„Не пењите се на планине да вас свијет види, већ да ви видите свијет“ овим цитатом нашег великог пријатеља Милана Радовића почео бих извјештај са успона на Биоч. Тако и би, група требињских планинара у недјељу ујутру кртенула је управо тамо не да бих свијет видио њих, већ да би они видјели планину Биоч и све њене љепоте које су се „сакриле“ тамо негдје иза Волујка и Маглића.
Група од шест планинара (Благота, Данко, Немања, Јелица, Брано и Срђан) у недељу ујутру креће из Требиња да би око 8 и по стигла у планинарски дом у Папином долу. Ту срећемо старе пријатеље из Гацка али и неке планинаре из Србије. Након размијењних пар ријечи ужурбано радимо на препакивању јер пред нама је 12 часова хода.
Испочетка стаза прати пут према катунима а након 1,2 км скрећемо на праву стазу гдје се крећемо испод обронака Кука и Волујка. Након сат времена стижемо на један извор који као да говори да се ту напијемо хладне воде јер пред нама је дугачак пут. Послије краће паузе настављамо даље и прелазимо преко превоја на Крвавцу гдје нам се отвара погледа на долину Љубота. Ту се срећемо са пријетељима из Подгорице са којима заједничким снагама настављамо према Урденим доловима који се налазе у подножију Великог Витла највишег врха Биоча. Настављамо стазом која вијуга кроз Кривуљ борове који урастају у стазу. Рекло би се да се ова стаза слабо одржава.
На деветом километру почиње јачи успон који траје све до седла Ћуприја, између Великог Витла и Крвавих брда, а одатле нам се први пут отвара поглед према Црној Гори. Изласком на превој остаје нам још нешто мање од једног километра до врха јако стрмом травнатом падином. Након 11,5 километара и 5 часова хода стжемо на врх Велики Витао 2397 м.н.в. , поглед „пуца“ на све стране , Дурмитор као на длану а да не причамо о Маглићу и Волујку које можемо руком дохватити, а у даљине се виде Зеленгора, Комови, Проклетије, Маганик, Ловћен те наш Орјен и Леотар.
За повратак пада договор да се вратимо на Велико Стабанско језеро преко Крвавих брда те да ову туру учинимо колико толико кружном. Након што смо кренули чекало нас је непуних 10 километара спуста по непрегледним травнатим падинама Крвавих брда. Мало помало долазимо до извора Земуница који нас враћа у живот након напорног спуштања. Одатле нам је остало још око 15 минута спуста до језера које нас је баш наградило за овај труд.
Ту се растајемо од наших пријатеља из Црне Горе, а нама остаје још два часа хода назад до дома. Послије језера савладавамо један успон до Љуботе а одатле смо наставили истом стазом којом смо и дошли.
У дому нас је сачекала топла супа и удобан кревет, који итекако пријају послије оваквих авантура.
До наредних авантура ДА СМО ЗДРАВО!
Срђан Домазет
Фотографије: Брано Јанковић
0 коментара