Не намјеравам то ни доказивати, “зубићи” знају на шта мислим. Иначе је не би пели бар двапут годишње, а од ове године и у “Ноћи пуног мјесеца”, коју организује ПК “Субра” из Херцег Новог, али са супротне стране, од планинарском дома “За Вратлом”.

Разлика је само у томе што је “зубићи” пењу кад коме одговара. Зато је сваки успон на Субру обиљежен непоновљивом заједницом коју одређеног дана привуче тај врх од “само” 1679 мнв.  Тако је успон на ту очаравајућу опасницу у недјељу 19. октобра, непоновљивим учинио управо тај удружени подухват девет планинара за које је Субра била избор дана: Игор водич, Шпец, Кипа, двоје планинара с “рукометашким кољеном”, односно Нада и Боро; Минге, Васо, седамнаестогодишњи  Милош “првак” и новинарка која је лично утврдила како иде то с главом, то јест ја.

Ма знате већ какав је успон на Субру, односно, то савладавање око 700 м висинске разлике од Врбања, одакле се полази, до самог врха. Прво вас дочека оно карактеристично орјенско завођење: мами вас травнатим падинама, прошараним шумарцима и лагано вас увуче у Врбањско поље. Онда вас осоколи да се залетите на шумовите падине, потом обгрли буковом шумом. Затим вам задаје све жешћи успон, на крају прошаран и камењем – таман да задихани изађете под амфитеатар Субре.

И ма колико пута да сте га видјели, отме вам се усклик страхопоштовања кад га угледате. Надвисује вас до неба својом моћном литицом и као да изазива: “Е да си птица, попео би се…”   Иако је Игор предложио да се одморимо и ужинамо прије успона,  одбили смо и заказали ужину на вратима Субре. Званично нам није одговарало да сједимо ознојени у дубокој хладовини амфитеатра, али је незванично утицало и оно:”Е да си птица…”

Али оно што вам изгледа несавладиво док стојите на земљи, почиње да вам се отвара кад крочите на камен. Неки врсни планинари ПК “Субра” из Херцег Новог, руке им се позлатиле, нашли су “камени пролаз” и означили га планинарским знацима, па се, мало по мало – попењете високо уз амфитеатар.  А онда су направили онај прекрасни пролаз на другу страну ивицом амфитеатра, који ћутке прати хоћете ли прећи тај ногоступ, јер ништа шира није планинарска стаза.

Али су поменуте “златне руке” дуж те стрмоглав-стазе причврстиле челичну сајлу која тај прелаз чини безбједним, па се баш и не можете похвалити да сте нешто савладали. Али постављање те сајле “ни на небу ни на земљи”, још тако чврсто да се група планинара може ухватити за њу и препустити јој своју сигурност изнад понора – то заслужује хвалу!   

Другу хвалу заслужују тројица “зубића”  који су испели слободну стијену на вратима Субре. Прво је испод ње стао Шпец и почео да је одмјерава. Ред је да се пита вођа пута, па је и питао Игора: “Да је попењем?”. Пошто је добио одобрење, прихватио се стијене и испео.  Наравно, испео је и Игор. Онда је Боро-рукометаш с “похабаним” кољеном, које му је повремено правило проблеме, изразио жељу да се и он попење. И  испунио човјек себи жељу. Немам лично искуство, али им вјерујем на роијеч да је то био најљепши поглед на амфитеатар, најпунији доживљај успона, највећи адреаналин и све остало нај.   

Нас шесторо смо, пак, продужили успон  до групе стијена коју је Кипа у току успона назвао “трпезаријом”. Е то је било кратко, али слатко. Одмор с погледом на да-си-птица амфитеатар… Брзо послије доласка “тројке” продужили смо до самог врха, гдје нас је чекао Никола Брајовић, из ПК “Субра”.

Послије три и по часа успона по дивном времену, на врху нас је дочекала одлична видљивост на све стране; црногорске и херцеговачке планине, море, острва…  И срдачан разговор са домаћином који нас је  снимао с врха. Још испуњени мир који доноси успон кроз амфитеатар Субре…

Прије поласка  „пречицом” до Новог, Никола нас посавјетује да сиђемо другом страном и попијемо чај у дому “За Вратлом”, гдје су остала двојица планинара. Наравно, поменемо остављене штапове, још “чађу” у Врбању, али се предсједник јави да то сам одради. Добровољно му се придружи и Шпец.

 

Ја сам ипак подсјетила Николу да сам  у “Ноћи пуног мјесеца” утврдила да је плато Субре мој планинарски лимит, односно веза лијеве ноге и десне стране главе. На то ме Никола осоколи да је онда било клизаво, сада је много лакше. Ипак сам, због оне везе нога-глава, знала да ми неко мора помоћи код прескакања шкрапа.

Пошто је то суштина планинарског заједништва, код преласка прве стијене су ми помогли двојица најближих: Боро и Кипа. И некако су преузели обавезу да ме преведу преко чудесног платоа Субре , испресјецаног шкрапама. Поред Николине јаме дубоке 188 метара.

Онда силазак низ стрме падине Субре, чај и ужина у планинарском дому, па 1,700 м силаска макадамом до Борића, гдје нас је већ чекао “чађо” са штаповима. Укрцавање и вожња до Требиња. Уз мирну испуњеност код свих: и оних који су сишли низ амфитеатар и нас који смо ишли кружну туру. Консензус о  испразности приче кад се удахне пуноћа…   

Извјештај саставила: Весна Кешељ

Фотографије можете пронаћи у секцији: ФОТО 2014

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.