Поштаревом стазом побјегли челопеку (Успон на Маглић)

Временска прогноза за први дан јула била је и више него обесхрабрујућа. Тропски талас. Најтоплији дан љета. Црвено упозорење у свим медијима. Не крећите никуд по дану без пријеке потребе, итд. Требињски планинари су баш по сред тог датума одлучили да покажу мало пркоса и луде смјелости у намјери да освоје тачку са шифром 2.386 мнв, ону са које се све види као на длану, најнедостижнију у цијелој Републици Српској и БиХ.


Чак се нисмо потрудили ни да поранимо и олакшамо себи муке, те смо из Требиња кренули тек око 8, а у Национални Парк „Сутјеска“ стигли у 11 сати када смо и започели трочасовни успон. У Требињу би рекли, "Куд вас ђаво носи по најгорем челопеку!“

Креме за сунце са највећим фактором заштите, мараме, качкети, дуги рукави, литри и електролити. Све је спремно за гладијаторске ударе пламених језичака који итекако знају показати сву немилосрдност планинског сунца.

И баш сада када вас замало увјерих да смо ми нека група смјелих витезова, довољно лудих и храбрих за један тропски подвиг, морам да вас разочарам. Потребе да се јуначимо заиста није било. Ни у траговима. Природа је овај пут на нас потрошила све залихе своје великодушности. Цијелим путем нас је миловала одмјереним дозама љетњег повјетарца, довољно свјежег да нам олакша дисање при напору и да снагу за сваки сљедећи корак.

Петнаестак планинара „Вучјег зуба“ одлучило се за Поштарев смјер. „Чађа“ и остала возила остављамо на једној ливади у Дернечишту гдје и почиње стаза необичног назива.

Првих сат ипо пјешачења пролазимо најлакши дио стазе, кроз шумарке клековине, шипражје, ливадама преко висоравни окренуте ка кањонима Пиве и Таре који се у даљини назиру с лијеве и надвијеним литицама Маглића с десне стране. Успут посматрамо голема сипаришта како се као какви каменопади сливају низ стрмине нашег горостаса.

Послије овог дијела чека нас озбиљнији успон и први изазов – сајла. А она нас води стрмом, уском стазом и земљом утабаном међу бусенима искрзане траве и оштрог, склиског камења. Ништа страшно, осим за оне који баш зазиру од висине, тако да је сајла ту више као ментална подршка и за случај губљења равнотеже или проклизавања.

Ипак, даље према врху опрез постаје морање. Они који су чешће пролазили овим смјером примјећују да су службе Националног Парка „Сутјеска“ обновиле и поставиле још неке сајле, на бар 5-6 потеза, дуге по двадесетак метара.

На свим тим дионицама које заједно захтијевају и више од пола сата успона, и гдје је камењар најсуровији, пожељно је држати раздаљину од других планинара. Највише због камења које се да одронити, тако да осим на своју, морате пазити и на безбједност других, а при силаску чак и више.

Интересантно је да је управо овај дио успона најимпресивнији за просјечног планинара, можда баш због те могућности да на тест истовремено ставите своју спретност, координацију покрета и равнотежу. И плус, због осјећаја који вас преплави када се послије свих тих савладаних дионица окренете и угледате амбис под собом и тачку на његовом дну гдје сте прије само сат времена стајали понизни и нејаки пред масивним громадама одсјечених литица.

Посљедњи, трећи дио успона спада у лакше подухвате јер води преко травнатих утабаних степеница, а ту ћете буквално ходати широким отисцима стопа које су неке друге војске планинара оставиле међу бусеновима траве,
као подсјетнике на успјешна освајања.

Маглићева купола се управо ту негдје по први пут укаже заједно са погледом на другу страну планине, и то ону која ће се стопити са гривом Перућице, огледати у срцоликом Трновачком језеру, а планинољупцима отворити праве лепезе погледа на све стране гдје хоризонт досеже и гдје се заиста има шта видјети и уживати.

На врху одмор, ужина, уписивање у књигу посјетилаца, печат и заједничка фотографија са заставом друштва. Као и увијек. Само што на овом, популарном врху имате више шансе да упознате неке нове људе или сретнете старе познанике планинаре, познате алпинисте, као што се нама десило. И баш као у кафани, људи се ту смјењују, састају, ћаскају и разилазе. Успут забораве понеку личну ствар, а покупе само утиске и сјећања.

У повратку се разговор више развезао, о љековитим и јестивим биљкама, инсектима, бумбарима, пчелама, комарцима, који су иначе агресивно салијетали оне обучене у јарке боје, па и доле потписану. Али, ако се добро припремите и на такве иритирајуће ситуације и понесете нпр. аутан, и то само зато што сте то прочитали у извјештају са неког од претходних успона на Маглић (хвала Мики и Маји на савјету), онда вас ништа не може изненадити. И ужитак је тада потпун, неуништив.


У касно поподне напуштамо обронке Маглића, успут упијамо хладовину Перућице и њених свјежих крошњи припремајући се на оно што ће нас дочекати кући, а од чега смо јутрос успјешно утекли. Па макар на само један дан. И на крају, с лијепим утисцима и пуним батеријама лакше се боримо и спремно примамо удар врелине требињског камена.

ДА СМО ЗДРАВО!

Извјештај саставила Ана Влатковић

Posted on July 9, 2012 .