Други викенд октобра протеклих седам година традиционално су обиљежавале двије ствари – окупљање планинара и успон на Вучји зуб и врхове Орјена, као и лијепо вријеме које нас је служило. Овогодишња акција је по много чему била изузетак од правила, узрокован вишом силом.

Паралелно са организацијом –  припремом дома, чишћењем  стазе и обнављањм  маркација пратили смо дугорочну временску прогнозу која је предвиђала већу количину падавина за викенд.

Најављено погоршање времена резултирало је мањим бројем гостију из окружења, те одустајањем од обиласка комплетне стазе и кувања чаја у Добром долу. И поред тога, у суботу ујутро на успон на Велику Јастребицу креће двадесeтак планинара, са надом да ћемо бити бржи од кише, која се, према прогнози, очекивала поподне.

Полако напредујемо кроз шуму, излазимо на гребен гдје нас затиче киша која је мало „поранила“. Краћа  пауза, облачимо јакне, шушкавце, ко шта има и  настављамо успон.  Након петнаестак минута у даљини се чује потмула грмљавина, што је сигнал за повратак. Ићи по оваквом времену у групи гребеном Јастребице ипак је непотребан ризик. Нашем госту Норвежанину  Корнелијусу вјероватно у први мах није  јасан разлог одустајања, док му Данко није објаснио да спржена стабла мунике свуда око нас нису резултат људског немара већ удара громова.

Враћамо се до Растијеш дола, киша престаје. Већи дио групе се враћа на Тули, а петорица користе прилику да оду до Доброг дола и Ледене пећине.

Ако нас је изневјерило вријеме – кувари нису. По повратку у дом чека нас мајсторски припремљен војнички пасуљ. Екипа којој добро иде – не мијења се, па ни ми музичаре. После два сата свирке „у даху“ слиједи пауза за додјелу захвалница и признања. Друга тура свирке већину присутних диже на ноге, па и Корнелијуса, који вјероватно пјева норвешку верзију „Чујеш секо“! Ако је приликом додјеле признања обећао да ће догодине захвалити на српском, сад смо сигурни да ће поред неколико ријечи научити и неколико корака ужичког кола!

Недеља ујутро, ведро је и прохладно, гости одлазе из дома. Петорицу  планинара „Вучјег зуба“ и „Високогораца Црне Горе“ хладно вријеме, јак вјетар и снијег по врховима не ометају да пређу комплетну стазу. Остаје жал што нас нас вријеме није послужило дан раније, али против природе се не може.

Ако је вјеровати статистици – киша сваке осме године, следећи кишовити успон нас чека 2019. године.  Дотле – да смо здраво, видимо се догодине на истом мјесту!

Извјештај сачинио

Мишо Ковачевић

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.