Прве планинарске кораке утиснула сам на стазама у побрђу Вележа, на падинама Фортице, брда које са истока бди над Мостаром. Тада, још као дјевојчица коју је тата повео у свијет планина, нисам ни сањала да се са друге стране тог брда крије тако лијепа природа у коју се управо заљубих, тридесетак година касније, и то у њен најсуровији предио, надалеко чувене, али и вјешто скривене Велешке стијене. И да није било рата, вјероватно би та иста дјевојчица остала и одрасла у Мостару те временом упознала Вележ као што сада познаје Орјен и проводила вријеме на тој планини пењући Ботин и остале врхове са мостарским планинарима умјесто Вучји зуб или Велики Кабао са требињским планинољупцима. И већ би се навикла на љепоте  које крије овај предио и не би тако лако остала без даха откривши их као тог задњег јулског дана ове године када се пет ”зубића” запутило пут високе Херцеговине и Вележа прилазећи му са невесињске стране планине.

Послије неких сат ипо вожње од Требиња преко Билеће и Дивина новим путем стижемо у Невесиње. Тамо нас је дочекао Синиша Станишић, наш пријатељ и домаћин који нам је помогао да организујемо ову малу авантуру. Обезбиједио нам је пратњу шумара Александра Вуковића који нас је из Невесиња повео у правцу Зијемаља и општине Источни Мостар, али смо у нека доба на 11. километру од Невесиња скренули с пута лијево на макадамски пут и кроз шумарке стигли до рампе.  Александар ју је откључао, подигао и ми стигосмо у њедра Вележа до локалитета Језеро гдје се налази наш смјештај, планинарска колиба којом газдује Шумско газдинство ”Ботин” Невесиње. Александар нам је такође дао неколико добрих смјерница када је у питању безбједно упознавање ове стране Вележа. Причао нам је о биљном и животињском свијету тог поднебља и упутио нас како доћи стазом до Велешких стијена и алпинистичког кампа ”Срце Вележа” гдје за оне смјелије тј. љубитеље алпинизма од прошле године постоји и ферата за коју кажу да је и најмлађа и најљепша у Босни и Херцеговини. Зато је за не повјеровати и настала  сурово логична народна изрека која се одомаћила у овом крају а гласи ”Однио те ђаво и Велешке стијене!”.

Када смо се смјестили у колиби, одмах нас је привукло оближње малено језеро за које нам је Александар рекао да је омиљено мјесто посјете једног медвједа. Кратком шетњом се стиже до воде те обиласком сазнајемо да је ово глацијално језерце доста опало и зарасло у траву са свих страна, али је и даље изгледало лијепо  у кадру са Велешким импозантним гредама које су у даљини доминирале крајоликом. Већ сутра рано ујутро, око 5,  Славенко и Милош су се пробудили и опет упутили на језеро како би објективом фотоапарата ухватили те лијепе моменте које само свитање на овако чаробном мјесту може да понуди заљубљеницима у ову умјетност.

Милош и Славенко се враћају са језера одушевљени уловљеним кадровима те око 7 устајемо и Жарко, његова десетогодишња ћерка Марија и ја те сви заједно уживамо у лаганом доручку и топлој шољици бијеле кафе, узбуђени што је наш данашњи план  да шетњом кроз шуму маркираном стазом стигнемо до улаза у ферату и алпинистичког кампа ”Срце Вележа”.

Да одмах разјаснимо – нас петеро нисмо ”муштерије” за пети се фератом, али поштујемо све алпинисте, авантуристе и ентузијасте који су уживали прво градећи овај осигурани алпинистички смјер, а затим га многи и попели и сасвим разумијемо њихово узбуђење и потоке адреналина који су сигурно текли око ферате од када је отворена. А нама, обичним планинарима, било је довољно прошетати неких два сата кроз густу букову шуму да видимо улаз у саму ферату, а неки од нас и дотакну и те чувене  Велешке стијене.

Од колибе ка нашем циљу води шумски пут којим могу проћи и теренска возила. Пут одмах залази у шуму која, како мала Марија рече, подсјећа на оне из хорор филмова што говори о њеној атрактивности, а и узбуђењу које расте са сваким кораком ближе срцу шуме. За Вележ се претпоставља да је добио име по старословенском богу Велесу. Пружа се правцем сјеверозапад-југоисток у дужини око 15 км. Проучавајући искуства других планинара и научних радника можете сазнати да је управо ова страна којој ми прилазимо импозантнија и то због окомитих греда висине 300 до 400 метара, трагова глацијације, бујне вегетације, глацијалног језера и великог броја пећина и јама. Сматра се и дестинацијом привлачној ловцима јер ту живе медвјед, лисица, срндаћ, дивља свиња и веома ријетка дивокоза.

Послије  првих пола сата хода кроз шуму пут престаје и даље настављамо добро обиљеженом планинарском стазом која временом постаје све стрмија. Након два сата кроз проријеђене крошње почео се назирати наш данашњи циљ, чаробни призор што буди сва чула. Иако су нас већ издалека одушевиле, тек на корак од тих греда осјетите ту моћ која избија из њихове бјелине, а истовремено и сопствену немоћ која преплављује узаврело срце сваког планинара што пред њима стоји, дрхти и по ко зна који пут му показује колико је мали пред свом том силом природе. Марија и ја остајемо да одмарамо уживајући у погледу у хладовини испод стијена. Гледам ову дјевојчицу и помислих како и она са својим татом Жарком, баш као и ја некад с оне стране Вележа, открива тај чудесни свијет планине који ће сигурно завољети, пригрлити и увијек му се враћати.  

Управо ту гдје Марија и ја одмарамо стаза се раздваја те десно можете продужити планинарском стазом до највисочијег врха Ботин (1969 мнв) и попети га за још око 4 ипо сата хода. Ако желите Ботин пети фератом  прилазна стаза се одваја лијево уз сипар који се круни низ падину и опомиње да даље могу само они спремни и вјешти. Славенко, Жарко и Милош су хтјели да виде сами улаз у ферату па су продужили сипаром неких пола сата даље, а Марија и ја смо брале рибизле. Убрзо откривамо да нисмо сами у планини. Сустижу нас и двије мање групе планинара и алпиниста са којима размијењујемо поздраве и искуства. Славенко је одлучио да дигне дрон како би и видеом из ваздуха забиљежили овај несвакидашњи призор. Фотоапарати су шкљоцали, дрон је зазујао, а нашој срећи није било краја.

У повратку још једном доживљавамо стазу, сада већ из друге перспективе. Успут беремо шумске јагоде и кантарион. Било га је на ријетким пропланцима. Забављамо се фоткајући необичне маркације које као да је исцртавао неко ко има истанчан смисао за хумор. Највише су нас насмијали бијели кругови оивичени црвеним, велики попут палачинке. Никад нисмо видјели веће маркације. На пар мјеста је кориштена и црвено бијела трака, обмотана око дрвећа. Ипак, морамо признати – стаза је одлично обиљежена. Морате бити баш несмотрени да би допустили себи да залутате.

Камповање, вожња кајаком, риболов и остале радости на Алаговцу

По повратку у колибу дајемо себи мало времена да одморимо, а онда правимо сендвиче који треба да нас окријепе како би се брзо спаковали и упутили на нашу сљедећу дестинацију, невесињски бисер, језеро Алаговац. Напуштамо Вележ, помало сјетни што више нећемо уживати у хипнотисаном погледу на његове врлети и појасе листопадних и црногоричних шума у подножју, али зато усхићени јер смо открили крајолик неизмјерне љепоте која ће нас увијек пратити у нашим успоменама.

Опет је вријеме да поменемо нашег домаћина Синишу и захвалимо му јер се потрудио да нам организује камповање и све пратеће активности на самој обали невесињског мора које нас је одмах купило својом дивном енергијом, миром и хармонијом. Упознао нас је са предсједником локалног Спортског риболовачког друштва ”Алаговац” Градимиром Спремом који нам је обезбиједио мјесто за камповање, а онда и овој групи аматера дао савјете како да бар уживамо у тој спортској активности упознавајући подводни свијет Алаговца.  Језеро је настало 1968. год. када је изграђена брана. Примарна намјена језера је снабдијевање града водом, али се мора обратити пажња и на потенцијал туристичких атракција као и услова за развој спортско-рекреативних активности.

А када су у питању активности, ми смо овај пут пробали све осим бициклизма. Пливали смо, сунчали се, возили кајак, пецали и уживали одмарајући уз источни вјетар  који је био довољно свјеж да нас натјера да у нека доба навучемо дуге рукаве. Што се тиче улова, Славенко и Милош су уз мало почетничке среће успјели упецати једног смуђа порцијаша кога смо бацили на решетку, изроштиљали и пробали – чисто да осјетимо те окусе високе Херцеговине и њених језера. Није изостало ни побједничко групно сликање  са овом ”немани”, тек да се мало нашалимо.

Уживајући у фенг шуи атмосфери нашег кампа на обали Алаговца, питала сам се како то да нисмо прије открили благодети овог краја. Слушали смо и о Вележу и о прелијепој шуми око Алаговца од пријатеља из Невесиња и оних који су походили ове крајеве, али зашто је требало да прође три деценије да би дјевојчица с почетка приче открила овај свијет. Ипак, што је најгоре – нисам ни ја најгора. У разговору са пријатељима који нису планинари долазим до поразног сазнања да ми генерално мало познајемо природне љепоте свог завичаја. Требало је да се деси ова чудна 2020.година,  пандемија вируса корона и затварање граница да би се окренули себи и својој постојбини. Свако зло за неко добро! А свима вама који се ипак одлучите упознати идиличне крајолике који су на само пар сати вожње од вашег ушушканог дома – капа доле и ДА СТЕ ЗДРАВО!

Ана Влатковић

Фото албум: Славенко Вукасовић

Фото албум: Милош Влатковић

Категорије: Извјештаји

1 коментар

Gara · 17. августа 2020 у 12:35 pm

PRELEPO, Gara Jelenic

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.