требиња. Прошло је пуних 20 сати од када смо кренули из Требиња!
Кафе Azzaro, уз пиће сабирамо утиске. Иако смо веома уморни срца су нам пуна, јер био је ово уистину доживљај за памћење.

Учесници бициклистичке туре Зеленгора 2011 су:

1.      Игор Шкеро

2.      Славенко Вукасовић

3.      Милош Милошевић

4.      Зоран Гудељ

5.      Предраг Галић

6.      пас Додо

Технички подаци:
Дужина туре: 148 километара (53 километара планинског пута)
Навиша тачка: Брегоч (2014 мнв)

ИЗВЈЕШТАЈ САСТАВИО:  Славенко Вукасовић

Posted on August 15, 2011 .