Поклоничко путовање на Хиландар

ДНЕВНИК ПОКЛОНИЧКОГ (БИЦИКЛИСТИЧКОГ) ПУТОВАЊА НА ХИЛАНДАР

-Након почетка материјализације идеје о путу на Хиландар бициклима и након неколико одржаних састанака искристалисала се коначна екипа од 9 ентузијаста и вјерника који ће узети удјела у овом подухвату.-Учесници поклоничког пута су:


1.Јован Прцовић (возач пратећег возила)
2.Марко Укропина (техничка подршка)
3.Војислав Прелевић,67 година, (учесник поклоничког пута на Хиландар `97.г.)
4.Рајко Радуловић,60 година, (учесник поклоничког пута на Хиландар `97.г.)
5.Предраг Галић
6.Игор Шкеро
7.Милош Милошевић
8.Зоран Гудељ
9.Жарко Будинчић (вођа пута)

-Осим одређене финансијске помоћи коју нам је упутио господин Горан  Павловић,власник фирме `Страјко`,све наше молбе за спонзорства су одбијене,те смо се окренули оној нашој народној крилатици `уздај се у се и у своје кљусе (бицикло)`.Полазак је одређен за 20. Август ,дан послије `Преображења Господњег`,што има симболичко значење за нас,што кроз одлуку да се пође на овај пут,што кроз унутрашње прображење сваког србина који посјети извор наше духовности.

Као што је и планирано,прикупили смо се испред манастира Тврдош нешто прије 7 сати.Након литургије гдје смо добили благослов свештеника за наше путешествије,одвезли смо се до центра Требиња гдје смо дали неколико изјава и интервјуа за медије.

-И тако,коначно почиње наш пут у 8 сати и 50 минута.За тај први дан планирано је да стигнемо до Жабљака.Помало због непроспаване претходне ноћи узроковано путном нервозом,помало због касног поласка из Требиња,помало због велике врућине тог дана,слободно могу рећи да је ова етапа била једна од двије најтеже.У Жабљак стижемо негдје око 22 сата,након пређених 148 километара и 2600 метара савладаног успона.Смјестили смо се у камп код нашег старог познаника са експедиција на Дурмитор,Мине и ту смо и провели прву ноћ.

-Због велике надморске висине која проузрокује ниске јутарње температуре,са Жабљака смо кренули тек у 6 сати.Негдје на четвртини пређеног пута стиже нас обесхрабрујућа вијест од Марка и Јована да је комби покварен и да не могу наставити да нас прате док не отклоне квар.Послије кратког договора ми одлучујемо да наставимо наш пут без пратње и свих наших ствари које се налазе у комбију.

-Неким случајем или провиђењем,а ја бих рекао овим другим,сви имадосмо новчанике са новцем и личним документима са собом.Такођер,рекао бих дејством више силе,за тај дан,наш суграђанин Владо Карличић,поријеклом из Сјенице обезбједио (и платио) нам је смјештај и храну у Сјеници.Сам његов ангажман око свега тога скинуо је велики терет са наших леђа,гдје заноћити и шта јести,посебно због касног доласка у Сјеницу.Тај дан (21.8.2011.) смо превалили 161 километар изузетно захтјевног пута.Сам податак о 2433 метра укупног успона говори о напору који је уложен да би се савладала ова дионица.У Сјеницу смо стигли у 20 сати и 30 минута.Вијести од Марка и Јована су све црње и црње. Наиме,комби са логисиком неће моћи да крене из Мојковца прије уторка ујутро. Опет кратак договор шта нам је чинити и одлука да кренемо даље докле год смо у Србији јер су нам довољна лична документа и новац који су уз нас.

 

22.8.2011.,понедјељак,устајање у 6 сати,доручак,припрема и кафа у оближњем  мотелу.Због температуре која је била само неколико степени изнад нуле,полазимо тек око 8 сати. Призори предјели којим пролазимо преко Пештерске висоравни заиста одузимају дах.Опрема која је на нама већ 2 дана почиње да нам ствара проблеме па одлучујемо да свратимо у Нови Пазар на бувљак и да купимо по `фамозни` комплет шорцева и мајица који ће касније бити и опјевани од Рајка Радуловића.За разлику од претходне двије етапе,ова није била претјерано захтјевна.Тај трећи дан,иначе кризни на оваквим вожњама,показује знакове физичке кризе на неким бициклистима,али Богу хвала ни у једном тренутку емоционалне или духовне!Везивна маса ове екипе коју представљају одлука и циљ који треба да остваримо се показала јачом од било којих физичких препрека.

Тај дан смо превалили 148 километара,савладали 1311 метара успона и стигли  у Брус у 19 сати.На опште одушевљење смјештај у хотелу Звјезда нас је коштао свега по 3 евра а бицикла смо паркирали у собе гдје смпо и спавали.

 

23.8.2011.,устајање у 5 сати,свјеже опрана опрема и полазак из Бруса ка Предејанима у 6 сати.Након двије страшне и једне преломне етапе,коначно једна равничарска и опуштајућа.Вијести из Мојковца нимало оптимистичне,могу поћи око 15-16 сати,а нама за ноћење у Предејанима требају шатори и остала опрема. Наше напредовање се одвија по плану без обзира на велике врућине и остале реметилачке факторе.Наравно свраћамо у Лесковац на надалеко познати роштиљ и паузирамо сат-два,док сунце постане мало милосрдније. У Предејане стижемо у раним послијеподневним часовима али због одсуства логистике и високих цијена смјештаја у мотелу,квалитетан одмор изостаје.

Милош и ја као стари прекаљени теренац одлазимо да потражимо смјештај у приватним кућама.Ту упознајемо момка који нас упућује да продужимо у Владичин Хан,још 18 километара напријед и да се тамо смјестимо по пристојним цијенама.Тако је и било,смјештај и храна неких 7-8 еура по особи.Добре вијести из Мојковца,Јован и Марко су кренули и придружит ће нам се ујутро.

Тај дан смо прешли 151 километар,стигли у Владичин Хан у 18.00 сати и савладали укупно 660 метара надморске висине.

 

24.8.2011.Због знатно мање надморске висине и виших јутарњих температура,устајемо у 4 сата и полазимо ка Велесу у 5.00 сати. На опште одушевљење састајемо се са остатком екипе у освит дана код Врања.Кратка размјена информација,извјештај о цијени поправке мотора на комбију (800 еура),доручак,допуна чоколадицама и електролитским соковима и полазимо даље ка манастиру Прохор Пчињски.Пред манастир нас је дочекао веома јак успон,који срећом није дуго трајао(3-4 км).Многи од нас су на тој дионици спознали колико су физички спремни за овај подухват.

У манастиру смо провели предивних сат времена гдје нас је свештеник помазао светим миром светог Прохора Пчињског и који нам је бесједио о житију свеца. Након духовног окријепљења услиједило је и физичко испред манастира у хладовини стољетног стабла. Српску и Македонску границу смо прошли без икаквих проблема и наставили ка Велесу. И та дионица пролази кроз предјеле Македоније који одузимају дах својом љепотом.Неколико километара прије Велеса налази се језеро Младост  до ког стижемо у 18.00 сати.У својој дивљини и одсуству бетона лијепо,али људском небригом и аљкљвошћу наружено пластичним флашама,кесама и осталим отпадом,до крајњих граница.

За тај дан смо савладали 144 километра и 1074 метра успона.

 

25.8.2011. Јутарње температуре су толико пријатне да нам омогућују да устанемо у 4 сата и кренемо даље у 5 сати.Путујемо кроз равну Македонију завидном просјечном брзином.Преваљујемо по 30-40 километара чак и без паузе за воду. Тридесетак километара прије Гевгелије,односно границе са Грчком,током одмора долази до промјене плана.Наиме,за предзадњи дан је било планирано да проведемо у хотелу надомак Солуна и да се ту квалитетно одморимо.Али због великих трошкова поправке комбија и високе цијене смјештаја у хотелу (25 еура по особи) а на приједлог Војислава Прелевића и Рајка Радуловића који су овај пут прешли пјешке,одлучујемо се за алтернативни правац ка Дојранском језеру.Ту смо се смјестили у камп сви заједно за 20 еура.У ком је узгред буди речено вријеме стало прије 40 година.

Та етапа је била најкраћа од свих,прешли смо 127 килопметара,савладали 758 метара успона и стигли на циљ у 14.00 сати за укупно 5 сати и 51 минут вожње.


26.8.2011. Посљедњи дан нашег пута на бициклима.Изузетно топла ноћ,устајемо у 3 сата а на бициклима већ у 4 сата.
Грчка граница је свега неколико километара од кампа и прелазимо је такођер без икаквих проблема још током ноћи.Одлично напредујемо,и ако се искључе мали проблеми око сналажења на неким раскрсницама све иде по плану.

Ова дионица нам је била најдужа и након 199 километара пређених и 10 сати вожње стижемо у Уранополис у 18 сати и 50 минута по нашем времену или сат касније по Грчком.Опет проблеми са цијеном смјештја и због тога се враћамо у Јерисос,неких 15-20 километара назад,гдје је камп много јефтинији него у Уранополису.Заборавих да споменем срећу и одушевљење на нашим лицима у моменту доласка подно пирга у луци Уранополиса.Већина нас прије овога није ни знала колико може. Још једна цртица за коју ће сви,осим учесника овог пуешествија остати ускраћени је `Павловић сервис`.О чему се ту ради,ми знамо...:)

 

27.8.2011.,28.8.2011.Јерисос,купање,одмор,пуњење батерија у сваком смислу. Два резервна дана која смо предвидјели за неке неочекиване ситуације срећом нисмо морали да искористимо у путу па смо могли да се опуштамо на обали од напорне седмодневне вожње. Недјељу поподне,дан пред полазак на Хиландар одлазимо у посјету Какову,метоху манастира Хиландар,који се налази 10-15 километара од Јерисоса.Тамо нас је са историјом и намјеном метоха упознао отац Момо,иначе предиван човјек који има одговор на сва питања.Такођер у Какову су прихватили да нам причувају бицикла док смо ми на Холандару.

 

29.8.2011. Устајање прије 6 сати да би се спаковале све ствари и опрема и да би смо стигли до 7.30 сати у  Уранополис до бироа Свете Горе гдје треба да нам издају визе за пут у монашку државу. Све протиче без проблема и већ у 9.45 сати полазимо фериботом `Свети Пантелејмон` ка луци Јованица.У луци нас чека луксузни минибус који је пријатно изненађење у поређењу са прошлогодишњим војним камионом који нас је превозио до манастира.Након двадесетак минута,стижемо,слободно могу рећи,на један други простор и једно друго вријеме од онога у којем ми обични смртници и грешници живимо. Да нема два крана који служе обнови Хиландара и неколико помоћних новотарија,човјек би помислио да се вратио неколико вијекова уназад кроз вријеме. Гостопримац Горан нас је дочекао и угостио као најрођеније а један од монашке братије упознао са правилима понашања и начином на који живи манастир,чега и ми треба да се придржавамо.Добили смо смјештај у предивном конаку,тик уз манастир.

Након вечерње службе прелазимо одмах преко пута у трпезарију краља Милутина. И заиста када се уђе унутра атмосфера и амбијент су такви да очекујеш да ће се на вратима појавити сам краљ Милутин.

Све је чудесно од хране коју једемо до фресака које су осликане на зидовима и до житија светаца које чита један од монаха док траје вечера.Након вечере се поново враћамо у цркву да цијеливамо мошти светог Пантелејмона,светог пророка Исаије,светог Трифуна и других светаца.Одмах затим смо присуствовли акатисту Мајци Божијој. Манастирска правила прописују рани одлазак на починак,тако да смо у постељама већ у 21 сат.

Устајање у 6 сати и одлазак на јутатрњу литургију у 6.45 сати.Заиста је велика привилегија и благослов присуствовати богослужењу које се од Светог Саве до данас није мијењало. Из сваког камена и сваке поре цркве зраче минули вијекови и небројене литургије и богослужења Господу које је монашка братија Богу служила.

По завршетку литургије поново одлазимо у трпезарију на ручак,један од два оброка колико се једе на Хиландару. Дневник би био знатно сиромашнији ако бих изоставио оца Никанора који нам је оба дана проведена на Хиландару уљепшао својим бесједама,савјетима и дружењем.На растанку првог дана рекао нам је да га `обавезно` посјетимо сутрадан прије поласка у винском подруму којим он управља.Опет смо тамо били привилеговани да чујемо његове мудре бесједе и да добијемо по флашу манастирског вина кога иначе нема у продаји.

 

30.8.2011. Опраштамо се од Хиландарске братије и крећемо пут луке Јованица одакле ће нас ферибот `Свети Пантелејмон` пребацити даље до Уранополиса гдје нас чека комби којим путујемо назад кући.

Успут још једном свраћамо до Хиландарског метоха Каково да натоваримо бицикла и да се опростимо од гостопримца Миливоја и оца Мома који компликоване дилеме чини једноставним...

Негдје око 16 сати дефинитивно крећемо ка Требињу.Путешествија дуга око 700-800 километара и 20 сати вожње по путевима свих категорија вриједно је спомена.Морам поменути да наше представе и предрасуде о Албанији као о земљи `бетонских бункера` и тамном вилајету уопште не стоје.

 

Наиме то је између осталих позитивних ствари које сам тамо примјетио и земља са пуно хришћанских богомоља, православних и католичких,лијепим и укусно освијетљеним главним градом и становништвом спремним на комуникацију и помоћ.

Стижемо у Требиње наредног дана 31.8.2011. пред ¨caffe¨ Азаро,гдје нас дочекују наши пријатељи и познаници.Након освјежења које су нам приредили `момци`из Азара,идемо својим породицама још несвјесни Богоугодног поклоничког пута којим смо прошли.

Слава Богу и Светом Сави,стигошмо својим најмилијим у здрављу душе и тијела,АМИН!!!

Саставио Жарко Будинчић.

Posted on August 31, 2011 .