Група од 10 планинара „Вучјег зуба“ 10. јула је посјетила Дурмитор. Тура од 14 км и око 1100 метара акумулираног успона, са полазном тачком Шарбан, преко Шкрчког ждријела, до Пруташа (2393 мнв). Путања која се даље наставља до Великог Шкрчког језера, затим назад на Шкрчко ждријело и Шарбан. Лагани темпо нам је дозволио да уживамо у чарима Дурмитора.
То уједно и бјеше идеална прилика да се побјегне од врућине и глава разбистри на свјежем планинском ваздуху. Прилика које се радо прихвата. Ми спремни, а и Дурмитор који нас срдачно дочека. Планина која инспирише бројна путешествија и авантуре са преко 40 врхова виших од 2000 метара. Импресивно заиста. Он нам се показа као правичан, али строг домаћин. Показа нам зубе, али и осмјехну нам се. Горостас који оставља својим пространством без даха. Достојанствен, мистичан, моћан. На тренутке мало и суров, хладан.
Јак вјетар нам прочисти синусе и распусти мисли да лепршају и инспиришу се за нове радне и животне задатке. Поглед лута у даљину, али не може да одлучи шта оку више прија.
Пруташ смо походили и увјерили се да није случајно добио име. Показао нам је уклесане отиске „прута“ у стијенама, које као да су неки љути Богови у давна времена оставили, чисто да нас подсјети и опомене колико смо ситни и малени у односу на њено величанство природу. Са врха Пруташа се поглед отвара и према нашим Херцеговачким планинама. Поздравили смо и махнули нашем Волујаку, Лебршнику, Маглићу. Биоч доминира у даљину са својим специфичним врховима.
Настављамо даље гребеном док се полако и стидљиво отвара поглед ка Шкрчком језеру.
Спуштамо се до језера упијајући свим чулима љепоте биљног свијета. Не можемо да одлучимо шта више фасцинира, да ли сунчев одсјај у чистој горској прозирној води Шкрчког језера или моћни врхови који као да се утркују у својој надмоћи.
Шкрчко језеро плијени пажњом са бојама од смардагне до разних нијанси плаве стварајући нестварни колорит. Оно као да даје важност и самопоуздање околним врховима, који се стварајући суптилни контраст огледају у језеру и диве својој величанствености.
Боботов Кук који доминира са својим стјеновитим гребенима нестаје у магли, па се опет указује, поздравља нас из даљине и позива да и њега посјетимо.
Облаци се играју, навлаче, мраче, пријете, бјеже, па се опет враћају дајући посебну драж и мистичност којем Дурмитор зрачи и привлачи.
Дивокоза, једна, још једна и још, још… Јасно нам је зашто је ово дом дивокоза, које пратимо погледом и одушевљамо се, а истовремено и завидимо на њиховим гипким и елегантним покретима којима скакућу по камењу.
Температура се спустила и испод 10 степени, хладноћа праћена вјетром се увукла до коже, али то није умањило љепоту ове планине. На Дурмитору ништа није монотоно, ни једнолично, све одише дивљом љепотом, још увијек нетакнуте и очуване природе. Стазе су утабане, добро маркиране, на појединим дијеловима технички захтјевне.
Лаганим корацима враћамо се упијајући благе сунчеве зраке које нам је Дурмитор шкрто поклонио овога јулског дана. Главе бистре, ногу лаганих, мирни и спокојни, пуни утисака не журимо назад. Још једном уживамо стазом која води ка Шкрчком ждријелу и назад до Шарбана. Поновни повратак Дурмитору је нешто што је сигурно и неминовно.
У глави стихове Микине пјесме које као да Дурмитор шапуће:
„Широко жваћи ваздух. Престижи ветар и птице.“
Јелена Јововић
Фотографије: Миљан Роган, Мирко Лучић, Анкица Баразут
0 коментара