Никако неможемо да објаснимо како то да смо за све ове године заобилазили ову планину. Разлози сигурно постоје али постоји и разлог зашто смо баш сада отишли тамо.
Срце Вележа, пројекат кроз који су провучена дава планинарска пута до највишег врха Вележа- Ботин. Један од ова два пута је осигурана планинарска стаза – ферата. Сада већ позната у цијелом региону ова ферата мами многе планинаре, не само што пролази највишим стијенама Велажа већ и зато што спада у ред тежих ферата у региону.
Сви знамо, да што тешко добијеш и срцу је драже, елем, ко се још сјећа нечега што је лако добио
Наша дружина се одлучила за успон планинарском стазом која полази са малог језера затим кроз шуму прилази стијенама Велажа. Када се дође у амфитеатар који никог не оставља равнодушним, планинарска стаза води десно а лијево одваја правац који води до уласка у ферату.
Пратимо стазу која лагано добија на висини и иде стјеновитим пасовима у дну масивних литица које нас прате цијело вријеме. Потребно је опрезније кретање с обзиром да се прелази компликован терен испресјецан бројним вртачама, шкрапама и јамама.
За сво вријеме поглед планинара никако не силази са камене баријере гребена Велажа. Призор који се памти.
Десно се отвара поглед на крашка поља и планинске дивове Прењ, Чабуљу, Црвањ па све до планина на истоку Маглића, Волујка…
Стаза на једном мјесту нагло скреће ка стијенама и падини којом можемо изаћи на вршни гребен планине и оближњем врху Јарам.
Пејзаж извајан прстима природе
Лијеп гребен с пар детаља који траже повећан опрез дијели планину на дио са доминатним врхом Ботин и десно од гребена дио са врховима Телећа ластва и Брасина.
Излазимо на травнато седло одакле настављамо валовитим падинама у правцу Ботина. Успут наилазимо на много дубоких вртача са масивним отворима, на Вележу је све некако велико. Без бриге, стаза у овом дијелу је у потпуности сигурна.
На једном мјесту напуштамо маркирану стазу која по нашој процјени иде ка колиби до које би без потребе изгубили висину а већ уморним ногама то не прија, па смо стјеновитим пасовима дошли до мјеста гдје смо опет ушли на стазу а мало затим и приступили на сами врх Ботин.
Поглед у недоглед, штета што је видљивост била лоша, са овог врха се заиста види много.Елем уживали смо и у понуђеном.
Групна фотографија за успомену, краћи одмор и назад. Нисмо имали много времена за опуштање, у повратку смо направили још пар краћих пауза и у сумрак дошли до шуме у почетку стазе.
Вележ нас је дочекао са лијепим временом, али нас је и прилично уморио, као да нас је желио казнити што му раније нисмо дошли.
Вратићемо се…
Да смо здраво!
Игор Шкеро
Фотографије: Крсто Дурсун и Игор Шкеро
0 коментара