Ако проведете петнаест дана без успона, а под новинарским стресом – одмах знате да нисте спремни за Проклетије. Поготово не за Kаранфиле и Очњак, за које иначе нисте спремни. Али желите да осјетите дух Проклетија, макар само провели викенд испод Очњака, у долини Гребаја – сигурни да је и то добитак! Још кад сте искуствено утврдили да и само дружење са „насумичном“ заједницом „Вучјег зуба“ у комбију повећа ниво позитивне енергије у ближем окружењу – наравно да ће вас срце одвести у Проклетије, у планинарски дом ПД “Раднички“…

Сад, то са срцем не бих тумачила, рецимо само да смо баш 28. јула наишли на акцију „Дружењем против заборава“ сусједног дома, односно ПД „Каранфил“ из Гусиња. И сазнали да је посвећена Хамдији- Хамди Чекићу, добротвору и дугогодишњем члану тог друштва, који је ове године умро у Франкфурту. Одлучили су, наиме, да се управо тог дана, дружењем и масовним обиласком три незахтјевна врха (иако је висинска разлика око 920 метара) – једна од најљепших планинарских стаза на Проклетијама назове „Хамдова стаза“.

Дакле, Владо стоматолог и ја испратили смо „првоборце“: Воја, Игора, Жику, Пују и нашу Мирелу из Мостара и ништа мањег првоборца Жељку из бањалучког ПАК „Summit“ на Каранфиле, а ми смо кренули, са преко 150 планинара-излетника различитог животног доба и спремности, који су дошли да одају пошту Хамди – да пропјешачимо тих 12 км „Хамдове стазе“. Иако обухвата три врха (највећи је Талијанка 2057 мнв), стаза није посебно тешка и већим дијелом је планинарско-гребенска. Посебно је била погодна за ту топлу и сунчану суботу , пошто 1/3 стазе води кроз шуму, а дуж гребена је све вријеме било вјетровито. Ма шта да вам кажем – за „жешће“ планинаре то је нешто као планинарски хедонизам: шума, трава, цвијеће, вјетар, извор на 1800 мнв, а тек каква је вода са Проклетија; још падине обрасле боровницом, да се окријепите с времена на вријеме; овце и коњи који слободно пасу: мало у Црној Гори, мало у Албанији – како их трава одведе… Па још на падинама Волушнице наиђете на праисторијску плочу с цртежима, за коју неко рече да представља жену, дијете и вука. Знакове је вријеме мало угладило, али баш мало, кад се узме у обзир 8000 година на Проклетијама. Још кад их осјетите под прстима, имате и мали проблем да схватите проток времена. А баците ли поглед лијево или десно, горе или доле, па чак и ако само гледате испред себе – очи вам испуњавају драматично лијепи пејсажи: плаштови питомине из којих израстају травнати врхови Попадија и Талијанка, па равне травнате површине изнад литица високих неколико стотина метара, окружене ледничким цирковима из којих шикља шума или свјетлуца сипар, шиљатим стијенама и врховима забоденим у небо, а којима бисте и ви сами дали име Копље, Очњак или нешто слично – који нијемо стоје и чекају вас. И док упијате ту љепоту, схватате да главно и не вриједи описивати – да Проклетије морате баш осјетити…

А као достојни представници „Вучјег зуба“, стоматолошко-новинарска екипа није пропуштала да, уз одушевљавање Проклетијама, свима појашњава: „Наши су тамо, на Каранфилима, они јачи планинари!“ А искрена да будем, једно другом смо повремено говорили: „Ма какави Каранфили, ми смо данас добили најљепше на Проклетијама…“ Ништа мање лијеп није био ни повратак низ ту травнату површину изнад огромне литице, преко врха Маја е Цан – Врх Волушнице (1879 мнв), па онда поново кроз букову шуму до ПД „Каранфил“ и заједничког ручка у Хамдову част. Још са исписаним планинарским истинама – да знамо зашто се сви тако добро осјећамо: У планини сам нашао оно што сам у граду изгубио… У планини човјек више вјерује и више воли… С планине се враћамо млађи и љепши… У планини човјек најбрже покаже какав је…

Весна Кешељ

Видео: Успон на Очњак —> КЛИКНИ!

Видео: Успон на Каранфиле —> КЛИКНИ!

 

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.