Прича једне планинарске чизме

Око 300 разних,углавном одлично означених смјерова је постављено, разне тежине и дужине у општини Раума (Rauma), у западној Норвешкој. "Romsdalsalpene" називају се ове планине у шали. Ми смо наравно, као љубитељи планине и слободног пењања, изабрали Romsdalseggen (Ромсдалс превлаку) и један њен најтежи, комбиновани екстремни смијер. Romsdalseggen преко Blånebba (Плави кљун врха) . Тежина појединих етапа првог дијела је 3+/4 (Норвешке љествице).

 

Све је започело 450 км вожњом од главног града Норвешке,ка западу. А онда, дан послије, кратком вожњом бусем, са 10 м.н.в. до 568 м.н.в. У 10 сати смо се одвојили од групе, која је изабрала уобичајен, 6 сати смијер. Ми смо наставили путем уз брдо, пратећи сунцем а онда путићем кроз шумицу који води до планинског потока. Мало смо поквасили планинске ципеле у потоку па преко старог мостића до типичне Норвешке мале црвене викендице. Како касније сазнајемо, викендица служи за склониште у случају невремена или преноћиште при вишедневном ходу у планинама. Било је тешко не примијетити природу која нас окружује и поглед ка планинским врховима у даљини који се појављују између облака и јутарње магле.

 

А онда уз стрмо брдо. Што се више пењемо, љепси поглед имамо на Ромсдалс долину коју остављамо испод себе, са више нијанси зелене боје, Раума ријеку и даље поглед ка једном од најљепших Норвешких фјордова. Гледајући ка доле, привикавајући се на висину и стрме стијене, заборависмо скоро на предивне врхове планина које нас окружују.

Послије 400 м успона, једино што нашу пажњу заокупља је врх који се све јасније појављује изнад нас. Не висок, на око 1330 м. изнад долине, али стрм и тежак. Стаза се губи изнад нас, стијене постају све стрмије, скоро скроз вертикалне. Долазимо до тачке гдје се не налази други начин пењања до ”climbing”. . Вадимо опрему, ускачемо у појас и ципеле за пењање, развлачимо конопце, вадимо карабинер, сетове и френдове (чокове) и најважније провјеравамо једно друго… И тако нам пулс расте док задњих 300 м тражимо добре шупљине у стијенама, постављамо чокове и лагано се крећемо ка врху.  Clean Climbing (чисто пењање,гдје сами постављамо међуосигурања) сам и раније одрађивала, али никада на овако високој и стрмој стијени (мој сат за тренинг и мјерач показује да висимо на 1200м )!   Можда нисам требала погледати на сат? Цијелом дужином смијера осјећам пулс у цијелом тијелу али га успијевам контролисати, дисати исправно и наћи концентрацију ка проналажењу чврстог и сигурног ослонца. И тако дубоко уздахнем и погледам ка доле у долину,гдје су цеста и ријека постали линије а аутомобили на паркиралишту постали једва видне тачке. Осјећам пулс опет у стомаку, једва гутам и питам се: ”Зашто се уопште бавим овим чим се бавим? Зашто ми је ово потребно у животу”? А онда се, који метар прије самог врха гдјее се опет скоро можемо кретати без међуосигурања, окренем ка лијево и добијем одговор на моје питање:

- лијево од мене, поглед на предиван Romsdalshorn (Ромсдалс рог),један врх на 1550 м.н.в. ,симбол слободног пењања Норвешке још од 1880 .године ,сан и жеља нас љубитеља пењања,

- десно од мене ми лута поглед на Vinjetinden (Вињен планину) и њене оштре врхове који се издижу из долине јако стрмим али ипак зеленим странама и до 1858 м.н.в. Нису високе ове планине али их изглед и облик чине једним од настрашнијих и најљепшим што сам их видјела. А онда, иза мене!

- иза мене ми се пружа величанствен али и стравичан поглед ка врховима мистичне Trollveggen (Трол планине). Једноставно морам рећи да је један од Трол зидова највиши стрми зид у Европи са најдужим смијером спортског слободног пењања у Европи (3,5 км вишедневног пењања под пуном опремом и спавања на зидовима планине)!!!  Жао ми је што немам могућност фотографисати све ово из овог положаја и забиљежити ове шиљате врхове и црне сјене што клизе стравично стрмим зидовима, али се морам помаћи одавде јер већ осјећам да ми прсти, којима се држим за стијену трну а ноге клецају од незахтјевног положаја на истом мјесту. Морам се попети на Blånebba (врх Плави кљун), први врх на 1320 м.н.в.

И тако, очарана виђеним, не сјећам се како прођосмо екстремни дио пута и попесмо се на први врх. Тек када сам сјела, са погледом на врхове Виње планине десно од мене и којим снијежним врхом, осјетила сам колико сам уморна и исцрпљена. Мој тренинг сат показује да смо 4 сата се пењали и да сам потрошила 3000 калорија!!! Ух, признајем да баш и нисам у најбољој форми али је и сам правац био исцрпљујући. У потпуности разумијем зашто се зове екстремни правац. И тако, скидамо и пакујемо опрему, концентришемо се да једемо и пијемо, уживамо у погледу и вратимо колико толико потрошену енергију јер наш мали излет још није готов.

Проналазим путић даље и упућујемо се ка самој превлаци. Добијамо потпуну слику Romsdalseggen (Ромсдалс превлаке) и присјећамо се ријечи из једне књиге (која је и била пресудни фактор бирања мјеста насе мале експедиције) : ”Romsdalseggen је мјесто на балкону ка драми гдје су глумци најљепше али и најдивљије планине у Норвешкој”. Неописив поглед ка обе стране уског прелаза који прелазимо и стрмих литица са обе наше стране. Силазимо и опет се пењемо на слиједеће врхове, ђе сусрећемо опет неке лакше стрме дијелове, али и ланцима осигуране путиће ка другом врху Mjølvafjellet (Мјолва планина). Ту се уписујемо у књигу и још која фотографија. Поглед лута ка лијево и кањоне и излаз на море у даљини, градиц Åndalsnes (Ондалснес) у долини испод нас и воду Леденог фјорда и дивље врхове покривене снијегом десно од нас.

Преко камења, пратећи путељак се полако спуштамо ка градићу ђе смо и одсјели.Путем нам се отвара поглед ка ”глумцима драме” и врховима Краљ и Краљица, Плаву планину (која заиста добије плаве нијансе на фотографијама због плавицасте свјетлости којом исијава ледени бријег у близини) и на неке од око 40 језера у околини.

 

И тако, низ брдо до шуме, којом паузом поред стјеновите кућице из 1987. и ка долини. Није да нисам била уморна! Али,вриједило је сваког напора! И тако,вратили смо се у долину, послије 10-сатног ходања, очарани предивним сликама природе и планина западне Норвешке. Слике планина и фјордова, чудних, уских и шиљатих врхова и водопада, на скоро сваком кораку, заиста одузимају дах и добро искусном љубитељу планине. Једино што нам је остало је сунчање на плажама предивног градића Åndalsnes остатак викенда, одмарајући док нам погледи и даље лутају ка дивљини планина и зељама ка освајању Ромсдалс рог-а и Трол зида слиједећи пут ;).  И обавезно, понијети професионалну камеру сл.пут!


Да смо здраво ;) Ивана Дринчић (Осло, Приједор, Требиње) поносни члан Вучјег зуба из Требиња.

Posted on August 18, 2011 .