За успомену и дуго сјећање (Успон на Зубачки кабао - Орјен)

Кажу да се, за лијепог времена, врх Орјена (1894 мнв) види са западне обале Јадранског мора, односно из Италије. Штавише, да је то једини врх на његовој источној обали који се види из Италије. А кад се крене бродом преко Јадрана, нормално да је то, још старим Римљанима, био и навигациони оријентир (лат. oriensentis).

Све у свему, њима био оријентир, а овдашњем народу остало име Орјен. А кад походите тих 50 000 хектара на размеђу Херцеговине и Јадрана, Црне Горе и Републике Српске; освојиће вас то чудесно прожимање, драматичан спој херцеговачког, приморског и алпског. Зваће вас ти камени врхови (чак 5 изнад 18оо м), који бјеже муникама и боровима, да би се приближили јужњачком плавом небу. Мамиће вас вијугаве греде које их повезују и дају шансу најкочопернијим муникама и боровима, који тако често не расту вертикално и у висину —него се извијају из тог тла са мало земље и воде, каткад спржени ударом грома; свом снагом обгрљавају бијели кречњак, безумно се пружају изнад вртача и опасно дубоких јама . Одушевиће вас ти камени блокови, који понегдје обликују апстрактно лијепу композицију, као да сте ушли у галерију модерне скулптуре; другдје праве чврсте камене зидове који вам омогућавају да се безбједно крећете вртоглавом ивицом, а понегдје — да по равном пређете оштри херцеговачки крш. Увући ће вам се у срце тај орјенски спој зеленог и бијелог, на сваком кораку јединствен и непоновљив... На интернету можете наћи податак да је то једна од најкишовитијих регија у Европи (чак 4762 мм падавина), тако да за крашку планину има необично много зеленила, али на Орјену тешко да ћете наћи воду.  Мислим, у течном стању, а снијега ћете у Леденој пећини, изнад Доброг дола – наћи и у августу...

Послије ове јавне и опширне љубавне изјаве Орјену, за коју сам сигурна да је дијелим са свим „зубићима“, ред је и да напишем нешто о успињању нас десеторо на сами врх Орјена —Зубачки кабао, у недјељу 16. септембра. Иако тај врх припада Црној Гори, почиње се издизати ту одмах изнад Доброг дола, од ког и почиње маркирана стаза. Само што требињски планинари крећу на 1894 мнв тек пошто препјешаче 7,5 км од Убала. Чула сам да друга друштва имају обичај да се пребаце теренским возилом до Пирине пољане, а и нас је „чађо“ добацио до Копривног дола и скратио нам пјешачење за читавих 900 метара. Као што је познато, потписана још није достигла кондициони стандард „Вучјег зуба“, али се примила на висине, а то већ на овом порталу не треба појашњавати. Углавном, захваљујући Милијани која је кренула (и попела се на врх), са повријеђеним прстом, имала сам подршку за први дио успона, преко „набацаних“ стијена; потом је предсједник одлучио да се жртвује и успори свој узлет на Кабао. Сад, уводну изјаву љубави не бих разводњавала, али познато је свима да је Орјен категорија заводника. Знате већ: обасипа вас љепотом, милује гранама, отклизава сипарима, изазива стијенама, шкакљи стомак дубинама, тресе вам кољена док обилазит бридом сам кабао, улијева вам сигурност миленијумске стијенена литици, а све љепшим и љепшим видицима мами вас у висину...

Углавном, ако је и било љубавне дилеме у неким моментима успона, кад се попењете на Зубачки кабао — уопште не знате да ли сте освојили ви њега или он вас. Мислим, знате да сте се попели, али кад вам се отворе ти широки видици са планинским врховима: на истоку чак до Албаније, на сјеверу , преко нашег драгог Вучјег зуба, назире се Дурмитор, наравно и његов главни врх Боботов кук; на истоку зрачи миром Бока которска, као језеро заштићено крашким врховима; на југу обећава изазов Субра! Да не помињем мир и радост сунчаног плавог неба. Ма шта да вам причам, најрадије бисте остали горе, али мора се назад...

Као што је познато у Друштву, ја сам велики противник брзог силаска, прије свега зато што тако планинарима страдају кољена, а имала сам и неки проблем са недовољно великим чизмама. Не пренебрегавам ни своју недовољну спремност за оно што је означено као „тежак успон, стијена“, али су ми нове чизме и те дивне сивкасто-бијеле стијене прошаране муникама откриле да ја, у ствари — волим споро да се растајем од планине, од тог мира који она излива на нас... Наравно, предсједник се за то вријеме смиравао превртањем камених блокова и осталим радовима на уређењу стазе, а успут је напоменуо и да то упијање Орјена тражи од мене да напишем извјештај.

Требам поменути да су остали, наравно, много раније сишли, успут обишли Ледену пећину, још се одморили и начекали у Добром долу — радије него да оду раније у Требиње! Тако то иде кад упијете мир планине. Не оставља вам се...

Весна Кешељ

 

 

Posted on September 17, 2012 .