Након прошлогодишњих одлазака на Леотар и прича о томе шта се све теоретски може видјети са Леотара, почели смо размишљати и о томе шта се све може видјети са Орјена, а и одакле се све Орјен може видјети. Као један од даљих и доминантнијих врхова на Јадрану и Јонском мору, нарочито се истицао врх Чика или Маја Чика у Албанији. Понукани тим, гоњени мало авантуризмом, али и жељом да најзад мало стргнемо окове Ковида, као и чињеницом да врх технички није захтјеван, Данко и ја смо се запутили на југ Албаније раног јутра 6. августа. Након вожње и неколико пауза уз пар неизоставних гужви кроз Албанију, стижемо на одредише око 16:30.

Наш циљ – Акрокераунијске планине на југу Албаније и њихов највиши врх Чика. Тај планински ланац се протеже између Валоне и Саранде, у дужини од око 100 километара, уз само Јонско море. Добар дио планина припада националном парку Љогара који са истоименим превојем раздваја подручје Валоне од самог југа Албаније. Такође је то и најзападнији дио Албаније, подручје гдје престаје Јадранско, а почиње Јонско море и мјесто на коме је Отрантски мореуз најужи. Наш смјештај је и био у једном хотелу на самом превоју Љогара, тако да не би губили вријеме у вожњи и тражењу најбољег и сигурнијег паркинга.

Оно што нас је забрињавало јесте честа појава и у љетним мјесецима, да су врхови преко 1800 метара на овом дијелу често прекривени облацима и измаглицом. Како смо се приближавали Валони и одредишту, тако су на хоризонту израњали акрокераунијски врхови и сви редом – покривени капом од облака која се не скида. Међутим, сутра ујутро је ситуација већ била знатно другачија на у висинама није било ниједног облачка.

Кренули смо сутрадан релативно касно, након доброг доручка, око 8 сати. Одмах преко пута хотела, на самој магистрали се налази и један извор за који су нам рекли да је у реду, па смо ту напунили флаше водом за успон (јер због неког разлога су нам у хотелу говорили да вода са чесме није за пиће). Постоје два почетка стазе, недалеко један од другога, а који се након пар стотина метара уједињују. Оно што је необично јесте да на једном стоји да до врха има око 7.5 километара, а на другом 6.6. Најближе је, међутим, да до врха Чика има око 8 километара јер је судећи по Relive апликацији цјелокупан пут до врха и назад износио 16,2 километара.

Од самог старта, са пута, стаза креће стрмо. У првом дијелу се пролази кроз густо растиње, жбун, драчу, папрат и гушћу борову шуму. Постоји маркација, али је релативно стара и баш у овом дијелу је и највећа могућност да се скрене са стазе (као што се то и десило потписнику у повратку). Након тога скоро читав успон до гребена планине је кроз фину борову шуму, а све чешће се појављују и мунике што уз мирис боровине и биљака чини да се стварно осјећамо као на Орјену.

Стаза је врло добро трасирана, са мноштвом серпентина, тако да се успон релативно лако савлађује. Иако је љето и велика суша, јутарње температуре у овом дијелу успона су врло пријатне и крећу се између 22 и 24 степена. Успон је константан и води у правцу другог врха, Маја Ћoрес. Након отприлике 4 километра излазимо из шуме на гребен испод врха Маја Ђoрес, на висину од око 1900 метара. Како стаза одмиче, тако је и маркација сиромашнија, али је стаза све видљивија. Даље настављамо гребеном, а стаза као да се труди да искористи хлад сваког дрвета успут. Са гребена се пружају фантастични видици ка јужној обали Албаније и Крфу са једне стране, а ка долини ријеке Вјоше и другим планинама и долинама у унутрашњости Албаније са друге стране.

Уз све видике, мирисе, биљке, стара и сува стабла изумрлих муника како какви костури некадашњих дивовских животиња – све необично подсјећа на Орјен. Сложили смо се да је тај дио скоро идентичан изласку на Малу Јастребицу и даље на Великој, само што су пропорције знатно веће. Стаза се даље мало спушта, али наредних пар километара нема пуно губитка или добијања на висини. Ту на врху гребена, у једном од мањих долова испод примјећујемо и једну мању локву, али нас стаза не води поред ње. Као и Орјен, читав овај дио је безводан и нема никаквих извора. И опет похвале иду за трасирање јер стаза кривуда око истакнутих врхова гребена и чука умјесто да иде директно преко њих, тако да се мање умарамо. Прва и једина дужа пауза нам је била пред сами завршни успон на Маја Чика.

Оно што је карактеристично за овај дио планине, па и сами врх, јесте одсуство већих и крупнијих стијена, а да о неким гредама и шкриповима не говоримо. Већим дијелом гребена простире се помало крушљиви камен и сипаришта.

Након тачно 4 сата, преко малог седла се успињемо на врх Чика, 2044 метара изнад мора и најзад са миром можемо да разгледамо унаоколо и дивимо се предјелима. Међутим, због пожара који је тих дана бјеснио на полуоствру Карабурун у близини, видљивост је била више него лоша. Дим и измаглица су се спустили доста ниско, тако да нисмо могли видјети ни Крф, удаљен само неких 45 километара. Једино је из те измаглице помаљао обрис мањег грчког острва Отони, сјеверно од Крфа. Зато смо добро видјели „пјесковиту делту“ Паласе одмах испод нас и приморје око Дермија, Химаре и Порто Палерма на југу. На жалост, што због дима, што због доба године и лоше свијетлости, теоретски видљиве планине и врхови сјеверне Грчке, Калабрије у Италији, Кораба, Проклетија, Ловћена и Орјена су овај пут остале само пуста жеља.

На врху сусрећемо и колегу Маркуса из Њемачке, бившег падобранца, а који путује свијетом и користи прилику када год може да се попење на неку од планина. Тако нам показује и фотографије на телефону са свог успона на Субру у априлу ове године. Након наше приче и традиционално неуморног хваљења наших крајева, обећао је да ће свратити и до Херцеговине. Након одмора и чашице разговора, услиједило је фотографисање за успомену на први успон ПД „Вучји зуб“ на овај врх, а онда смо заједно кренули смо назад. Осим тога, температура од неких 37 степени на врху и скромније залихе воде су диктирали да се не задржавамо превише. Повратак назад је био истом стазом, али уз чешће паузе. Колико смо могли примјетити, нас тројица смо били једини на планини тај дан.

Након добре вечере, спавање на 1000 метара изнад мора, надомак четинарске шуме и у врло свјежем амбијенту (с обзиром на високе температуре и честе пожаре код нас тих дана), помогло је да се опоравимо за сутрашњи повратак назад. На жалост, иако смо били уз море цијело вријеме, нисмо успјели да се „осолимо“, дијелом јер су нас путокази у повратку одвели новом обилазницом око Валоне, даље од мора.

Иако је Албанија задњих десетак година знатно унаприједила путну инфраструктуру, ипак се треба бити стално на опрезу због појава свакаквих шклопоција и запрежних возила чак и на брзој цести или због чудних кружних токова и још чуднијег начина вожње кроз њих, а поготово због почестог потпуног одсуства пажње албанских возача. Оно што је и даље карактеристично је доста убрзана изградња туристичког смјештаја и капацитета, нарочито око Драча и Каваје, као и јужно од Валоне.

Но, ми не би били ми када не би успут бацали идеје о томе шта би се још могло посјетити и шта би било оригинално, а вриједно обићи. Но, до реализације тих планова у некој будућности – ДА СМО ЗДРАВО!

Никола Уљаревић

Видео: Данко Карић

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.