Тамо негдје крајем септембра 2018., у току првог путовања Пелопонезом и долазећи чувеној Спарти са јужне стране, из крајолика је израњао један чудан масив. Иако је Пеолопонез доста брдовит, не очекујете баш мали Дурмитор како израња док аутом врлудате пространом долином ријеке Евротас, између таласастих пропланака прекривених маслинама и понеким кактусом. Иако је тај масив позивао да се открије и чинио се довољно „пријатељски“ да се може попети без техничке опреме и припрема, план пута је условио да продужим даље, око тих планина, али се неколико пута осврћући у ауту и мислећи „Аааа, сад си ми се извукао, али други пут…“.

У међувремену, промијенише се планови, дође корона, оста корона… Али ипак је љето било колико-толико нормално и људи су почели помало поново да се крећу и путују. Као након неке дуге зиме, некакав путохоличарски црв у мени се тргнуо из хибернације и почео да ми шапуће на увце: „Грчка… Пелопонез… Она планина…“. Како се ближио септембар и крај ударне туристичке сезоне, тако су почеле колати приче о новом таласу короне, новом затварању граница, новим мјерама, итд, итд. Због тога се морало одлучити брзо и радити брзо, да се бар у Грчку уђе прије 1. септембра. О повратку ће се већ мислити када будем тамо. Онда је почело брзинско припремање, куда ићи, гледање смјештаја на букингу (а богами завиривање и у новчаник), план пута, шта видјети, шта (на жалост) пропустити, неопходне потврде о вакцинацији и онлајн формулар за улазак у Грчку, ажурирање навигација, упаривање чарапа у торби, итд, итд.

Прије Грчке требало је „прегазити“ Албанију. Није прошло ни мјесец дана како смо пели Чику на југу Албаније и успомене на саобраћајне чепове и необјашњива закрчења су још биле фришке. И поново су се потврдиле. За разлику од прошлог пута, сада се друм након Фиера одваја и прати ријеку Вјосу узводно према Ђирокастри. А Ђирокастра… Ђирокастра има „нешто“. Још када сам у путешествијима Албанијом 2010. био овдје први пут, некако сам се заљубио, колико год то профано звучи. Не знам да ли је то позиција на ободу великог поља уковиреног планинама или архитектура коју красе низови старих (и великих!) камених кућа од којих су све покривене каменим плочама, као код нас некада. Иако је скоро сав тај стари (и не тако мали дио) града у приличној страни, куће и улице нису распоређене на терасе. Улице у старом дијелу су углавном калдрмисане и прилично стрме, а изнад доминара велика трвђава која се види из било код дијела Ђирокастре. Како се приближавам, све ми више личи као нека мат сребрена ријека која се спушта падинама брда. Центар је грчког становништва у Албанији, али и културе. И сам стари назив, Аргирокастро значи сребрени дворац. Стари дио града је на Унесковој листи свјетске баштине од 2005, а негдје и при врху тог старог дијела је садашњи етнолошки музеј, некада много познатији као родна кућа Енвера Хоџе мада Албанци нису од овог града правили Кумровец. У Ђирокастри сам три пута одсједао у задњих 10 година и сва три пута на различитим мјестима. Зато сам сва три пута вечерао у истом ресторану Рапи (Платан), испред кога се налази фино поплочано двориште у хладу старог и широког, али не одвећ високог платана. Па ја, гдје друго него под платане 😊 Мјесто је у које излази и домаћа чељад, па ми даје привид локалног живота. Не знам да ли због архитектуре, опуштеног, скоро боемског духа старог дијела и Базара, да ли због чињенице да је Исмаил Кадаре такође рођен и одрастао ту, али Ђирокастра ми је некако доима једним од најхемингвејскијих градова које видјех.

Граница са Грчком је врло близу, па осим успутног стајања и фоткања испод села Лазарат (кога интересује, може се и прогуглати) долази се зачас до граничног прелаза Какавиа који је, мислим, најфреквентинији у Албанији. О чекању, граји, гужви, звуцима и сликама који помало имају блискоисточни чар и интезитет, неки други пут. Чекали су километри одличног новог аутопута „Иониа Одос“ od Јањине према Патри, прелазак преко чувеног моста Рио-Антирио који спаја Пелопонез са копном (уз мостарину од 13,5 евра за мања аута у једном смјеру…), даље аутопутем „Олимпиа Одос“ уз обалу Коринтског залива до Коринта и онда ка унутрашњости Пелопонеза. Путарина се наплаћује помало, али често, па се уз поменуту мостарину до Спарте зачас „набириџа“ 40-так евра. Када мислим о унутрашњости бар јужног дијела Пелопонеза, нарочито мање познатим мјестима и стазама, онда би моја дефиниција била: као Бобани, само са добрим путевима. Зачас се стигне до Триполија, а поред Триполија – џада! Обично аутопутеви јесу релативно равне и праве дионице, некад и по пар километара. Зато се изненадих када усред брдовитог Пелопонеза изби савршено равна и као стријела права дионица од цијелих 10 километара. „Гатачки правац“ је колико, 3 километра? У нашој перспективи, то би му било као један фини правац од Мостаћа до Хума. Већ након Триполија и како се пут ближи Спарти, помаља се масив.

А масив о коме пишем је Тајгет, а од византијског вакта па све до 19. вијека се звао Пентадактилос илити „петопрсти“, „пет прстију“, пошто облик масива подјећа на стиснуту шаку са видљивим прстима. Највиши међу њима, Профитис Илиас или пророк Илија по нашки са својих 2404 метара (као и добар дио врхова планина или брда по Грчкој носи тај назив, а и у нашим крајевима се често Илија громовник „топонимирао“ кроз разне Св. Илије или Илина брда). Масив доминира западним дијелом долине и тим слободарским крајем у који се смјестила пролетерска Спарта. Искрено, не изгледа виши од неких 1500-1600 метара, поготово гледајући из визуре 200 метара високе Спарте. Тајгет се наслања на три покрајине, Лаконију на истоку, Месијину на западу и Аркадију на сјеверу. На југу полагано прелази у полуострво Мани. Оно што је каратеристично за Грчку, земљотреси, овдје се некако најјасније види. Наиме, баш на овој источној страни Тајгета, према Спарти, голим оком је уочљим тзв. Спартански расјед, 64 километра дуг „ожиљак“ давнашњих помјерања терена укључујући и разоран земљотрес 464 године п.н.е. који се тадашњу Спарту сравнио са земљом.

Као и читав Пеолопонез, и овај дио одише богатом историјом и грчком митологијом. Скоро за сваки камен или дрво да се човјек ухвати, нашао би неку причу која се провлачи задњих пар хиљада година. Сам назив ова планина доби по нимфи Тајгети, једној од седам нифми из Плејаде. Елем, Тајгету је Зевс врсним политичким маневром обешчастио те она роди сина Лакедемона који постаде митски краљ земље Лакедемон илити данашње Лаконије те у најбољем маниру садашње туркменистанске демократске власти даде највишој планини име по мајци, а главном граду име по својој жени, Спарти. Зато је на правим спартанским штитовима, са или на којима би се враћали из борби, било само велико стилизовано грчко слово „ламбда“, да означава Лакедемона, Лаконију. О самој Спарти, другом приликом, да не дангубимо…

Иницијални план је био да се на успон крене у рано јутро, пола пет и без Милене, а да би се ухватила сјенка чувене Тајгет пирамиде. Наиме, иако тако не изгледа гледано голим оком, врх Профитис Илиас има облик пирамиде. Због тога, код изласка сунца пројектује сјенку савршене пирамиде на десетине километара западно. Слично се дешава и код заласка сунца само се сјенка пирамиде манифестује ка истоку. Додуше, мора бити чисто вријеме и непосредно након изласка сунца. Више о овоме има на интернету, да се смарам превише… Међутим, пошто је у питању соло успон, а упркос свим онлајн припремама, ипак нисам хтио да ризикујем било шта, а и сна је требало за наставак путовања. Закуњаће се већ на некој од толиких плажа.

Након доручка, полако се креће ван Спарте и путује јужно једним врло дугим правцем, уживајући у раном јутру у коме нас је све од самог почетка Хелиос са истока одлучио почастити својим богатством. Након 15-так минута вожње долази се до малог села Палеопанагија из кога један од путева води увише, ка извору и одморишту Маганиари (негдје се помиње и Манганиари). Након Палеопанагије, пут креће стрмо узбрдо, са неколико серпентина, остављајући испод равнице у којима све што се зелени је – маслина. Након неких 10-так километара кривудавог пута, долази се до извора Маганиари на неких 980 метара висине. Природа је већ издашнија, шуме богатије, а ваздух мало оштрији. Само мјесто је као једно пространо одмориште, са клупама и мјестима за роштиљање и пар уређених чесми из којих тече изворска вода док се мали поток одмах у близини спушта низ омању клисуру. Није ни чудо што је овај дио за Спарту оно што су Убла за нас, планинска свјежина и бијег од љетне жеге. Међутим, одсуство било каквог смећа, пластичних боца у драчама, лименки, запаљених клупа, зорно показује да ово ипак није излетиште на Ублима. Људи се некако најчешће одлуче да пењање на Тајгет почну баш одавде, оставе аута и крену одлично означеном стазом ка малом планинарском дому Варнава илити склоништу како се свуда наводи. Од овог извора до дома је негдје сат и по хода и пролази се поред још два извора воде. Занимљивост је да је планинарска марка до Профитис Илиаса у облику црвеног квадрата, понегдје на бијелој подлози. Како видјех на инфо паноу, остале стазе на Тајгету имају друге боје и облике маркације.

Него! Од извора се одваја један макадамски пут који се и даље пење увише, до самог дома. То му дође неких додатних 6 километара пута. На интернету сам нашао којекакве податке, да је пут лош, да се смије само теренским аутом, итд, итд. А мислим се, неће неко парче макадама правити проблеме мом вјерном прометалу које је прегрмило најгоре путеве Албаније уздуж и попријеко, гледало са обала Балтика, по највећем кршу мимо путева улазило у Црну Гору и враћало се из исте, било на Леотару, Страчу у Голом брду, гледало бојне бродове како горе на ивици Ориона… Реално, пут ништа гори од оног „уз Жегуљу“, а пошто нема саобраћаја, чак и сигурнији. Више дамски него макадамски… Пјешачка стаза од Маганиарија два пута прелази преко овог макадама. Уз мало мапа и сателитских снимака, мало вјежбања меморије и долазак до дома аутом није никакав проблем. Добро је и то што се већ код извора јављају путокази ка дому и врху, па је врло мала могућност да се залута. Та доња трећина Тајгета, до планинарског дома, је обрасла густом боровом шумом и тек се ту добија права перспектива о дубини и величини планине, нешто што изгледа прилично дводимензионално када се гледа издалека. Планинарски дом (или склониште) се налази на 1550 метра висине. У питању је једна класична невелика двоспратница од камена, на ивици шуме и са доста простора испред.

Улазак у стазу према Профитис Илиасу почиње одмах поред дома и означен је таблом. Стаза скоро одмах почиње да се успиње, али још увијек кроз шуму. Иако је задњи дан августа и дани још увијек врући, овдје је јутарња температура око 24-25 степени и врло је пријатно иако крећем релативно касно, скоро у 10 сати. Стаза је одлично означена и у сваком моменту се може видјети бар једна марка, ако не и двије-три. Међутим, након неких километар и по излази се из шуме, а стаза накратко постаје још стрмија и полако улази у стијеновито подручје. Након шуме, врх Тајгета је скоро цијело вријеме успона видљив, а стаза почиње да добија постепен и фин успон. Наставља да бива одлично означена (а и утабана), како маркацијама тако и дрвеним стубићима који се појављују и толико су видљиви у даљини да се стално види куда стаза иде. И даље је то све кршевито и стијеновито подручје, али није љути крш. Нема оштрих стијена, великих греда, нема шкрипова. Стијене су седиментне и тамно сиве, на моменте скоро гранитне боје. Како се видици отварају, тако и стаза постаје све боље трасирана и некако се све из успона претвара у једну прелијепу, лагану, сунцем окупану шетњу. Наравно, и даље се успињем, али због одличне трасе нема се осјећај напора. Около је само камен и трава, па читав предио изгледа више „леотараст“ него „орјенаст“. Погледи се шире пространством долине Евротаса, Спарта некако збијена и бијела помаља на рубу поља, пуца пучина Лаконског залива. Како се више пењем, тако ми се и чини да читав хоризонт у даљини добија неки чудан ореол, неку фину свијетлећу измаглицу. Одиста, некакав чудан шљаштећи калеидоскоп плаве и бијеле боје, замјешане онако како то само може бити на овој „вододјелници“ између Јонског и Егејског мора. Јасно помислих, гледајући све то: А нека те, мој Шантићу, не кити превише, но ми треба Дучић да ми ово све фино и господски консолидује у 2-3 верса…

Стаза се и даље успиње и видим да иде према једном крњем зубу гребена изнад, а онда би требала скренути лијево и гребеном, задњим успоном, на сами врх. Но, како се више успињем, тако и вјетар појачава, а температура пада. У тај час силазе тројица младића, баш кроз онај „крњак“ на гребену. Носе рускасе, видим и вреће, подлоге. Судећи по опреми, нису грешком ту. Претпостављам да су ноћили на врху. Поздравимо се, размијенимо пар ријечи, куртоазно упитам за пут даље и да ли су успјели видјети сјенку пирамиде. На то, са нескривеним задовољством и ентузијазмом, овај што је изгледао најмлађи вади мобилни телефон и листа ми фотке које је направио то јутро. Вели да су сви из Каламате и да је то њему јубиларни 25-ти пут да пење Профитис Илиас. Гледам оне фотке и завидим. Говорим како је то супер и да ми је драго што су имали тако фино јутро, а да има титла испод мене писало би како их сад мрзим и то што су ми показали те фотографије и мрзим себе што сам био лијен да се устајем у 4…

На сами гребен долазим након неких 4 километра пута и сат и 45 минута. Табла говори да се та тачка зове Портес, а да је висина 2220 метара. Иначе на стази се налази неколико таквих табли које осим имена локације (или тачке) дају висину и географске координате. Но, задовољство поводом изласка на гребен и пуцања погледа на обје стране масива је краткотрајно због прилично јаког вјетра и температуре која се спустила на само 16 степени. За неког ко је обучен у танане бермудице и мајичицу, то је јасан сигнал да се пружи корак и тако бар мало загрије. Остало је још тих неких 180 метара успона и 700-800 метара стазе која се право уздиже по нечему што изгледа као широк и комотан сипар, а у ствари је прилично стабилно каменито тло. Сипара има мало при врху, али само у траговима. На путу то врха, на једном мјесту се налази једна јама, са неколико дрвених стубића око ње, да служе као упозорење. Јама је вертикална и врло је близу стазе, па су постављени стубићи итекако потребни, поготово ако зими западне мало снијега.

На врх излазим након нешто више од 2 сата, отприлике како је и било наведено на табли код дома, да до врха има 2:30. Врх је простран и заравњен, са мноштвом некаквих зидића и презида. Централни дио заузима једна озидана просторија, без крова, на чијем се прочељу налазе два мања звона. На супротном зиду у унутрашњости те дуже и уске просторије има доста плоча са натписима, икона и иконица (већином од камена), углавном све посвећено Светом пророку Илији, громовнику. Има свијећа, брикета и тамјана. Никад ми мистичније и другачије није тамјан мирисао као на тих 2400 метара. Стварно да човјек накратко „пребаци димензијом“. Тло те просторије је изузетно клизаво, претпостављам због уља и воска свијећа које се ту пале годинама. Тик иза те просторије, међу неким другим „зградама“ је и метални стубић са малом грчком заставом. Свуда около има тих зидића, каменом слаганих. Колико видјех, добра су склоништа да се на врху одмори у случају јаког вјетра јер нема другог заклона, а такође као и мали бункери за шаторе јер се доста људи одлучује да преспава на врху, нарочито око Светог Илије који у Грчкој пада 20. јула. Док још блага еуфорија држи, вади се застава и ауто-фотографише се.

И баш кад хоће, вјетар престаде, па сам се могао посветити погледу са уживањем. На истоку се скоро у потпуности видјела долина ријеке Евротас са маленом Спартом на сјеверу и запљускивана водом Лаконског залива са југа. Добро се видјело најисточније полупоство на југу Пелопонеза, Малеас. Негдје изгубљено у измаглици још јужније од Малеаса се назирало острво Китира (Китера). На сјеверу се простирао ланац врхова Тајгета и губио негдје у Аркадији. Тек са ове тачке сам могао сагледати колико је у ствари Тајгет велики масив. Месинијски залив се пружао на западу, залазио у копно и настављао на плодне равнице и маслинике око Каламате. На југу је јасно вијугала „кичма“ полуострва Мани. Иако смо навикли на нашу голет, ова оскудност било чега осим камена на висовима Тајгета даје посебну слику. Чак и она трава које понегдје има, овдје је на падинама закржљала и скоро невидљива. Само њена окер-зеленкаста боја одаје присуство, гледано издалека. Наш „Центар за газдовање кршом“ би овдје био потпуно на своме…

Убрзо пристиже још пар људи на врх, а како сам могао видјети и чути, нико од њих није био из Грчке. Оно што ми је нарочито привукло пажњу су натписи на камењима и по зидовима. Скоро па сваки овећи камен уграђен у те зидове има некакав потпис. Како сам претпоставио, обично је то име и презиме, град и датум или година када су били горе. За неке је сигурно требало прилично времена да се урежу. А датума (и рукописа) има разних, од 1990-тих, 1960-тих, до 1922., 1899., 1890. чак! Онда, некако пред полазак, поглед лагано пада на ближе крајеве, прилично велика шумска пространства на нижим источним обронцима, тиркизне воде понеке плаже на западној страни.

Пут назад до дома је протекао још брже и лакше. Што би се рекло „без ђавола“. Слиједио је повратак у Спарту, кратки одмор и одлазак до још једне локалне, али не толико посјећене атракције. У питању је Каиадас, тј. јама у коју су, по наводном Плутарховом предању, стари Спартанци бацали слабу или деформисану дјецу која не би могла допринијети ратним напорима и одбрани. Каиадас се налази на старом путу од Спарте према Каламати, а који води кроз Тајгет. Неколико километара тим путем од Спарте долази се у село Трити, на почетку успона уз планину. Село весело и невелико, углавном уз пут. Оно што су ми добри домаћини савјетовали јесте да обавезно пијем воде у Тритију. Када сам стигао, било ми је јасно зашто. Кроз цијело село се успут, са обје стране, слијева доста воде која иде разним каналима. Наводно, ту су врло јаки извори, па уз доста кафана и ресторана успут и на тим водама, неумитно ме мало подсјетило на Јабланицу, само што овдје нема видљивих јањећих стратишта. Одмах по изласку из села, једна неугледна табла са натписом Каиадас показује улијево, па се ауто паркира ту негдје, поред пута. Са лијеве стране је почетак степеница које воде узбрдо, а ту је и друга табла која мало јасније каже да је у питању архолошко налазиште. Након тачно 100 степеница долази се до једне ливадице испред стијене на којој се налази ужа пукотина, неколико метара висока. Та пукотина се мало шири при дну и… то је то! Осим тога, јама бар у првом дијелу изгледа као обична пећина, са прилично благим падом. Слично као и у Вјетреници, у близини самог улаза дува хладан вјетар из пећине.

Не знам на који су начин ту могли побацати силну дјецу и издајнике. Једино ако се вијековима и потресима та јама није промијенила… или ако то уопште није то. А могло би бити ово друго јер је тај некакав зденац у који су Спартанци масовно бацали нејаку дјецу и остале у ствари могао бити само продукт нечије идеје, а која се временом умотавала у мистику, књижевност, а касније и поп културу. Истина, у Каиадасу има људских остатака, али нити су у питању дјеца нити их има доста. Задње озбиљније приче говоре да су то у питању можда били окорјели непријатељи и издајници Спарте. Када смо код Спарте и поп културе, 2018. сам посјетио и обишао остатке старе Спарте (тик уз садашње градско насеље), било је сувенирница, а сви сувенири редом су се наслањали на филм „300“. Али сви! И то не само у Спарти већ и у осталим крајевима Пелопонеза. Сјећам се да су чак и у Олимпији већина сувенира били некако мотивисани тим филмом. То ми би некако тужно јер је изгледало као да историја Спарте постоји због или од Термопилске битке или бар откад је филм снимљен. Овај пут, међутим, сувенирница бар у Спарти ни за лијека. Да се ово прича у некој кафани, са пар ракија и димом од цигара, сад би се шеретски могло додати: „а Спарта к’о Спарта, није нешто…“. Мали град, отприлике величине Травника, али урбанистички врло фино посложен, некако ненаметљив, опуштен и да – чист. Изгледа већи него што јесте, а због трусног подручја нема кућа и зграда виших од 5 спратова. Оно што ми је прво упало у око јесте да све веће улице имају раздвојене траке са зеленим острвом по средини, да има доста жица у ваздуху јер као да се сва електрична мрежа преноси добрим старим дрвеним стубовима и сасвим регуларну продају на киосцима суве зељасте материје која својим морфолошким карактеристикама асоцира на опојну дрогу марихуану… Још једна ствар. Иако је пандемија била скоро престала тај период, сви, али сви су носили маске, поготово у унутрашњим просторима. Конобари су их носили и вани. Ако бих кога од угоститељских радника и ухватио на препад без маске, реаговао би брзином сеоске младе ухваћене у пресвлачењу. Упитао сам на који начин регулишу такву скоро па војну дисциплину и одговорише ми, ако сам добро схватио, да су казне изузетно високе, како за особе, тако и за пословне објекте. Осим тога, ту казну може захтјевати било које овлаштено лице, комуналац, полицајац, цивилна заштита, војно лице, буквално ко год наиђе.

Било је вријеме за други дио пута, а то је одлазак до свјетионика на рту Тeнаро (негдје још и рт Матапан), најјужније копнене тачке Балкана и друге најјужније у Европи. Рт Тенаро се налази на самом дну полуострва Мани, средњег од три „репа“ који се са Пелопонеза пружају ка југу. Како је пут одмицао јужније од Спарте, тако су предјели, боје и вегетација постајали све „африкастији“. Вегетација оскуднија, са жућкастом травом, великим „жбуновима“ кактуса и понеким кластером еукалиптуса, а земљиште више црвенкасто. Примјетна су и огромна опожарена подручја, а види се да велики пожари који су били на овом дијелу у току љета нису поштедјели ни неке куће и друге објекте успут. Надомак Гитија, који је у неку руку лука Спарте, морало се свратити на плажу Валтаки, коју још зову и Димитриос по олупини брода који насукан труне у плићаку. Није баш Закинтос, али велика и пјешчана плажа љепотом не заостаје пуно. На плажи се на неколико мјеста могу видјети некакве мреже и пободени кочићи који означавају гнијезда морских корњача. Исто као и 2018., иако се скоро цијело вријеме кроз Пелопонез вози поред огромних маслињака и рекло би се да се људи не бави ничим другим осим маслинама – ни овај пут нисам видио било какву продају домаћег маслиновог уља, нити мала породична газдинства, нити путоказе, чак нити оно „стани, купи, нисмо скупи“ поред пута.

Градић Ареополи, на једној прилично великој висоравни западног Манија, пар километара изнад своје старе луке Лимени. Савршена база за истраживање Манија. Мирно мало мјесто, препуно старих камених кућа, дворишта са олеандрима, малени тргови, старе куле и нове прављене да личе на старе, један мало већи трг око кога се групишу таверне и (врло фини) кафићи и коктел барови, жамор људи и на доста мјеста грчке заставе и споменици за догађаје од прије равно 200 година. Наиме, Маниоти поносно наглашавају да је баш из Ареополија у марту 1821. кренуо Грчки рат за независност. Није ни чудо за градић који носи Аресово име. Да је читаво полуоствро некако посебно, осим природе и архитектуре, додаје и утисак да је Мани нешто као пелопонеска Црна Гора. Људи посебни, бунтовни, а опет срдачни, природа сурова и историја која говори о борбама, опсадама, оскудицама, части, а богами и крвним осветама. Кад смо код тих сличности, када су ме ујутро на доручку причом припремали за свој карактеристични специјалитет, који се може јести хладан и топао, са сланим или слатким, изненадих се кад на столу видјех – приганице. Препадох се да ће ме подробац чекати за ручак на овој врућини…

Као и у осталим дијеловима Пелопонеза, због неког разлога су источне обале изузетно лијепе, са градићима, предјелима и плажама које захтјевају да се вози врло пажљиво и подигнутих прозора како нека мушица не би улетјела у широм разјапљена уста од одушевљења. Тако је и на Манију. Редом се нижу све љепша од љепших мјеста: Гитио, Котронас, Фломохори, Кокала… Није да западни предјели пелопонеских полуострва и подручја нису лијепи, напротив, али тјешим се да постоји некакав старогрчки еп о стварању земље у коме богиња Геја за обале Пелопонеза окренуте истоку каже: „И ево земље, убила се за вожњу кабриолетом љетним јутрима и притом слушајући Чета Бејкера или, за невољу, Мата Монроа“. Како се одмиче југу, тако се још више појављују класични филмски стереотипи медитеранског пејсажа: давно направљене и одавно некориштене камене терасе мало обрадивог тла, жућкасто-зеленкасти предјели, понека маслина са сунцем спрженом травом около и неким говечетом испод ње како лијено прежива, свијетло-сива трака асфалта како вијуга испред… Врућина, баш врућина, али изузетно сува. Не пада тешко. Чак и климу гасим и отварам прозор, чини ми се да то боље, природније хлади. Више је топлота него врелина. Као неки ваздушни омотач од врућег, сувог ваздуха који изузетно прија, а не она непријатност и нервоза која нагони на знојење.

Онда у једном тренутку пукне поглед на крај полуострва, рт Тeнаро, са два омања залива на обје стране. Онај источни, Порто Кагио, је већ испуњен јахтама, а и мало сеоце се угнијездило уз море. Западни залив, Мармари, је више хотелски ризорт, повећа плажа и уредна шумица палминих сунцобрана. Ова два залива дијели једно брдо и мање од километра ваздушне линије. Осим тога брда, изгледа да их и Посејдон различито третира јер је у Порто Кагиу море мирно и без вјетра, а у Мармарију вјетар опасно нагиње оне сунцобране, а још издалека се ваљају и смјењују на плажи повелики таласи. Порто Кагио симпатично сеоце, неколико кућа, пар таверни, један фини кафић и све опуштено, лагано, без преше… Толико опуштено да ми рекоше да ми је џаба шифра за интернет јер им струја тај дан долази тек у 16:00… Али зато плавог неба и мора има напретек.

Одатле има још само пар километара пута кроз потпуно суви, каменити предио. Једино понеки сувозид у некој страни говори о присуству људи. Није ни чудо што је за старе Грке ово било предворје Хада, са чуваром Кербером кога по легенди у некој од овдашњих пећина савлада Херакле. Контраст, и то невиђен, том сиво-жућкасном предјелу чини нестварно плаво море које мијења нијансе од тиркизне уз саму обалу преко свијетлије, па све до модре у даљини. На крају тог пута се налази један мањи скуп кућа са два ресторана око којих има зеленила и пар дрвећа, па из даљине у оном камењару изгледа управо као некаква оаза. У продужетку, скоро до самог мора је један овећи макадамски паркинг и – то је то. Након 1276 километара од Требиња, дошло се на најјужнију копнену тачку Балкана до које може доћи ауто. Право испред аута, гледам неку хрпу камења која некад бјеше нека грађевина. Направљена од прилично великих блокова и видљиво да је имала облик црквице. Одиста, Византија ту подиже црквицу посвећену Аранђеловдану (Άγιοι Ασώματοι) коју су вријеме и ко зна шта још разградили. Црква бијаше подигнута на остацима и од камења старог некромантиона, светилишта и пророчишта мртвих Посејдона Тенаронског. Но, није ту крај јер до самог свјетионика који представља најјужнију тачку има још неких 40-так минута хода фином стазицом преко омањег брда. Стаза добро утабана и на њој увијек има људи. Открива да је ту испод земља у ствари црвенкаста, скоро роза. Треба бити прилично обазрив јер на стази има доста камења које вири из тла и по којима се хода, али који су прекривени танким филмом те црвенкасте прашине и као такви прилично клизави. Наравно, не треба се припремити као потписник ових редова који се на стази појавио у бијелим патикицама и бијелим сокницама као да ће управо шмекерски крочити у требињски кафе Мажестик из 1989…. а из њега изаћи као да је играо тенис 3 сата на најфинијој шљаци.

Одмах на почетку, стаза се спушта до једне мале увале која као да је побјегла из филма „Медитеранео“. Двјестотињак метара дуга и двадесетак широка, мањим стијенама окружена увала је испуњена водом толико тиркизном да скоро боли гледати без цвика и завршава се дивљом плажицом од неких 6-7 метара ширине на којој танку сјенку баца једно мало и помало уморно дрво. Оно што још упада у око, осим дугих зидића по странама околних чука, баш као код нас, јесте већи број некаквих просторија које су издубљене у/на камењима и стијенама около, као да су служиле нечему. Убрзо након те, долази и друга увала са исто тако чистим и свијетлоплавим морем, а тик поред стазе, у једној малој „згради“, оргађеној таман као и код нас по брдима када се какав мањи до огради „да говеда не улазе“, стоји омањи римски комплекс купатила са једним већим и једним мањим мозаиком на извол’те. Да је код нас, па ни пола јада, али овдје, поред некакве козје стазе и потпуно незаштићен… Фоткам оне мозаике, гледам издубљене стијене, мале базене, прављене канале и замишљам како ли је то изгледало прије ко зна колико, 1500, 1800, 2000 година? Јел’ то била Титова вила у Купарима или синдикално одмаралиште у Неуму?… Но, ни овдје, као ни на цијелој стази, не примјетих са стране одбачене пластичне боце, чепове, оне танке кесице из Бинга, згњечене лименке Нектар или Зајечарског пива, старе кауче и подове од линолеума, гуме од Тамића…

Након неких пола сата од римских мозаика, долази се до краја, до камене хриди на којој је свјетионик, направљен још 1882., а потпуно аутоматизован и покретан соларном енегријом од 1984. Око свјетионика је пространа тераса са три стране. И то је то, „крај земље“… Гледам у ону пучину, понеки танкер пролази и сијече велике таласе и схватам да сам ту, на неких 50-так метара висине, на „врху“. Да тек одатле слиједи повратак назад, „низбрдо“. Размишљам како ме само та велика вода дијели од Либије, а и од Крита, доље улијево… И како сам у том тренутку јужније од главних градова Туниса и Алжира. Налазим једног сусретљивог човјека који ме фотографише са заставом клуба и помислим како се ето у пар седмица та иста застава завијорила на највишој и најјужној тачки Балкана.

Осјети се да је то некаква вододјелница мора, са једне стране Јонског, а са друге Егејског који се ту негдје испод Пелопонеза сударају, грле и заједно хватају у коло са Средоземним морем. Вријеме је такође занимљиво. Доста јак вјетар, па се поздрављам са снимцима из дрона. Са западне стране, никад не видјех тако немирно и дивље море. Таласа, мрешка, ваља, пропиње и гласно дише још издалека, а онда се судара са тим језичком копна, али таквим интезитетом да је море стална бијела пјена неких 30-50 метара од обале. Притом је баш бучно, што због вјетра, што због таласа. Само пар десетина метара, са друге, источне стране, море је мало намрешкано, без таласа и да је обала питомија, било би фино за купање.

Стазом назад тешко је држати концентрацију и гледати испред себе јер онако плаветнило мора скоро па хиптнотизује. Опет онај контраст сивила копна протканог са доста мале, приземне макије боје рђе и скоро енциан плаветнила мора. Брзо се дође назад до оних тиркизних увала и почастих се потапањем свога трупла у ту егзотику. Одиста, човјек би могао вјечно јести те комаде чивитног неба умочене у те тиркизне воде и да му никад не досади. Да, било је баш како се замишља да ће бити гледајући то на неким снимцима или фотографијама – нити шта додати нити одузети. Човјек се олако превари мислећи да се треба мало ходати до дубљег мора. Захваљујући чистоћи воде, дубина од 2 метра изгледа као до кољена.

Невољко и са осјећајем недовољне истражености тог подручја, купим прње и по устаљеној пракси слажем на задњу полицу у ауту, да се брже осуше. Та задња полица на путешествијима по мору злата вриједи јер постаје 2Ш. Шанк у тренуцима предаха и какве ужине/пикника и штрик када се треба плажни мобилијар или мокра одјећа брже осушити. Даље пут око Манија наставља западном страном и прво се долази до малог села Ватиа. То село је једно од најфотографисанијих на Пелопонезу јер је смјештено на изузетно лијепом мјесту, а изгледа попут кулиса за некакав филм попут Бен Хура или Лоренса од Арабије или бар Житија Брајановог… Низ збијених камених кућа и торњева равних кровова по којима је Мани познат, на врху једног брда, чуке, на чијим обронцима расту маслине и са кога се протеже поглед на разруђену обалу. У ствари те куле су карактеристика овог дијела Пелопонеза и има их свако село. Као и по Италији, градиле су их фамилије и наравно да виша и већа кула значи веће богатство и статус фамилије. Редом су све куле заравњеног крова, квадратног облика и високе од 2 до 4 спрата. Наравно да су осим фукнције становања имале и одбрамбену функцију као уосталом куле и чардаци по нашим крајевима. Оно што ме највише импресионирало, ходајући међу тим кулама, јесте начин градње, без модерних материјала и како се то све одржало „узгор“ вијековима с обзиром на трусно подручје, сталне земљотресе, напуштеност тих села и неодржавање. За саму Ватиу би се могло рећи: споља гладац, а изнутра Страч. Само један тужни низ порушених старих камених кућа, врло уских уличица, високих кула са урушеним спратовима кроз чије зидове зјапи небо, остатке зидова коју су некад били дио неке куће или просторије, са понеком маслином, кактусом и смоквом.

Одличан пут води даље обалом, ка малом рибарском мјесту Геролименас. Недалеко се на једном мјесту појављује знак да је у питању задња бензинска станица на путу ка југу. Одатле сјеверно, пут неких 20-так километара води западном обалом кроз неку врсту висоравни између обале и брда на истоку. Равница, маслине, понека кућа или вила урађена у фазону оних кула. Непосредно поред Ареополија, пролази се поред залива Дирос са чувеним пећинама, за које су стари Грци тврдили да су улази у сами Хад, али тај сегмент обиласка ми није баш примамљив, па остављам машти на вољу и гуглање. На жалост, остало је да се још мало ужива шетајући у пријатно предвечерје, а онда традиционално брзинско паковање пред сутрашњи повратак назад са успутним размишљањима и маштањима шта ли би то слиједеће  било занимљиво и вриједно посјетити, а дотад – да смо здраво!

Никола Уљаревић

Дужи/детаљнији снимак успона на Профитис Илиас – Тајгет


1 коментар

Игор Шкеро · 14. јула 2022 у 3:34 pm

Браво Никола, диван путопис. Хвала

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.