Четири годишња доба или, у слободном тумачењу, успон на Бјеласницу у недјељу зором. Какву тачно везу успоставише ова два појма сопственим смо очима видјели корачајући од Жакова, уклијештеног и ушушканог у дну ове горостасне љепотице, па до 1000 и кусур метара горе, у висину.

Небо је, дакле, одлучило да бојкотује наш наум да се тај дан мало и осунчамо. Тужњикаво и тешко зимско вријеме у априлу рече: „Ни макац даље“. Али зубићи не би били то што јесу да се не издигну изнад те намјере. Овај пут дестинација је била Мотка. Таман довољно високо да једном руком благо размакнемо ту сивкасту завјесу, а близу да другом милујемо врхове Дурмитора, Биоча, Лебршника, Проклетија и негдје из даљине осјетимо мирис мора.

Али свако се макар нада да ће прича коју чита ићи од почетка, не право са циља, па тако креће и ова. Од уске, шљунковите, сеоске стазе, омеђене ниским зидом од камених блокова. Почињу да се шарене шушкаве јакне и промичу жута, роза, плава, црвена створења. Сустижемо се полако на крају прве, можда, за ненавикнуте ноге, најтеже етапе и иза нас остаје Попово поље. Тачније, тек када се укаже неко ново пространство, у овом случају хладног камена, почињемо примјећивати колико је још једно равно, непрегледно велико, остало иза нас.

Док нас је сатак дијелио од првог катуна, од сусрета са дружељубивим становницима планине, смјењивале су се анегдоте – од Олимпа до требињских брда. А почело је да помаља и сунце, да помно прати само понеки дјеличак свјетлуцаве површине Требишњице. Ако смо и били пажљивији могли смо видјети да нас са самих ћошкова стазе шћућурено проматрају дарови прољећа – кукуријек и јагорчевина, можда чак и која љубичица. А у знак поздрава отело се и пар капи кише док смо по ледини, додуше јединој меканој површини, лежали и гледали у небо. Четири годишња доба са почетка приче и то у једном дану.

Е сад, знате како то већ са врха иде, „ ко на брду ак` имало стоји“, а ми заиста видјели пред нама брда, заталасана и силна. Видјели пуста села, указале се стазе које памте много даље и више од нас. Указао се Леотар, а некоме се отело мали, а нама опет довољно велик. Један авион, кажу из `79., на страни према Љубињу. Ко зна одакле, остао заглављен у Херцеговини. Спојиле се све нијасне зелене, а с њима се стопио смијех и погледи неспретне дружине.

Шта мислите шта је пустом човјеку у томе трену више на памети? Вјероватно жеља да се не спусти принудно и прије времена – од удара вјетра, а још вјероватније захвалност Богу што нас мале својом руком држи да дишемо тишину и мирисе благодати баш овдје.

Извјештај: Хелена Брајић

Видео Данка Карића од прије пет година, када смо заједно са планинарима из Ужица походили врх Мотка:

Фотографије: Нада Јововић, Брано Јанковић и Данко Карић

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.