У Проклетије увијек крећем свјесна да им нисам дорасла. (Увијек ми љепше звучи, али мислим већ други пут.) А опет без страха. Упркос категорији тешких тура, за које предсједник увијек напомене: „Сви учесници учествују на сопствену одговорност“. Ваљда због оне ствари са срцем. Мислим, са путевима који имају срца. На њима нешто нема страха. Поготово што сам од високогорца Милана научила да је планина пут и сврха, а не циљ. А са сврхом се не калкулише. Али тражи да јој се предате без остатка. И онда само пратите који ће вам пут планина отворити…

На примјер, љетос сам знала да нема шансе да пењем Каранфиле и Очњак, а ипак сам пустила да ме срце одведе до њих само да одморим душу у њиховом подножју. Али су ме Проклетије  дочекале сa једном од својих најљепших планинарских стаза и  успонима на Волушницу, Попадију, Талијанку и Маја е Цан. 

Овогодишњи Табор „Високогораца Црне Горе“ (12-14.04.), већ четврти у Проклетијама, предвиђао је успон на Каранфил Љуљашевића (2240 мнв), али и блажу варијанту, са успонима на Волушницу (1879 мнв)  и Попадију (2056 мнв). Ја сам, наравно, знала да  нисам баш спремна за Каранфил и намјеравала сам пењати блажу туру, коју сам испењала љетос. Међутим, она је заказана у недјељу, а „Вучји зуб“ је за успон имао само суботу. Пошто оно са срцем није  допуштало да заобиђем Проклетије, испало је да ме чека тај Љуљашевић. Да се огледамо. И  видимо шта сам урадила од љетос…   

 Па сам се упутила у Проклетије са старим вуковима: Мићом из Гацка,  нашом Мостарком Мирелом, Игором, Данком, Срђаном и Озренком. У долину Гребаје и планинарски дом „Бранко Котлајић“  ПД „Раднички“ из Београда, гдје  нам је заказао састанак домаћин табора, високогорац Милан. А тај табор је, сем  Требиње-МостарГацко групе, окупио и планинаре из: Београда, Бора, Будве, Даниловграда и Подгорице – укупно 33 учесника.

А на Каранфил Љуљашевића  кренуло је нас 20, сутрадан у пет часова, предвођени водичима Миланом и Ђајом, а с намјером да савладамо 1070 м висинске разлике. Али снијег је био влажан и љепљив, тако да није долазила у обзир планирана варијанта. Зато је Ђаја закључио да је најповољније да почнемо успон уз један сипар, а наставимо сусједном шумом. Пошто је шума била јако стрма, прелазили смо је попријеко, још пртином коју нам је правио водич  ни тешко ни опасно. Да не постоје такозвани врућци у снијегу. То вам је оно кад се, из мање-више непознатог разлога, на неком мјесту истопи снијег до одређене висине или га нека препрека спријечи да ту напада. Што у оба случаја значи да имате сакривену рупу у снијегу. Коју ваша нога непогрешиво нађе. Мислим, моја нога.

A тај незавидан успјех моје ноге имао за посљедицу то да је власница изгубила равнотежу. И дословно се стрмоглавила ла леђима, односно руксаку. Сем што сам опитно утврдила да Дојтеров руксак може да послужи и као замјена за санке, за то кратко вријеме имала сам само једну мисао да мимоиђем дрво које се приближавало. И стварно смо се мимоишли. Сад, да ли сам ја спонтано утицала на смјер или је то била Милост Божја,  није ни важно. Мислим, Милост Божја јесте у сваком случају. Поготово што се послије тога један планинар бацио на мене и „заковао“ нас на тој стрмини. Онда ми је помогао  да устанем и  изгубио се, препуштајући ме „зубићима“, који су се сјурили за мном.

Једва сам их убиједила да се нисам ни ударила (свети Дојтер) и да могу даље, само да се захвалим планинару који ме је зауставио. Чак није долазило у обзир да кренем даље док му се не захвалим!  Онда ми је неко показао једног планинара и захвалим се ја том Марку. Иако ми је тај  момак рекао да он ништа није урадио,  ја сам то схватила као планинарску скромност и избјегавање похвале за нешто што је дух планинарске заједнице… 

(Тек у повратку сам од Миреле сазнала да се ради о планинару Дражену и нашла сам га преко планинарке Вање, односно Фејсбука. И захвалила сам се, коначно, Дражену, али ме је дочекао управо тај планинарски дух. Само је одговорио да ми шаље осмијех и тапше ме по рамену  исто би учинио и у планини… Па такви су вам планинари.  Шта мислите зашто је ова новинарка, послије пар текстова о њима,  одлучила да им се придружи?)  

Међутим,  предсједник-планинар очито је закључио да сам довољно учествовала на сопствену одговорност и  одмах ме је привезао прусиком за себе. Мало сам  се осјећала као да сам припета, али сам се ипак  сигурније пењала уз те стране, што јест-јест. А ако још не знате како оне изгледају, само размислите зашто се ти врхови зову Каранфили?

Достојанствено усправни као каранфили и  некако горопадно лијепи, али те суботе, нажалост, у прљавој одежди. Већ сам поменула да је снијег био влажан и љепљив, а још горе је изгледао: жут и прљав. Чула сам да му је то направила нека прљава киша из Сахаре, која је од величанствене, сњежно бијеле одежде  Проклетија – направила нешто као хаљину Пепељуге.  А још је та Сахара-хаљина понегдје била посута земљом, каменчићима и гранчицама дрвећа  – том ситном војском лавине. Прелазили смо ми више пута преко тог грудвастог снијега лавине, прошараног ух-одакле-смо-дошли украсима,  који су нас подсјећали на ту страшну љепоту Проклетија. Као да су изашле из  „Пјесме над пјесмама“:  „Моја је драга страшна као војска са заставама“! Управо такве су вам Проклетије: страшне и прелијепе ко може нек одоли. Ја не могу…

Зато сам наставила да се огледам с тим Љуљашевићем. Али, пошто ми  је „измакао тепих“ још на почетку, само је нијемо испитивао моју снагу. Показивао ми је на сваком превоју  да ја могу даље, али и да за Каранфиле требам имати још врхова у ногама. Мислим,  остали  су постепено измицали. Посљедњи од наших вукова при самом  врху гребена…

Пошто смо били надомак платоа с ког се кретало на завршни успон, већ нешто преко 2000 мнв предсједник је предложио да узме и мој руксак, па да то устрчим. Ја, опет, нипошто нисам пристајала  да предсједник узме моју борбу. Не бих никад више могла Љуљашевићу на очи. Он је, паk, више бринуо како ћу осталим планинарима на очи, пошто је процијенио да ћу тим темпом изаћи тек за сат времена! Онима који ме чекају под вјетром, уморни и мокри, још у стисци с временом јер је најављена поподневна киша. Исте секунде сам рекла: „Продужи сам. Не морам ја ни изаћи на врх. Не по ту цијену!“

Прије него што је устрчао тим  стрмим степеницама  made in Ђаја, предсједник је додао да се нећемо враћати истим путем, па да само сиђем са гребена и чекам их у малој долини. А ја сам, силазећи тим Љуљашевића-степеницама, схватила да сам лично научила оно што ми је рекао високогорац Драган: да суштина алпинизма није у томе да ли  је освојен неки врх или није, већ шта смо на том путу научили, како и колико смо се промијенили! Иако је код мене борба нешто као стање-редовно, овај Каранфил ме је научио: „Не по ту цијену“! Некада, у планини, треба одустати због других, не ради себе…

А онда сам, у тој мини-долини испод гребена, добила од Проклетија оно што су даровале мом другом путу срца – скоро читав сат ја и оне насамо! Ја и  не знам тачно с  којим сам се то врховима гледала, али знам сигурно да да сам одгледавала и ја њих и они мене… Нисам могла да одвојим поглед од тих  величанствених и страшно лијепих врхова који су ми стајали насупрот, забодени у небо и баш горопадно лијепи – као војска са заставама! А  не одбијају, него привлаче. Не страше, него очаравају. Не одузимају, него додају. Много траже – много дају. Зато очарају сваког планинара. И ко једном дође, увијек им се враћа…

Пошто је врх ипак – врх, Мирела ми је написала како je било кад је изашла горе, послије 5 часова  и 20 минута од дома: „С лијеве стране је поглед на Маја  Језерце – највећи врх Проклетија, ту су Колате Добре и Зле, у близини неки незнани врх, али стварно занимљиво изгледа и он и све те камене оштрице које се издижу около… Проклетије су ми и овог пута потврдиле да све, ама баш све, може ићи на једну страну – а оне на другу! Биле, биће и остат ће посебан дио мог срца, а мислим и срца неких других…“

Онда су почели да пристижу планинари с врха, а Милан нас је вратио том неоствареном трасом успона. Кроз доњи дио, обрастао шумом, силазила сам праћена старим вуковима, који су пазили да се опет не стрмекнем…

Тек у дому смо видјели да је све, ама баш све на нама било мокро: од капе до чизама.  Само смо снијели гојзерице и јакне до велике пећи у трпезарији  и аутоматски се завукли у своје вреће за спавање. Никоме ручак није ни падао на памет – само тај осјећај суве топлоте у врећи. Наравно, уз благословено одсуство напора…

Неуморна Мирела прва је отишла на ручак и донијела вијест да је високогорски пасуљ савршен, што нисмо одољели да провјеримо и колективно смо потврдили ту оцјену. И продужили планинарско дружење до касно у ноћ…

Недјеља је била за повратак.  А главна тема било је моје санкање на Дојтеру.  И што нисам покушала да се окренем. Иако немам намјеру да Милост Божју уведем као алпинистичку дисциплину, било ми је довољно што сам је добила баш кад сам је требала. Уз искуствену поуку да морам изучити те алпинистичке вјештине.  А послије та два непроцјењива и не-намјеравам-провјеравати дара – нисам дала да ме забрину неоствареним могућностима. Али је то оставило могућност десетерца о мом епском спусту на леђима, главом без обзира. Уз моје припјевавање: „Ниђе вука, него скочи Марко“ и отпјевавање: „Ја на леђа, а Марко на мене“… Онда је Мирела изашла с податком о Дражену и то је ганга-десетерац свело на праву мјеру.

На спознају да има тренутака који улазе у вјечност већ овдје. Да послије таквог тренутка  више не можете да замислите вјечност без неког човјека. Без неких људи. Без планинара. Без „Вучјег зуба“…

                                                                                                                                   Весна Кешељ                                            

 

 

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.