Путевима Рашке до крова Пештерског

септембар 2010

Овај пут не трошимо калорије и сваки напор је у потпуности изостављен из плана. Успоне и литице посматрамо са безбједне удаљености. Звучи контрадикторно, јер наш је циљ „кров Србије“ , а жеља да упознамо „домаћи Сибир“ и освојимо „српски Колорадо“.

Све су ово појмови који миришу на авантуру, али и надимци за Пештерску висораван и кањон Увца, дестинације које смо заокружили на својој путној мапи,  и то оној туристичкој. Планинарске књижице и опрему остављамо код куће, за неке друге походе. Дакле, праву адреналинску авантуру заобилазимо, али не и многа пријатна изненађења која нас чекају на југозападу Србије.

Пут дуг око 300 километара провео нас је преко црногорских врлети Војника, окамењених дивова Дурмитора, коме се увијек радо враћамо, кањона Таре и бајковитог Златара, све до највеће висоравни на Балканском полуострву и једне од највећих у Европи. На коти од 1150 мнв и пространству од  63 км2 лежи  Пештер,  простор чији пејзаж ни најравнодушнији не заборављају. Сурова зима овдје је најоштрија у цијелој Србији  и отуда поређење са Сибиром. Зато смо се добро опремили топлом одјећом иако љето тамо календарски и даље траје. Ипак, природа је осим тог „леденог мача“ Пештеру подарила и обиље уникатних дарова.  Непрегледна поља, шумарци и брежуљци са благо заталасаним травнатим падинама у било које доба дана и године задивиће вас  својим бојама и утиском бескрајности, све док се  Голија, Јавор, Златар и Озрен не укажу на крају  хоризонта, таман када помислите да Пештеру краја нема.

Када смо схватили гдје смо се обрели, пробудила се и велика жеља да сазнамо што више о овом поднебљу, а ту нам је, у улози туристичког водича, много помогао др Владо Карличић, један од чланова нашег друштва. Он се заиста потрудио да нам представи свој родни крај и разјасни све оно што је ипак потребно дочарати ријечима.

Лет небеског краља над  меандрима Увца

Једна од најдрагоцјенијих ријеткости коју ова област чува је Специјални резерват природе – Увац, смјештен у непосредној близини градића Сјенице. У петак, 3.септембра, касно увече стижемо и смјештамо се у камп на самој обали Сјеничког језера, не слутећи какав нас призор чека  ујутро када сване и када схватимо да се налазимо у кањону који је по много чему посебан и занимљив за сваког посјетиоца.

Вожња чамцем у  суботње јутро открила нам  је чувене меандре Увца, гдје водени пут непрестано прави слово „С“ и кретањем змије пробија свој пролаз кроз дубоко усјечене кречњачке клисуре. Ту смо и сами постали очевици љепоте због које овај кањон од миља зову „Српски Колорадо“. Међутим, убрзо откривамо да овај феномен није и највећа његова драгоцјеност.

На изузетно високим литицама које се издижу и до 350 метара изнад воде, своје уточиште пронашле су колоније бјелоглавог супа, птице која краси  грб Србије. Ова ријетка врста орла лешинара је ту већ деценијама, али захваљујући ентузијастима и мјештанима, сада су много бројнији и утекли су судбини истребљења. Размножавају се и одржавају врсту и даље захваљујући хранилиштима или како их овдје у шали називају „ресторани за орлове“, гдје се годишње изнесе и до 50 тона меса угинуле стоке и кланичког отпада. Тако је од 6 парова колико их је било током деведестих година прошлог вијека, бројка порасла на близу 70 , те је Увац постао дом за најбројнију колонију ове врсте орлова на Балкану и једну од већих на старом континенту.

Увјерили смо  се да је овај „небески краљ“ заиста посебна птица импозантне величине и распона крила до скоро 3 метра. Наши радознали погледи дуго су се задржали на врховима литица гдје су се у поткапинама и истуреним стјенама невјешто сакрила гнијезда ових небеских господара. Задовољили су нашу знатижељу више пута приликом да уживамо у погледу на лет који заиста оставља без даха.

Дуж цијеле пловидбе , од нашег домаћина резервата, Сретка Ковачевића, сазнајемо много занимљивих детаља о бјелоглавом супу и цијелу причу о томе колико је труда и љубави  изискивало обнављање врсте на овом локалитету гдје је поред ове своје станиште развило и око 100 врста других птица. Ипак, мониторинг бјелоглавих супова, тј. бројање  и праћење гњездећих парова највећа је брига заљубљеника у природу у овом крају.

Спелеолошка оаза

Увац није надалеко чувен само због бјелоглавог супа. Крашке површи, увале, вртаче, окапине, пећине и јаме крију у овом резервату један од најзанимљивијих спелеолошких драгуља Србије. Највећи пећински систем, дуг преко 6 хиљада метара, који се састоји од више спелеолошких објеката, међусобно повезаних каналима, од којих су истражене двије пећине и једна јама, налази се управо на воденом путу којим смо запловили прве септембарске суботе. Милећи дуж вијугавог кањона, час лијево, час десно, стижемо прво до Ледене пећине у коју се може ући чамцем, али само неколико метара. Након ове, низводно нас чека и друга, Ушачка пећина, која има два улаза, први у селу Ушац по коме је и добила име, а други у кањону Увца кроз који ми намјеравамо ући. Искрцавамо се на обалу и стрмим степеништем долазимо до улаза гдје се већ у полумраку назире сасвим други свијет који краси богатство пећинског накита таложено из прокапних вода. Умјесто орлова на литицама које смо малочас ловили погледом, пећинске стијене су сада на „камене штандове“ истуриле своје украсе: сталактите, сталагмите, стубове, драперије, стакласте иглице и друге безбројне кристално свјетлуцаве орнаменте. Шетња Ушачком пећином тешко да може икоме створити осјећај клаустрофобије јер је толико широка са импресивно издигнутим строповима  да на већини тачака подсјећа на огромне дворане. Током дужег задржавања у овом прекрасном подземном царству фотографишемо најинтересантније мотиве које ћемо умјесто сувенира понијети као успомену на ову посјету.

Утврђења  и планинарске  стазе

По изласку  из пећине користимо прилику да на другој обали посјетимо и мало, урушено утврђење Немањића из  XII вијека. До ових зидина се морамо попети неких стотињак метара тако да изласком на брежуљак уживамо у погледу изнад неколико Увачких меандара, овај пут из орлове перспективе. Од Сретка сазнајемо да је при крају и завршетак радова на пројекту уређења планинарске стазе дуж ивице кањона што нам даје наду да ћемо следећи пут овај крај обићи онако како нашем друштву и доликује - у гојзерицама,  и још дубље заронити у чари ове за нас неистражене територије.

Задовољство разноврсним доживљајима у којима смо управо уживали подигло је атмосферу у чамцу тако да су се на повратку у камп поједини чланови нашег друштва угодно забављали ловећи рибу голим рукама. Колико је богатство  вода Увца показује и чињеница да смо управо овом „необичном техником“ у два наврата и успјели уловити примјерке младе пастрмке на општу радост присутних што је и камером забиљежено.

Из овог  крајолика понијели смо много лијепих утисака, а поред њих и један од доказа горштачке гостољубивости – на цијелом Балкану препознатљиви укус Сјеничког сира.

Посјета манастирима Сопоћани, Ђурђеви Ступови и Милешева

Суботу смо одлучили искористити до краја, те смо се одмах по повратку на чврсто тло упутили ка Новом Пазару гдје смо наумили посјетити манастире за које се с правом може рећи да су један од најстаријих расадника православне духовности на овим просторима и један од најсјајнијих печата српског сликарства.

Прво обилазимо  Сопоћане, манастирски комплекс смјештен на бријегу изнад изворишта ријеке Рашке, у близини Раса, престонице великог жупана Стефана Немање. По својој карактеристичној архитектури, манастир припада Рашкој школи, а љепота Сопоћанских фрески одмах нам је запала за око при првом погледу на унутрашње зидове. Од свештеника кога затичемо у цркви сазнајемо да је њихова вриједност толико велика да у уџбеницима историје умјетности стоје „раме уз раме“ са многим ремек дјелима италијанске ренесансе. Овај манастирски комплекс УНЕСКО је још прије 30 година уврстио на листу свјетске културне баштине.

Пред сами смирај дана, под свјетлошћу заласка сунца стижемо и у Ђурђеве Ступове, манастир који се протеклих година највише помињао међу православцима на овим просторима. Радује нас што затичемо храм који је видно обновљен  и који послије више од 300 година у рушевинама сада васкрсава и полако враћа свој стари сјај и значај. Пој вечерње литургије слушамо с поштовањем јер на овом светом бријегу својевремено је своје монашке дане проводио Стефан Немања, а касније и његов син Растко.

Посјету следећем манастиру остављамо за недељу када нас пут води у Пријепоље и надалеко чувену Милешеву. Окријепљени мирисом цвијећа, топлом атмосфером и ауром радости којом овај духовни кутак одише задржавамо се нешто дуже тежећи да што више упијемо мир и чистоту простора. Можда нас је задивила и чињеница да је од средине  XIII  до краја XVI вијека манастир чувао мошти Светог Саве одакле су их Турци 1594.године однијели и спалили на Врачару. На срећу, приликом одношења моштију монаси су успјели једну руку да сакрију и од тада се рука наизмјенично чува у Милешеви и манастиру Свете Тројице у Пљевљима. Манастир је чувен и по портретима Немањића, али највише по  фрески Бијелог Анђела на Христовом гробу, коју је цијели свијет препознао као непроцјењиво духовно и умјетничко благо.Занимљиво је истаћи да је баш ова слика, као симбол свеколиког мира, послата као поздрав Европе Америци првим сателитским преносом видео сигнала давне 1963. Након обиласка Милешеве, одвојили смо мало времена и прошетали улицама Пријепоља гдје смо провели угодно поподне у „граду ријека“.

Преко моста на Ђурђевића Тари до Жабљака

Преласком границе на Јабуци приближавамо се Пљевљима, питајући се да ли легендарни тамбураши из добро познате пјесме заиста постоје. У разговору нам брзо пролазе сати и цеста нас зачас доводи  до Ђурђевића Таре гдје застајемо да фотографишемо рад смјелог прегаоца, један од најљепших и највиших друмских мостова у Европи. Док замишљамо како би било опробати банџи џампинг на овој висини, поглед нам се леди на масивним бетонским луковима који опет, осим језе, изазивају и неко необјашњиво поштовање према опјеваној ријеци коју као да само у том моменту засјењује љепота импресивне конструкције.

И за сами крај наше викенд-екскурзије, као омиљени дезерт, остављамо посјету Националном парку Дурмитор и Црном језеру. Већ поприлично уморни од садржајног путешествија, радујемо се свјежем ваздуху и шетњи око језера, хватајући последњи чешаљ сунчевих зрака како би направили бар неколико снимака „горских очију“. Ипак, сутон брзо прелази у ноћ, а до Требиња треба прикупити још мало снаге и издржати пут.  Напуштамо „дива који спава“ , испуњени данима који су  сада иза нас, али некако потајно ушушкани у наду да ће нам се десити „дежа ву“ и да ћемо баш овај исти викенд опет неким чудом доживјети. А до тада, ДА СМО ЗДРАВО!



Извјештај саставила Ана Влатковић

Галерија фотографија -->

Видео "Специјални резерват природе Увац"(аутор Данко Карић) -->

Posted on September 12, 2010 .