Једна од ствари коју нам је затвореност због пандемије донијела била је маштање. Замишљање гдје нисмо били и гдје би било фино да одемо. Некад током прошле године повела се дискусија по Азару гдје би се то могло поћи, негдје „егзотично“, а не презахтјевно, гдје нисмо досад били. Од свих идеја, некако се најјасније издвојила она о одласку на Доломите и успону на врх Пиц Бое (Piz Boe). Разлога је више што баш Пиц Бое. Прво, ради се о најлакшем врху изнад 3000м на Доломитима (3152 м). Друго, Пиц Бое се налази у групи Села планина коју још називају и „тераса Доломита“, па је у случају финог времена загарантован спектакулатан поглед на све стране. Треће, за разлику од осталих алпских врхова и подручја, Пиц Бое и овај дио Доломита су нам некако најближи.
Пошто смо помно пратили прогнозу, а узевши у обзир и наше обавезе, одлучимо да одлазак на Доломите буде у току другог викенда јула, од 8. до 11. Прогноза је наговјештавала да би субота, 9. јули, могла бити врло сунчана. Из Требиња смо пошли у 5:30, а у Арабу, мало мјесто гдје смо били смјештени, стигли смо око 19:15 уз све паузе, кафе, стајања и куповине. Први дио пута нас је пратило облачно вријеме, са повременом кишом у далматинском залеђу, а температура се знала спуштати и до 15 степени. Некако смо сви били увјерени да је то добар знак јер ће нам се све „вратити“ на одредишту.
Сам улазак у предио Доломита нас је остављао без даха својим суровим каменим громадама од врхова који су се надвисивали, богатом шумом по нижим обронцима, питомим долинама и савршено уређеним селима са алпском архитектуром. Kако смо одмицали, тако су и пређели постајали све љепши и све више налик онима као у бајкама о Хајди.
Након што смо се смјестили, изашли смо да обиђемо Арабу. Мало мјесташце, на неких 1600 метара надморске висине и неких 300-тињак становника, смјештено тик испод планине Пиц Бое. Иако је разлика врхова које видимо и нас неких 1500 метара, доимају се као да се могу руком дотаћи. Некако знатно ближе него нпр. Леотар из Требиња. Додуше, и у таквом мјесташцету има доста хотела и пансиона, ресторана и продавница спортске и скијашке опреме. Наиме, градић потпуно заживи у зимској сезони јер је читаво подручје испресјецано скијашким стазама, а из саме Арабе на околне падине и врхове води читав комплекс жичара и гондола. Осим лијепе уређености мјеста и питорескне архитектуре украшене са мноштвом цвијећа, оно што нас је још одушевило, па и шокирало, је беспријекорна чистоћа и одсуство смећа, што ће нас пратити и у наставку боравка.
Након проспаване ноћи, будимо се у сунцем окупаном јутру, без облака, што читав простор и погледе на околне падине и врхове чини још спектакуларнијим. Беспријекорно одржаване падине и ливаде, са хируршки обрађеном травом, густа црногорична шума и бљештећи каменити врхови високо изнад. Провели смо једно вријеме у дискусији на који начин одржавају траву тако подшишаном на неким просторима који су толико стрми да би сигурно био приличан напор да се уопште хода по њима. Још једна мала визуелна превара јесте ситни сипар при врховима планина и између великих греда. Наиме, због своје прилично свијетле боје, стално се има утисак да се ради о снијегу.
Припремамо ствари за успон и крећемо аутом до превоја Пордои, који се налази на неких 9 километара од Арабе, на путу за други мали градић, Kаназеи. Превој Пордои се налази на висини од 2239 метара и други је цестовни превој по висини у Доломитима. На самом превоју постоји неколико ресторана, хотел, сувенирнице, музеј Великог рата 1915 – 1918, као и жичара која гондолама пребацује мноштво туриста до врха 2950 метара високог врха Сас Пордои гдје се налази ресторан и видиковац. Такође, доста људи се одлучује да поход на Пиц Бое започне управо на овакав начин, жичаром. Сам пут преко овог превоја је врхунски уређен. Није пуно широк, има доста серпентина (и на свакој стоји редни број са надморском висином), али је зато савршено асфалтиран и раван. Због тога није чудо да осим аута и мотоцикала, буквално стотине бициклиста се возе овим путем. Баш смо коментарисали како никада нисмо видјели такву концетрацију бицикала на једном мјесту, свих врста, од оних аматерских до професионалних тимова и великог броја електричних бицикала. Превој Пордои је и граница између италијанских регија Венето и Трентино Алто Адиђе. Преко превоја воде и многоброје бициклистичке трке, а међу њима је и чувени Ђиро д’Италија. Ту су чак два споменика посвећена бициклистима. Стаза за Пиц Бое и почиње одмах поред једног од њих.
Након што смо одлучили да ипак попијемо кафу прије успона и ту упознамо Драгана из Међугорја који, како нам рече, ради ресторану на самом превоју још од 1988 (и који нам је помогао са паркингом), кренули смо на успон око 9:30. У првом дијелу, стаза се полако пење травнатим пропланком са доста разног цвијећа и већином је у форми степеница од дрвених прагова. Та стаза до врха је и означена као број 627. Након неких двадесетак минута хода, травнати пропланак замјењује камењар, сличан нашем, а стаза почиње да бива нешто стрмија. Одатле нам се пружа добар поглед на велики сипар који морамо прећи да би се, између двије велике греде, попели до дома Форћела Пордои, одакле нас је чекао лакши дио успона. На том сипару примјећујемо групе планинара и излетника који се углавном пењу, пошто је још јутро. Истовремено, иза нас се отварају нови и прелијепи видици. Помаља се Мармолада, највиша група у Доломитима, а уочавамо и глечер чији се дио одломио због необично високих температура и заједно за камењем и стијенама одвео у смрт 11 планинара, шест дана прије нашег успона на Пиц Бое. Такође се јасније виде серпентине које са обје стране воде на превој Пордои, а и градић Kаназеи и туристички веома посјећену долину Фаса.
Kако више улазимо у сипар, тако успон постаје све већи, а стаза иде на цик-цак, све чешће формирајући серпентине док високо изнад глава бешумно клизе велике гондоле успињаче на Сас Пордои. Сусрећемо и претичемо прве групе људи. Примјећујемо да осим Италијана, има доста и Словенаца, а и осталих туриста из Европе. Такође, доста људи је нешто старије доби и само нам говори колико о здрављу, а и природи, људи негдје знају водити рачуна. Спорим ходом, уживајући у предјелима, стижемо до дома Форћела Пордои који се налази на 2848 метара висине. Ту правимо краћу паузу јер се одатле јасно види и наш циљ, врх Пиц Бое. На том дијелу се и крајолик мјења и све около је сиви камењар, права мјесечева површина, без иједне биљке осим нешто закржљале траве и цвијећа понегдје. Стаза која води од врха успињаче долази до тог дома и спаја се са овом са превоја, даље ка врху. Ту примјећујемо да има баш доста планинара, скоро па стотине. Осим изузетног лијепог времена, чињеница да је то био викенд и да је доста њих управо стигло жичаром. Сам дом има рјешену канализацију до превоја испод, а како смо видјели имају и воде. Иза дома је Данко успио да пронађе и једну свињу коју ту држе и хране.
Од дома пут даље води једним сивим, каменитим платоом, ка завршном успону на Пиц Бое који се из тог платоа издизао попут пирамиде. Са страна, низ планину се слијевају ријеке сипара, а виде се и дубоки кањони који пресјецају ову групу планина. Маркација је врло оскудна, али с обзиром колико је стаза утабана, није ни потребна. Након неких пола сата хода, долазимо до стрмијег дијела, камених греда које представљају сам завршни успон на Пиц Бое. Стаза је туда обезбјеђена сајлом на пар мјеста, а постављени су и додатни хватови и стопе да се што лакше савлада. Иако нема некакве пријеке потребе да се овај дио стазе тако осигура, сигурно је добродошао оним мање сигурним, а и осталима у случају кише или влажног времена јер су стијене и камења прилично глатки, а неки су и добро излизани због великог броја људи који туда прођу.
И тако, корак по корак, добро утабаним стазама стижемо на сами врх Пиц Бое и пружа нам се прилика да први пут након дуже времена омиришемо ваздух изнад 3000 метара. До врха стижемо око 12:40, значи за мало више од 3 сата успона, са свим паузама и стајањима за фотографисање. На врху поново изненађење у виду омањег дома Kапана Пиц Фаса који има и ресторан и нуди кувану храну, а истовремено је и продавница сувенира. Унутрашњост тог ресторана, осим наљепница осталих друштава и асоцијација, од тог дана краси и наљепница нашег друштва. Такође, ту је мноштво планинара, по некој нашој одокативној процјени отприлике око 200 њих. Сједамо да мало одморимо, а онда покушавамо да нађемо мало простора за заједничку фотографију на врху, поред металног крста. Гужва је велика, сви хоће да се фотографишу ту, а пошто желе да им фотографије испадну добро, ти покушаји се претварају у праве фото сесије. Такође, правимо заједничку фотографију на једном већем камену јер се у позадини одлично види сами врх Доломита, Мармолада. Примјећујемо да је ту поприлично Словенаца.
Са самог врха поглед који одузима дах у било ком правцу. Ближи и даљи врхови, вијенци планина, углавном стјеновити. На некима уочавамо снијег и глечере. Мјесечев пејзаж километрима око врха Пиц Бое, а све около прошарано зеленим долинама у којима се виде мања села. Иако су тај дан најављивали температуру испод 10 степени, нема вјетра и пријатно је. Има и доста хеликоптера који круже по Доломитима, што туристичких, што спасилачких. Такође се у једном моменту тик уз нас појављују двије једрилице које су без шума заплесале око врха и продужиле даље, чинећи читаво искуство још нестварнијим. Сунце нас прати цијело вријеме, а наредних дана смо имали прилику да осјетимо колико је УВ индекс био висок јер су нас незаштићени дијелови тијела пецкали, као након дужег излагања сунцу. На врху сусрећемо и старијег водича који одлично познаје Доломите. Данко и Озренко имају у плану да дан након пењу Монте Ћивету чија се величанствена стијена добро види са Пиц Бое. Водич нам укратко објасни како најбоље и најбрже попети Ћивету, што се не чини нимало лаким.
На врху се задржавамо два сата, али нам је то некако брзо прошло. Одлучујемо да се вратимо мањом кружном туром, спуштајући се на другу страну стазом број 638, ка дому Бое. Идући са једном већом групом планинара, још једном свједочимо сјајном уређењу стазе, постављању дрвених степеница и прагова као и осигурања на било који дијелу који би иначе могао бити проблематичан. Kод дома Бое се нисмо задржавали и даље смо наставили „мјесечевом стазом“ ка мјесту гђе се она спаја са путем 627. Након неких сат времена шетње, поново смо на стази ка дому Форћела Пордои у који убрзо стижемо и правимо краћу паузу пред силазак низ сипар као превоју Пордои. Неко прије, а неко касније, око 17:15 сви се убрзо налазимо на тераси ресторана уз заслужено пиће и чаврљање са конобаром Драганом и сумирамо утиске.
Читав успон је трајао укупно око 7 и по сати и дужина је око 10 километара. Успон је константан, нема падова, па је и кумулативан успон негдје реалних 910-920 метара. Попети Пиц Бое није тешко и коментарисали смо како се успони нпр. на Вучји зуб или на Леотар стазом за вертикал ипак чине тежим. Оно што нас је непрестано шокирало јесте одсуство и најмањег отпатка на и око стазе. Упркос стотинама људи који туда прођу, нигдје нисмо могли ни „ћик“ да видимо. Kоментарисали смо да бар хоће нека мала кесица из Бинга да завијори на некој драчи или да видимо какву лименку Зајечарског или пластичну боцу од Фанте, као да би нас топло сунце завичаја огријало. У близини Арабе, поред пута такође има један плато, ливада, на којој су постављене клупе, столови и од камена сазидана мјеста за роштиљ. Фино мјесто, са погледом на околне врхове. И опет шок. Нигдје ниједне кесе пуне смећа лежерно зафрљачене успут, нигдје ни најмање лименке, боце, отпатка. Онда схватимо да ту у ствари и нема контејнера или канти за смеће већ људи понесу што донесу… Нема оне наше опуштености и домаћинског понашања гдје се сваки излазак у природу користи да се из куће баци ако шта не треба. Иначе, у овом дијелу Италије, на сваком кораку, у смјештају, по улицама, стално стоје обавјештење о разврставању отпада и у коју канту, које боје иде који отпад. Иако то није новост, на Доломитима је то попримило скоро па војничку дисциплину.
Сутрашњи дан је био предвиђен за одмор и искористили смо га за обилазак Арабе, али и околине гдје нам препоручише један фин ресторан са домаћим делицијама. Данко, Владанко и Озренко су искористили прилику да се успињачом попењу на 2518 метара висок Порта Весково, једно од полазишта на многобројне скијашке стазе у околини Арабе. Са те тачке се пружа одличан поглед на Пиц Бое и групу Села са једне и Мармоладу са друге стране, као и на језеро Федаиа које се налази у самом подножју Мармоладе. Међутим, тај дан је било мало више облака и вјетра, тако да се без јакни и дугих рукава није ни излазило. Нарочито хладно је било на врху Порта Весково. Дан након је већ било вријеме за повратак и буђење из овог кратког, али лијепог сна. Повратак је био дужим путем, преко Љубљане, а касно навече смо након укупно пређених 2066 километара (а све их је Данко одрадио за воланом) стигли у Требиње, уморни, али задовољни што је све прошло у најбољем реду. Kада овакви излети прођу тако фино, онда се врло брзо буди жеља да се поново одради нешто слично. До тог слиједећег пута – да смо здраво!
Никола Уљаревић
Видео: Данко Карић
Фотографије: Данко Карић и Никола Уљаревић
0 коментара