Планинарска марка на пјену од мора. Неки вриједни планинар ју је оцртао на том зидићу, а није се сјетио да ће је на тој позицији стално увесељавати хук морских таласа. Тај бијели круг оивичен црвеним је понекад мало бљеђи од његових другара који ће нас ускоро повести на пут ка циљу, а то је због близине мора гдје га  југо годинама засипа морском сољу. Али не жали се он док стрпљиво чека да га једног дана освјеже и обуку у ново рухо. Његов живот је лијеп јер је баш он у рана јутра свједок свим тим почецима путешествија за планинаре који су се на отоку Мљет обрели из разних крајева свијета и одлучили за једну лијепу кружну туру по националном парку.

Кружна тура: Помена – Пут врта – Велико језеро – поред Отока Св.Марија – Солине – видиковац Монтокуц (253 mnv) – Бабине куће – Помена

Дужина стазе: 17 километара

Савладани успон: 725 метара

Захтјевност стазе: лака до средње тешка

 Јутро. Јадран. Јун. Помена – мало мјесто у најзападнијем дијелу Националног парка Мљет, смјештено на обали мора са погледом на Корчулу и Пељешац. Стаза за горе поменуту кружну туру почиње у самом центру овог насеља у близини пулта за изнајмљивање бицикала. Два зубића крећу на своје прво острвско планинарење жељни лијепих кадрова и благотворног умора. Одмах улазимо у шуму која иначе доминира отоком тј. покрива 90 % копна. Зато га и зову Зелени оток. Најдоминантније биљне врсте су заједница алепског бора и  заједница храста чесвине са пратећим врстама. Посебно нас очарава алепски бор који формира интересантне, закривљене облике крошњи те нас штити од сунчевих зрака уз помоћ маестрала који угодно дува са мора и олакшава топао јунски дан. Примјећујемо да је стаза добро обиљежена и упркос раскрсницама на неколико мјеста, успјевамо је пратити захваљујући одлично постављеним маркацијама.

„Пут врта“ води нас између узвишења Дебела глава и Глог и дуж цијеле стазе оток нам је припремио изненађења у виду необичних препрека. Наиме, нека нама непозната врста паука испреплела је мреже на сваких неколико метара, очигледно чекајући свој плијен. Али нису ни слутили да ће им наум покварити два планинара зубића који су се чудом чудили и питали откуд толико паука на стази. Планинарски штапови које смо понијели послужили су нам за прављење пролаза између дрвећа и брижљиво испреплетених мрежа. У сваком случају, то нам је био знак да одавно нико није прошао тим путем.

Од змија отровница нисмо много стрепили јер смо сазнали како су оне истребљене још у доба Аустро-Угарске када су на острво донешени примјерци индијског мунгоса који не само да је потаманио змије већ и друге животиње те тако пореметио животињски свијет поднебља. Тако смо успут видјели само једног блавора.

На стази се повремено указују мјеста са којих се види пучина, а на пар локација се одвајају путељци које воде до видиковаца на јужној обали острва. Послије двосатног хода стижемо и до Великог језера на коме се указује оточић Света Марија. Велико и Мало језеро су најистакнутији феномен Националног парка. То су два дубока залива испуњена морском водом, настала плављењем двије крашке долине усљед пораста нивоа мора након посљедњег леденог доба. Данашњи изглед добила су вјештачким проширивањем канала према отвореном мору. Биљни и животињски свијет овог поднебља су посебна прича, а о том богатству се надалеко прича.

Куповином улазнице у Национални парк Мљет добићете и вожњу чамцем до острва Света Марија гдје се можете упознати са културно-историјским насљеђем ове дестинације. Тај излет остављамо за неки други дан те настављамо обалом Великог језера ка нашем циљу. Опет смо се вратили на О мнв и овдје имамо избор, ићи планинарском или асфалтираном бициклистичком и пјешачком стазом. Ми се, наравно, одлучујемо за планинарску, лијепо уређену стазу која нас уз језеро води до каменог моста, а он повезује обале Великог језера преко канала којим вода отиче у море или се враћа у језеро зависно од тога да ли је плима или осјека. Прелазимо мост гдје се срећемо са групом бициклиста и излетника, а затим крећемо ка Солинама, малом мјесту у близини гдје почиње успон на врх Монтокуц.

Лијепа стаза води нас серпентинама кроз шуму све до врха гдје нас дочекује видиковац-осматрачница за чуваре парка, грађена од дрвета.  Одмарамо и уживамо у погледу на национални парк и његове увале, језера и полуострва прекривена бујном вегетацијом. Погледом тражимо и наш Орјен јер смо се сјетили да се са неких врхова Орјена лијепо види Мљет што значи и да се и са  Мљета мора видјети Орјен. Облаци који се гомилају на копну нам одмажу да га разазнамо  те одустајемо од потраге.

Спуштамо се опет до мора, једним дјелом серпентинама, а другим макадамским путем, који нас води до сјеверне обале Великог језера гдје опет бирамо између бициклистичке и планинарске стазе, обе тик  уз море. Стаза нас води до Пристаништа, а касније и до сеоцета Бабине куће гдје правимо паузу  за кафу у локалном ресторану „Мали рај“. У близини су и виногради и маслињаци у којима угледасмо острвљане и сезонце како вриједно раде. Настављамо даље и стижемо до Малог језера, а тамо се на уређеној плажи поред канала и мостића који повезује и дијели оба језера окупио велики број купача туриста, викендаша и локалаца и сви су користили угодан јунски дан за поподневно купање у топлој језерској води.

Настављамо сада обалом Малог језера и након што сретнемо већу групу бициклиста под чијим точковима пршти шљунак ми већ кујемо план како ћемо сљедећи дан изнајмити бицикла и упознати љепоте овог краја и из те перспективе. Успут читамо информативне табле и упознајемо се са знаменитостима националног парка, екосистемом, биљним и животињским свијетом језера и копна, историјом парка и културно-историјским споменицима.

Долазимо и до почетне тачке, опет на 0 мнв гдје нас чека мало мјесто Помена а и она планинарска маркација с почетка приче која нас је, ево, јутрос испратила, а сад нас дочекује. Ускоро сазнајемо да у самом мјесту има још планинарских маркација које нас већ сутра воде до нових открића и краћих тура као што је стаза до најзападнијег дијела отока гдје је смјештен запуштени војни објекат – топничка батерија из доба бивше Југославије са мистичним погледом на острва Ластово и Корчулу те полуоток Пељешац. Ту се и завршава ова наша планинарска прича, а до неких нових острвских или копнених авантура ДА СМО ЗДРАВО!

Ана Влатковић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.