У недјељу 08.11.2020. група одважних планинара ПД “Вучји зуб” кренули су на успон на врх Пазуа (1769 м.н.в.), највиши врх Реовачких греда. Реовачке греде дијеле Горње Кривошије са јужне, и Бијелу гору са сјеверне стране, и уз Субру представљају најзанимљивији и најљепши дио Орјена. Успон на Пазуу није толико чест и поприлично је тежак за планинаре па и не чуди чињеница да су “зубићи” први пут овај врх попели тек 2015. године. Овог пута на успон су кренули: Данко Карић, Благота Марковић, Ивана Табаковић, Јелица Даковић, Милорад Кипераш, Милош Бодирога, Миљан Роган и Марко Мркаић.
С обзиром да смо ушли у зимско рачунање времена и да је дан поприлично окрачао на сам успон крећемо у 6:30 са излетишта Убла. Добро познатом стазом пролазимо поред Копривног дола, Пирине пољане и Доброг дола неправећи паузу јер је стаза дуга и напорна па желимо да уштедимо што више времена. Први краћи предах правимо на Праси, а затим настављамо ка Вучјем зубу (1805 м.н.в.) гдје правимо прву паузу и бивамо награђени прелијепим погледом на црногорске планине од Дурмитора, Војника, Комова, Морачких планина, Маганика, Проклетија, до Ловћена и Румије, а видимо јасно чак и вјетрењаче код Улциња. Дан као створен за планинарење.
Стаза од Вучјег зуба до почетка гребена Реовачких греда је добро маркирана, изузев једног мањег дијела уз гребен, али то не би требало представљати проблем ни некоме ко нема дуг “планинарски стаж”. Сам гребен није маркиран до пред сам крај гдје се укључје стаза из Реовачких долова до врха Пазуа. Ако би овај гребен издијелили на 4 етапе засигурно би рекли да су 2. и 3. етапа изузетно тешке и захтјевају поприличан опрез и концентарацију уз незаобилазну физичку спремност. Два детаља која се посебно издвајају су двије мунике које не можете заобићи већ их дословно морате “узјахати”.
Након 5 сати и 45 минута стижемо на наш циљ – врх Пазуа (1769 м.н.в.) гдје правимо дужу паузу, разледамо панораму врхова која је слична оној са Вучјег зуба с тим што сада јасно видимо Боку Которску, правимо заједничку фотографију и крећемо назад. Одлучили смо да ова тура буде кружна, тако да се сада спуштамо оном маркираном стазом до Реовачких долова да би након тога попели Прасу и вратили се на Убла. Стаза је добро маркирана, али поприлично стрма, и у већем дијелу газите високу траву па морате бити опрезни гдје стајете у шта су се увјериле и наше уморне ноге.
Из Реовачких долова крећемо немаркираном стазом пратећи гребен и Велики кабао са наше лијеве стране, наилазимо на старе маркације, па оне нове и много боље све до Прасе подно Вучјег зуба. Остатак пута уопште нам није пао тешко јер након изузетно напорног дана доћи на Прасу значи исто што и доћи кући.
Ова тура не би била потпуна да на њеном крају, и након 12 сати хода, нисмо свратили у обновљени планинарски дом гдје нас је са осмјехом на лицу дочекала наша Споменка. Уморних ногу и пуни лијепих утисака, срећни што смо још један лијеп дан провели у природи у времену које ће бити означено вирусом корона па као никада прије наш поздрав добија дубљи смисао: Да смо здраво!
Марко Мркаић
Ускоро видео Данка Карића, а до тада погледајте видео са овог успона од прије пет година
0 коментара