Гужва на поштаревом смјеру - Маглић

На моје пријатно изненађење овога 10. јула нисмо сами и нисмо најблесавији да по екстремној врућини освајамо највисочији врх Републике Српске и БиХ - Маглић 2386 мнв. Два комбија пуна непознатих, веселих и пријатних људи, наш "Чађо" у пратњи три аутомобила, лагано савладава макадам и доводи нас у подножје чудновате и ријечима неописиве планине.

Нас деветнаест ( пет жена!), се одваја и први крећемо у "напад". Са нама је и брачни пар из Шведске- одавно већ одвикнут од овдашње климе и мала кујица Peggy, која је била атракција пута.  Сунце нам је било благонаклоно, није пржило како смо очекивали, а повремено би се појавио освјежавајући вјетрић- све нам је на руку.

Одмичемо Поштаревим смјером, а негдје у позадини чујемо глас шаљивог водича који својој групи прича легенде о истакнутим врховима. Стигли смо до сајле која нам баш не улијева повјерење и успијешно је савладавамо незнајући да ћемо од тада већину пута ићи четвероношке ( изузев ових искуснијих јачих полова). Прати нас невјероватна колонија "планинских" инсеката, којима ни гардероба није препрека . Зује нам око глава: муве, обади, осе, њихове мутације и комарци; ИМА ЛИ ИКО АУТАН?!?!

На врху смо и да вам признам; поштено смо ишибани од старне искусних планинара (обичај да се на врху симболично ишибају чланови који су први пут прешли 2000 нм).

Успон је био лаган у поређењу са силаском који је захтијевао нешто више храбрости и искуства. Сви смо на броју код нашега "Чађа" и одлазимо у хотел Младост на једну, дуго прижељкивану кафу и полако пут под "ноге" за Требиње.

Извјештај саставила: Мика Зубчевић Анђелић

Posted on July 11, 2011 .