Када прилазите вјештачком језеру Алаговац, насталом шездесетих година прошлог вијека око 4 км сјеверно од Невесиња, најтеже вам је да повјерујете да сте у Херцеговини.  Ако први пут долазите, као потписана, најчуднији вам је полу-златиборски пејсаж, са ливадама, шумарцима, ораницама и свим што уз то иде.

А када дођете на само језеро, смјештено у, махом, црногоричној шуми, са бројном заливима, увалама и мрежом шумских путева  — још вам је теже да повјерујете да је то вјештачко језеро. Али зато немате проблема да изаберете увалу за камповање која одговара баш величини вашег друштва и броју шатора.

Тако су планинари „Вучјег зуба“ 17. септембра касно поподне, односно комби испуњен планинарима од 7,5 година па надаље и предвођен колима водича Дариа Рајковића,  већ у другом покушају нашли одговарајућу увалицу  за логоровање пред успон на врх Зимомор (1920 м.н.в.). Истина, то је највиши врх на планини Црвањ, смјештеној сјеверно од Невесиња, али није толико висок, нити из „златиборске перспективе“ изгледа посебно опасно, да се не бисте мало и чудили имену. Видите једну камениту, купасту форму, која се уздиже изнад црвањских шумарака и пашњака.  Мислим, дјелује моћно, али није баш да препада…

Истина, пут није маркиран, али  зато смо у недјељу изјутра добили два водича из љубињског ПД „Соко“ — Драгана и Велибора, иначе добре познаваоце Црвња, који намјеравају маркирати успон на Зимомор. Када су они видјели требињске „вучиће“, почев од Николе Анђелића (7,5 година), Милене Анђелић (12), Филипа Јањића (13), преко млађих и старијих „вукова“ и осјетили атмосферу једне позитивне заједнице, можете и претпоставити — одушевили се људи „Вучјим зубом“.

Наш водич Дарио Рајковић остао је да чува логор, а ми смо се одвезли за њима до засеока Прковићи, одакле су нас повели на успон. Ништа опасно, обична херцеговачка ливада (камење се подразумијева), а скоро па вертикала. Срећом, завршила се баш кад сам помислила да нема краја. Већи дио успона, до саме „купе“ Зимомора,  није био баш претежак, али тражи приличну кондицију. И одговарајућу обућу. Зато је Ниџа-јунак-и-по, који је због жуља на нози кренуо у сандалама — посавјетован да на травнатој ливади прекине успон. А и један дио екипе је радије остао с Ниџом у том пејсажу.

Сам успон на Зимомор за стандард „Вучјег зуба“ и није посебно тежак, због „степенастог“ успона на врх; а од осталих тражи да се стисну зуби. Тако су на врх први изашли Милена Анђелић (12) и Филип Јањић (13), а било нас је и који смо се попели уз Божју помоћ. А кад, коначно, изађете на Зимомор — само вам се каже његово име. Мислим, вјетар вам га каже… Сам поглед са врха пружа се југозападно на планину Вележ, а сјеверозападно према Прењу, сјеверно на Височицу, сјевероисточно на Трескавицу, према истоку на висораван Морине, као и  високе гребене Лелије и Думоша на Зеленгори.

Снажан вјетар и хоће-неће киша су нас потјерали да силазимо са Зимомора најбрже што смо могли. У логору друга прича, па смо без журбе спаковали шаторе. Пут од Невесиња до Требиња није баш кратак,  па нас је на њему стигао и мрак. Иако нас је сам успон на Зимомор испунио неким миром, тек тај завршетак дана са својом без-саобраћаја-вожњом по мраку — био је прави крај једног  потпуно испуњеног дана.

Извјештај саставила Весна Кешељ.

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.