Након пет викенда лоше временске прогнозе жељно смо дочекали промјену времена и одлучили да идемо у Котор јер се на вишим планинама најављивало нагло захлађење. Десетак „зубића“ се протекле недеље одважила да попење Пестинград – изузетно захтијевну стазу којом се, између осталог, трчи и Вертикални километар. Стаза, којој је највећа мана што није означена, изузетно је захтијевна и за разлику од сличне стазе на Леотару има три сипара од којих је онај други најдужи и најопаснији због могућности одроњавања веома покретљивог камења.  На овом дијелу треба бити нарочито опрезан јер ће вас по завршетку овог сипара дочекати уже и мораћете користити руке на неколико мјеста.  Како је овај крај Црне Горе препун историје тако и овдје наилазимо на Вилину пећину гдје су неколико пута за вријеме куге боравили заражени Которани, и један природни феномен – Вилина врата, гдје је свако од нас по старом обичају замислио жељу. Сва тежина ове стазе заборавља се на циљу јер изласком на врх и несвакидашњим погледом на море човјек помисли да је баш ту стајао Шантић кад је писао стихове:

„Наша мила Боко, невјесто Јадрана

Покривена небом кô од плаве свиле,

Љепша си од твоје приморкиње виле

И свјетлија си од њеног ђердана…“

Након дужег предаха и уживања у погледу на најљепши залив враћамо се кружно на Крстац и настављамо старим караванским путем куда је владика Раде силазио са Ловћена у Котор све до тврђаве „Свети Иван“. Наше овонедељно дружење завршило се међу зидинама Старог града а до следећег виђења поздрављамо вас традиционалним поздравом: Да смо здраво!

Mарко Мркаић

Фотографије: Бранислав Јанковић, Миљан Миљановић, Божо Кундачина и Мирко Лучић


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.