Кроз маглу па на Шераг болт- јесен у Норвешкој

Одмах сам закључио да поред свих ствари које ми требају за боравак у Норвешкој, немам много мјеста  за гомилу планинарске опреме, већ сам убацио нешто основно.  На пут крећем директним летом из Ћилипа пут Осла. Чим је авион полетио сјетих се дијела стихова из једне  пјесме:

„ И све дише једним Духом,

а ја летим у ваздуху.

На оријенту свијетломе,

на коњицу крилатоме,

летим као људска миса

ко би боље и описа.“

Осло, Норвешка, дочекују ме весела лица, Маја, Ивана, Владо :) Одмах сам начуо на радију да је задње три године Осло најскупљи град на свијету, па јел бар могао да прескочи ову кад  долазим ја из државе „Банана стејт“ (читај БиХ).

Није требало да прође много времена да би са Иваном пошао пут Црвеног крста Осло, да упознам људе и присуствијем обуци из Прве помоћи, тачније припремама за државно такмичење. Државно такмичење се одржава у граду Ставангер на југо западу Норвешке, има добрих 550 км, солиднм путевима, једина мана је то што је на ауто путу ограничење 100 км/х, аа нема шансе да возим тако споро.

У региону Ставангера налази се и један од познатијих фјордова, Лисефјорд (Lysefjorden), специфичан јер је преко 40 км окружен стијенама. Неке стијене се вертикално надвијају и преко 1000 метара над морем. Има ту много лијепих мјеста, ал овај пут наш циљ је Шегар болт.

Брод у фјорд долази  до почетка септембра, ми смо мало окаснили, те морамо аутом. На пут креће нас троје, Анахита, Ивана и ја. Киша, сад пада , сад не, пењући се вијугавим путем, пролазимо кроз необичне крајеве. На сваких мало има неко језеро, високи водопади који падају  из планине, омања викенд насеља са дрвеним кућицама и  симпатична села. Како разликовати викенд насеље од села, тако што  у селу има црква.  Ускоро долазимо на полазну тачку, видиковац Ојгардстолен , ту уредно паркирамо возило, обучемо се онако „кишно“ и лаганим корацима уз планину. Кажу да овде не ударају громови, ипак ја скидам металне ланчиће и прикључке, те их  остављам у ауто.

У самом почетку све сама стијена, због стрмине и клизавости,  помажемо се гелендером. Пењемо се на прво узвишење, одакле нема друге него опет да се спустимо у малу удолиницу кроз коју вијуга поток, дрвени мостић. Из те долине опет се креће уз брдо, опет је клизаво и на неким мјестима више су нам руке од помоћи. Гелендер је направљен од металних ланаца. Опет ми на неко брдашце, па опет мораш да сиђеш стотињак метара и пређеш неки већи поток, ал нема мостића, већ неколико скакала (неколико већих камења која вире из воде). Успјешно то ми пређемо па опет уз брдо. Мучимо се помало тражећи ознаке (маркације) магла је велика киша у налетима вјетра. Иначе маркације су у облику слова „Т“ , онако црвеном исписане, на мокрој стијени, без бијеле која наглашава црвену, посебно у магли, тешко је примјетити.

Када смо већ постигли висину, тада се крећемо валом стијена које се надвијају над обалом и морем, У неким моментима вјетар однесе све облаке и пружи нам шансу да видимо простор у коме се налазимо. Уз облаке мало фали да понесе и нас, ал ето понио сам ја три литра воде, ааа воде ђе год загазиш :)

Ускоро стижемо до једног путоказа, који нам показива неколико различитих праваца, аа један је и наш. Држимо се тога правца и силазимо у омањи кањон којим протиче поток, након двијеста метара на крају кањона угледамо Шераг болт, камен који је углављен између двије стијене. Вода из потока пада на десет метара прије камена.  Налазимо фино мјесто у завјетрини, гдје мјењамо дијелове одјеће, остављамо ставри и крећемо да се фотографишемо.

Вјетар који се збија између стијена има такву снагу да враћа воду која пада у водопаду, кад гледаш видиш да киша пада наопако, ка небу. Помислио сам, могао би овај вјетар некога да гурне са ове стијене. Углавном нема никакво осигурање. Колико видјех та два метра прилаза преко неке стијене су подједнако опасна као и само шепурење на стијени. Кад већ доскочиш на стијену која је углављена, тада  се не гледа доле већ само право. Доле је амбис,према унутра гдје пада водапад је 800 м. висине, а према вани је обала и морска пучина на преко 1000 м . висине. Значи гледај само онога што те фотогафише , а тај се налази у кањону наспрам тебе. Алеее, ми се  ту лијепо фотографишемо, аа одушевљење наступа тек када смо све завршили. Једемо помало воћа и од среће скакућемо, и испуштамо крике одушевљења :)

Тако напуштамо то магично мјесто и крећемо назад. Магла нам отежава и повратак, понегдје застајемо и тражимо маркације. Опасност је у томе да кренемо низ погрешну неку страну која води доле ка мору, аа стијене су клизаве, опреза никада доста. Лагано се спуштамо користећи гелендер, киша никако не престане, пар пута и проклизавамо.

По повратку на видиковац, пијемо чај, једемо чоколаду, сабирамо утиске. Оно двоје што нас услужише , питају одакле смо јер виде ћирилицу на нашим мајицама и слику вука. Кажу „ВУЧКО“ тако се на бугарском каже, аа они су из Бугарске. Даље  је све рутина, сједамо у ауто и враћамо се у град Ставангер.

Толико о Норвешкој  лијепој  јесени.

Извјештај саставио: Александар Јанковић

Posted on October 31, 2012 .