Мислим да нема никога од нас ко се није макар негдје попео и уживао у погледу. За наше подручје је и карактеристично да је поглед лијеп, одакле год се гледа. Мада,од свих погледа некако најдоминантнији је онај са Леотара, ваљда и због оног малог града који се ушанчио испод и изгледа као на длану. Онда је одозго, за фина времена, поглед прелијеп докле год сеже. А докле стварно сеже поглед са Леотара?
Чини ми се да нема никога, поготово код мало старијих генерација, ко се није попео и на најмање брдо у дјетињству или гледао из аута морску пучину са вијугавог пута и питао се (и друге) оно питање свих питања: а види ли се Италија? То питање је у себи носило колико мистике толико и жеље да се угледа нешто „копнасто“ на крају пучине, неко „право“ иностранство, а и жеља да се да оквир и крај тој огромној и дебелој пучини. Авај, велика већина нас није угледала ту Италију на такав начин… Досад.
Наиме, мало прије Нове године (26. децембра 2019. год.), наш члан Милош Бодирога је снимио ову фотографију са Леотара.
Иако је и Дучић знао рећи да се „са тог брега“ за фина времена види Италија, потписник ових редова јескоро цијели живот био у заблуди да је у питању пјесничка слобода и да се не може видјети Италија са наше друге стране, углавном из два разлога.Први је што је подручје италијанских провинција „преко пута“, тј. Пуље (Puglia) доста ниско, без изражених планина и горја. Други, што се Јадран према југу шири, па је рецимо његова ширина између Барија и Дубровника мало изнад 190 км (нпр. удаљеност између Задра и Анконе је неких 150 км). Међутим, испаде заиста могуће видјети Италију са Леотара.
Оно што се на Милошевој фотографији види су обриси Монте Гаргана, планинског масива у области Пуља, а који се налази у подручју Фође. На картама је то онај мали, скоро полуострвски дио који зову „мамуза на чизми Италије“. Монте Гаргано није неко високо горје, са пар заравњених врхова изнад 1000 метара надморске висине од који се истичу Монте Спињо (MonteSpigno) са 1010 метара и највиши Монте Калво (MonteCalvo) са 1065 метара. Гаргано је „ухваћен“ погледом и телеобјективом тик са десне стране од врхова Влаштице, када се са Леотара гледа у југозападном правцу.
Да би се искористио повољан период буре и чистог ваздуха, Данко Карић је својим апаратом (NikonP900) коначно ухватио јасне обрисе Монте Гаргана са Леотара, непосредно преко врхова Влаштице, 5. јануара 2020. год. Још фотографија и видео записа овог „улова“ се може наћи на Данковом Фејсбук профилу и Јутјуб каналу:На овој фотографији се јасно уочава источни дио Гаргана са профилисаном „избочином“ врха Монте Сакро (MonteSacro)који је висок само 872 метра.
Сад се питање како је могуће да се види Италија са Леотара може и објаснити, а да не улазимо превише у научне воде. Наиме, да би се стекли услови за добру видљивост више параметара игра улогу. Ту је висина на којој се налазимо, затим висина објекта/подручја које гледамо, температура и влажност ваздуха, доба дана и године, итд. На нашем подручју најбоља видљивост обично је у току буре или у току ведрог дана након кише. У конкретном случају фотографије са Леотара улогу игра и доба дана и доба године. Показало се да је поглед на италијанску обалу Јадрана са ове стране најјаснији у зимском периоду и у току заласка сунца, тј. непосредно након, у данима када дува бура. Разлог лежи у нижем углу сунца у зимском периоду који омогућава боље оцртавање профила планина и планинских врхова са друге стране мора. Такође оно што иде на руку јесте густина ваздуха изнад морске површине која омогућава бољи прелом свијетлости, па због тога поглед као да прати закривљеност земље и ми видимо даље, иза математичког хоризонта. Приближна, али ипак прилично тачна формула за израчунавање математичког хоризонта је једноставна: 3,57√xгдје је xвисина са које се посматра. По тој формули, хоризонт гледан са Леотара ка мору се налази на 125 километру ваздушне линије, тј. мјесто гдје се привидно спајају море и небо. Ако узмемо у обзир стандардни прелом свијетлости, онда се ова удаљеност повећава у просјеку за неких 8%, тј. калкулације би се требале вршити формулом 3,86√x, тако да је онда видљиви хоризонт са Леотара отприлике на 135 километру морске пучине. Преламање свијетлости нам омогућава да видимо ствари и предјеле, иза хоризонта, које не би видјели да Земља нема атмосферу, тј. да смо у безваздушном простору. И то објашњава како се са Леотара јасније види Монте Гаргано, па и они предјели који су добрано испод 1000 метара надморске висине. Уз основну помоћ GoogleEarth програма, може се видјети да је удаљеност између Леотара и Монте Спиња око 228 километара. Опет уз малу помоћ формуле да се израчунати колики би требао бити размак између та два врха да би теоретски били видљиви: D= 3,57(√h1 + √h2) гдје h1и h2 представљају висину тачке која се гледа и висину тачке са које се гледа. Када се убаце подаци о висини Леотара (1228 м) и Монте Спиња (1010 м), дође се до резултата од 238,5 километра. Значи да податак од 228 километара упада и теоретски у ову удаљеност. И то још не користећи највиши врх Гаргана као референцу. Опет, узевши у обзир нешто као стандардно преламање свијетлости и промијенимо индекс са 3,57 на 3,86, ова удаљеност је још већа и та два врха би се могла видјети и на размаку од скоро 258 километара. Осим тога, на интернету се могу пронаћи странице гдје се лако могу израчунати разни параметри на тему „докле поглед сеже“. Једна од њих је и https://www.metabunk.org/curve/ на којој је довољно унијети удаљеност између двије тачке и висину са које посматрач гледа. Један од интересантних података који се добије је и GeometricHidden. У случају посматрања Монте Гаргана са Леотара, било си скривено од погледа, тј. немогуће видјети због закривљености Земље неких 831 метра висине Монте Гаргана. Ипак остаје неких скоро 230 метара видљивих. Ако се узме у обзир и преламање свијетлости, онда је тај „невидљиви дио“ још мањи и износи 580 метара (RefractedHidden). Друга страница за калкулацију удаљености хоризонта је http://members.home.nl/7seas/radcalc.htm Нису непознате и дуже релације и уочени масиви преко Јадрана. Са Биокова када вријеме дозволи могу се уочити обриси Гран Сасо масива у централној Италији. Висови Апенина, а нарочито масив Сибилини, још су видљивији са Велебита након буре и залазака сунца по чистом времену зими, са тим што се са добрим објективном могу усликати и свијетланасеља на италијанској обали! Том приликом настају нарочито су добре фотографије, поготово Александра Госпића и Бориса Качана. Знају се појавити помало сензационалистички натписи по медијима како се по чистом времену јасно виде планине у Италији, итд. Ако вријеме дозвољава, то није изузетак већ правило одвајкада, нарочито на сјеверном дијелу Јадрана. Чак су прије неколико дана изашле фотографије италијанске обале снимљене са Корчуле, што је довољан показатељ. Прије неких десетак година је кружила фотографија интернетом, наводно усликана са планине Цинцар код Ливна, а на којој се виде обриси врха Корно Гранде у масиву Гран Сасо, што износи запањујућих 325-330 километара ваздушне линије. Ипак, досада објављени и фотографисани рекорд у „погледу у даљ“ тј. оптичкој видљивости на земљиној површини држи поглед „бачен“ са 2.826 метара високог Пик де Финестреј (PicdeFinestrelle)на Пиринејима између Француске и Шпаније до врха 3.880 метара високог Пик Гаспар (PicGaspard)у Алпима и износи – 443 километра! Фотографију је усликао Марк Брет својим Панасоником FZ72 који има 60xоптички зум.
0 коментара