Како један просјечни планинар замишља идеалан годишњи одмор? Шта мислите? Е, па одговор слиједи у наставку планинарског извјештаја у коме вам доносим низ мини прича са истока и југа Србије, управо тамо гдје су се запутила два планинољупца из ПД „Вучји зуб“ у намјери да свој годишњи одмор проведу обилазећи неке од тамошњих најатрактивнијих планинарских дестинација.

Успон на Шиљак (1561 мнв) – Ртањ

Сигурно сте чули а можда и пробали Ртањски чај, справљен од више трава које расту на истоименој планини, смјештеној на истоку Србије. Ртањ планина представља природни феномен крашког рељефа. Нагло се издиже из равнице и добрим дијелом је обрасла у шуму док је сами врх го, травнат и у облику пирамиде. Зато га и називају српском пирамидом. Највиши врх зове се Шиљак (1561 мнв).

Пошто смо смјештени у малом мјесту Бољевац испланирали смо да Ртањ пењемо из оближњег села које се такође зове Ртањ. Иначе, ову планину можете походити из више праваца. Овај наш је у поређењу с другима средње тежак.

 Устајемо рано, чак у 5 да би избјегли најављену врућину и наранџасти метеоаларм. На импровизованом паркингу гдје почиње стаза затичемо велики број аутомобила што нас је пријатно изненадило. Питамо се зар је могуће да је неко устао прије нас.

У првом дијелу стазе пролазимо кроз шуму. Са страна су шибље и грмови купине, шипурка и неког нама непознатог бобичастог воћа. Очекује нас 922 метра успона. Полако постижемо висину и не осјећамо умор јер је стаза таквог нагиба, констатног али угодног за пети.

Током успона срећемо неколике групе планинара са опремом за камповање који се враћају те сазнајемо да су они на планини Ртањ ноћили и дочекали свитање. Има ли ишта љепше од свитања на врху планине?  Послије сат ипо успона излазимо из шуме када нам се указује пирамидални врх, а на стази испред нас примјетно је присуство великог броја планинара. Једни пењу, а други силазе са Ртња.

Стижемо на врх и примјећујемо остатке зидова капеле за коју смо сазнали да ју је 1934.год. изградила Грета Минх у част покојног мужа, Јулиуса Минха, тадашњег власника рудника угља у подножју планине. Капелу су срушили вандали деведесетих година прошлог вијека, вјерујући да ће у њој наћи скривено благо. На самом врху велики број планинара који уживају у лијепом јутру и погледу на планине који сеже с краја на крај Србије. Ту смо провели неких 40 минута, доручковали и  на крају се сликали са заставом друштва. Када је статистика у питању, за успон и силазак нам је требало око 5 сати хода, а превалили смо неких 14 километара.

У повратку опет констатујемо како је Ртањ баш прометна и популарна дестинација и чудимо се честим групама и читавим породицама које срећемо а које су на успон кренули тако касно по овако врелом дану. Нисмо их бројали али по слободној процјени на планини смо срели око 250 планинара.

У повратку се спуштамо до села Ртањ гдје на сваком кораку можете видјети путоказе који вас воде до кућа испред којих мјештани продају Ртањски чај и друге домаће производе као што су мед те џемови и сокови од дивљих плодова.

Фотографије: Ртањ

Успон на Миџор (2169 мнв) – Стара планина

Након успона на Ртањ већ сутрадан прије зоре напуштамо Бољевац, чак у 4 да би послије двосатне вожње преко Књажевца стигли до подножја Старе планине и Планинарског дома „Бабин зуб“ гдје остављамо ауто и крећемо пут Миџора. Жељели смо да што раније започнемо успон јер на стази скоро цијелом дужином нема шуме ни хладовине која би нас штитила од још једног врелог дана у најави. Већ у првој страни срећемо оне којима завидимо тј. планинаре у повратку са Миџора на коме су дочекали свитање. У разговору с њима сазнајемо да су у питању двије велике групе из Ниша и Београда који су стигли аутобусима и који су ноћас око 3 већ били на врху чекајући ужитак у најљепшим бојама хоризонта. Покушали смо да пребројимо колико пута смо рекли „Здраво“ и „Добар дан“ али нам досади бројање и остали смо на процјени да смо тог посљедњег дана августа на Миџору срели око 350 планинара. Закључили смо да је ова планина још и прометнија од Ртња.

Када је у питању стаза, планинарских маркација нема, али постоје путокази који вам у суштини и не требају јер скоро цијелом дужином успона видите ваш циљ, сами врх, а до њега вас води пут који су утабали теренци и планинари а понегдје имате и неколико избора стаза које бирате по сопственом нахођењу. Углавном, све стазе које ту видите воде на Миџор. Када смо се приближили врху, ми смо се чак одлучили да се попењемо стазом којом се најрјеђе иде она излази на гребен којим ћете до Миџора стићи са константним погледом на обе стране планине, Бугарску и Србију. Стара планина иначе припада систему Балканских планина које се пружају од Црног мора на истоку па све до Вршчке чуке на западу. Дужина планинског система износи 530 км, а само малим дијелом припада Србији на југоистоку земље. Највиша тачка је врх Ботев (2376 мнв) у Бугарској, а у Србији Миџор (2169 мнв).

Крећући се гребеном наилазимо на неколико граничних стубова који нам јасно говоре куда иде гранична линија између двије државе. На самом врху упознајемо групу Пироћанаца који су дошли теренцем. Кажу да често ту долазе и један од њих нам показује у даљини Дунав и додаје да смо почаствовани што уживамо у том призору јер видјети га са Миџора је ријетка прилика.

Опет доручак, сликање са заставом и одмор. Крећемо назад и даље уживајући у прекрасном погледу на све стране и доброј видљивости. Успут опет срећемо групе „касних“ планинара који су пошли на неки поподневни успон. Необично нам је све то јер смо ми навикли на пустиње пењући врлети Херцеговине. Милошу је чак сва та маса људи покварила угођај и уживање, а мени је било симпатично.

Статистика овог успона каже да смо укупно прешли 16 км, а да стигнемо на врх требало нам је 2 сата и 50 минута. Успон и силазак заједно су трајали 5 сати и 17 минута, а како каже апликација сагорили смо око 2700 калорија.

Тешко нам се растати од тако лијепе природе којом обилује Стара планина, зато нас радује чињеница што се још сутра дружимо са њеним бисерима, Рoсомачким лонцима и Козјим каменом.

Фотографије: Стара планина

Рoсомачки лонци и Козји камен – Стара планина

Уколико сте почетници у планинарењу ево ово су двије лијепе пјешачке туре којима се можете почастити за почетак. Прво идемо посјетити Росомачке лонце и повести вас у вјероватно најлакшу пјешачку туру која постоји у Србији. Потребно је само да знате гдје је почетак стазе, а ноге ће вас саме понијети. Најлакше је доћи до стазе ако се одвезете неких 30 км источно од Пирота до села Славиња гдје ова мала прича и почиње. Када уђете у село прва улица која води лијево откриће вам прво проширење гдје можете паркирати ауто. Пратите сеоски сокак и он ће вас довести до шумарака и ливада у којима се чује жубор ријеке Росомаче чији ток треба да пратите и не можете се изгубити. Ту су и путокази и већ утабане стазе кроз шибље и грмље и требаће вам неких пола сата хода да дођете до мјеста гдје почиње прави мали уникатни кањон. Мало прије кањона је и стара воденица коју планинари на својим блоговима предлажу као идеално мјесто за камповање. Већ при првом погледу на кањон заљубићете се у све те облике које је вода вајала вијековима. Интересантно је да кањон носи неколико имена. Једни га зову Росомачки лонци, други Славињски лонци, трећи Росомачко грло или Росомачко ждрело. Којегод име да анализирате свако вам говори о томе шта да очекујете при овој посјети. Слојевито извајана гротла спојени један са другим смјењују се и граде низ под којим жубори пречиста Росомача. Наше фотографије ће вам ипак љепше дочарати како то све изгледа умјесто ових ријечи.

Кањон је могуће прегазити у љетним мјесецима док у самом кањону постоји и стаза која води уз саму ивицу и нуди вам велики број кадрова за читав албум фотографија које ћете као успомену понијети кући. Између уласка у кањон и воденице постоји неколико столова и клупа намијењених излетницима за одмор и окрепљење. Ми смо се ту задржали неких сат времена уживајући у ономе што нуди „Српски Колорадо“ како га неки заљубљеници у природу називају.

При повратку аутом од села Славиња до Пирота, негдје на пола пута видјећете путоказ и почетак стазе за Козји камен (1180 мнв), један од најљепших видиковаца у Парку природе Стара планина. Али до њега треба доћи и поглед заслужити, а нама је до њега требало неких 45 минута и 3,4 км хода шумским путем, ливадама и козјим стазама. Када смо ми стигли на одредиште небо је већ намјештало сценографију за залазак сунца, а пред нама се указао нестваран призор, поглед на Средњи Висок, Завојско језеро и меандре ријеке Височице. Ово је мјесто гдје фотоапарати и камере на мобилним телефонима раде црначки посао. Не знате куд да гледате а да тамо није нека љепота која не боли. Заиста прелијепо. А таква вам је и сва Стара Планина, пуна изненађења и природних бисера. Ево и податак да се трећина свих водопада у Србији налази управо на Старој планини. Она вам открива и мрежу од око 500 км обиљежених пјешачких стаза и оно што је најбитније још увијек одолијева урбанизацији и комерцијализацији. Напуштамо Стару планину и идемо тамо гдје ћемо затећи посве другачију слику када је у питању човјеков однос према планини.

Панчићев врх (2017 мнв) и археолошко налазиште Небеске столице (1806 мнв) – Копаоник

Посјетивши Копаоник, највећи планински масив у Србији, ближимо се крају наше „планинарске турнеје“. Али управо ту почиње прича о Сребрној планини или Сунчаној планини како је називају због обиља сунчаних дана.

Копаоник се простире правцем сјеверозапад – југоисток, дужином од око 75 км. Наш циљ је био да обиђемо неке битне тачке простране површи Равни Копаоник којој припадају и Панчићев врх, Суво Рудиште, Небеске столице и још неки други врхови. Кажу да је ту најраспрострањенија шумско- пашњачка зона у овом дијелу Србије. Овдје ћете видјети четинаре – смрчу и јелу, а од листопадних ту су букова и храстова шума.

Ендемску флору краси Копаоничка чуваркућа, Панчићева поточарка и Копаоничка љубичица. Ако будете имали мало среће видјећете срндаћа, златног орла или сивог сокола јер ту је њихово станиште.

Ово је мјесто гдје ћете дословно наћи „своје мјесто под сунцем“ јер га сунце заиста воли и броји цифру од 200 таквих дана годишње. Чак ни зимске температуре овдје нису прениске, а снијег почиње падати крајем новембра и ту је до маја, у просјеку око 160 дана годишње.

За овај пут одлучили смо пјешачити до Панчићевог врха и Небеских столица и та шетња се може сврстати у категорију лакших успона.  Препоручујемо је и онима са слабијом кондицијом. На Панчићевом врху се налази маузолеј чувеног српског природњака, љекара и ботаничара, Јосифа Панчића. Готово је немогуће прићи врху и маузолеју пошто се око њега налазе војни објекти, ограде и упозорења . Маузолеј је оштећен приликом НАТО бомбардовања ове области 1999 год. тако да се не зачудите када у овом дијелу НП Копаоник, а нарочито према Небеским столицама поред стаза угледате црвене табле упозорења. Дакле, опасно је силазити са стазе јер је могуће да ту још постоје остаци касетних бомби иако је доста тога очишћено акцијама деминирања 2006. године. Тужно је кад морате проћи поред шумских јагода, малина и боровница а не смијете се превише удаљавати од стазе у намјери да се мало засладите.

Копаоник је познат и по водопаду Јеловарник који је висок 71 м, и други је по висини у цијелој Србији док се на обронцима ове планине налазе и термални извори и чувене бање јужне Србије. Ту је и читав низ културно-историјских споменика из периода XII do XV вијека, а археолошки локалитет Небеске столице датира из позноантичког и ранохришћанског периода. Такође, ово подручје је познато по огромном рудном богатству које је овдје екплоатисано још од средњег вијека. Одмарајући на  Небеским столицама правили смо паузу са прелијепим погледом на долину Ибра и АП Косово и Метохију.

Оно што се нама није свидјело на Копаонику је убрзана урбанизација око ски центра.Ситуација врло слична оној на Златибору.  На све стране видјећете огромне билборде који рекламирају продају апартмана, станова, те дизалице поред започетих зграда, викенд насеља. Видјели смо и одложене гомиле шута и кабастог смећа поред пута. Заиста ружна слика  и у тим моментима смо пожељели да се вратимо на Ртањ или Стару Планину.  Свјесни смо да Копаоник представља једну од најпосјећенијих туристичких дестинација у Србији и да овдје људи долазе махом због скијања али све треба да има мјеру па и неконтролисани развој ове области. Импонзантан је податак да Ски центар располаже са 23 жичаре. Ту је и сноуборд парк, освијетљена стаза за ноћно скијање, ски топови за вјештачки снијег, боб стаза на шинама, адреналински парк, зип лајн, квад возила и разни други забавни садржаји. Лијепо је када се употпуњава туристичка понуда и отварају нова радна мјеста, али кад се то све планира треба оставити нешто и за истинске љубитеље оних правих чари које само нетакнута природа може понудити. А до неких нових планинарских коктела, путешествија и авантура у које ће нас ове прашњаве гојзерице саме повести  ДА СМО ЗДРАВО!

Ана Влатковић

Фотографије: Копаоник

Видео: Копаоник

Ево и један лијеп видео са Старе планине:

 

 

 

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.