Прошлог викенда група планинара ПД „Вучји зуб“ се упутила ка планини Прењ.Придружио нам се и један планинар из Билеће,тако да је осам планинара у суботу кренуло ка Мостару. Тамо нас је дочекала  мостарка Мирела Јурић стари члан нашег друштва, која ће нас упознати са овом планином, коју воли и познаје као свој дом.

Полазна тачка овог дивног планинарења је Рујиште…пролазимо кроз викенд насеље асфалтним путем,затим улазимо у шуму, и планинарском стазом кроз шуму настављамо до дома “ Аднан Крилић „, Бијеле воде 1450 мнв. До дома смо стигли за 1 сат и 30 минута, иако са тешким ранчевима, имали смо брз темпо. Од дома се отвара поглед на неке врхове Прења, међу њима и на Зелену главу и Отиш, који су наш сутрашњи план. Прије одласка на одмор,спавање размјењујемо планинарска искуства, углавном лијепа и вриједна сјећања и приче о њима. Неко упита која вам је најдража планина, то је тешко питање и тешка одлука,  свака планина нам је на неки начин посебна, из неког разлога драга, за неку осјећамо да  је наша, иако је не можемо посједовати, али је можемо вољети, и у свакој нађемо нешто од  неке друге, тако да смо на Прењу видјели дио стазе нашег Орјена, језеро са Дурмитора, камен са Маглића итд. Тако да нема конкретног одговора на то питање.

Полазак  је планиран у пола 6, тада смо и кренули. Почетак стазе води преко ливаде, затим кроз црногоричну шуму са благим успонима, затим долазак на један,па на други превој ,сваки са све њепшим погледом, затим сипар, једним дијелом сајле и долазак на превој испод ова два врха.  Прво се пењемо за Зелену главу (2103мнв), били смо кондиционо спремна екипа,па смо се на овај врх испели за 3 сата,иако је предвиђено вријеме 4сата и 30мин.

Већина нас је први пут на Прењу, па о одушевљењу и опчињеностин планином нећу много писати, јер требало би ми више времена него што је трајао успон. Нека прича свако од нас ко је био, а нешто ћемо задржати и за себе.

На врху смо остали сат времена, видљивост је била одлична. Мирела нам је причала о Прењу, његовим осталим врховима и докле видљивост досеже. Док говори о Прењу осјети се љубав и поштоване према овој планини, на којој је била не зна ни сама колико пута, а још није обишла све врхове. Са Зелене главе се отвара спектакуларан поглед на остале врхове Прења. Затим на Чврсницу, Вран планину, Враницу, Бјелашницу, Трескавицу, Маглић, Вележ и Чабуљу. Види се и дио Мостара, Јабланице и Коњиц. А све то смо успјели да видимо, Прењ нас је почастио јасним погледом за први пут, а за сваки остали ко за, како год ХВАЛА.

Пола сата нам је требало да се испењемо на сусједни врх Отиш (2097мнв). Нешто мало нижи од Зелене главе, а поглед једнако добар. Са Отиша се спуштамо ка дому Језерце, до језера код дома и извора гдје смо допунили воду. За туру на Прењу , посебно у љетном периоду, треба доста воде, ми сви смо носили око 3 литрa. Мада нам због раног поласка, па самим тим и доласка на врх прије врућине, није требало толико воде. На језеру смо се срели са пријатељима из Србије. Послије кратког дружења и разговора кренули смо ка дому, гдје смо стигли за два сата.

Стижемо у дом пуни утисака, а и гладни, углавном. Послије јела и паковања крећемо стазом кроз шуму према аутима. Морам споменути и нашег најмлађег члана екипе Јакова, који нас је у стопу пратио, иако је наш темпо био брз и са мало пауза. Јаков је спортиста, па је имао ту част посјетити Прењ, и кренути на ни мало лагану туру. Јаков се радовао сваком кораку и у сваком тренутку његово одушевљење је било очигледно, јер дјеца не знају ништа сакрити нити се претварати. Пита све што га занима, а занима га много. Тако да често треба више енергије за одговоре на његова питања, него за успон на Прењ…али опрашамо му, само нека пита! Најдивније од свега је то што смо сви ми тај дан били „Јаков“, дјеца која уживају у свакој ситници, сваком кораку, сваком цвијету,камену,дрвету,Сунцу… Свему! 

Сва чила су задовољена, а на крају и чуло укуса… Прењ нас је почастио шумским јагодама. Можда то указује на позив да му се опет вратимо, у што сам сигурна!

ХВАЛА Мирели и Прењу на божанственом викенду…уживали смо свим чулима!

ДА СМО ЗДРАВО!

Ивана Табаковић

Фотографије: Јелица Даковић, Брано Јанковић и Милорад Кипераш


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.