Планинарење (такође алпинизам) је сет активности које обухатају успон уз планину, при чему је један од главних циљева “освајање” врха. Велики број планинара има различите мотиве, а углавном су то: изазов, уживање у нетакнутој природи и дружење. Планинарење често захтева добру кондицију, јер оно обухвата пењање, силажење, ношење ранца итд. Искуство је потребно за коришћење карте, компаса, висиномера, и друге опреме. Основна планинарска опрема подразумева ципеле, јакну, ранац. Списак опреме за озбиљније планинарске експедиције је дугачак. Он поред хране и воде подразумева пењачку опрему (појас, прусик, карабинери, цепин, дерезе, шлем, штапови...), опрему за преноћиште (шатор, врећа, подлога), осталу опрему (наочаре за сунце, ски наочаре, батеријска лампа, компас...) За време успона и силаска може доћи до непредвиђених околности. Планинари морају бити психички припремљени да и у најтежим околностима (магла, ветар, снег, киша, недостатак воде и хране, повреде, кварови опреме...) остану прибрани, помогну другима и безбедно приведу акцију крају.

Зашто планинарити

Планинарење није бесциљно лутање по брдима и освајање већ освојених врхова с којих ћемо ионако убрзо морати сићи; напротив, планинарство је начин и стил живота, читав низ активности које сaвременом човјеку живот чине угоднијим, занимљивијим и надасве љепшим. Бити планинар значи обилазити и упознавати љепоте Земље, уживати у прелијепим горским видицима, стицати нове пријатеље. Одлазак у природу и кретање на чистом горском ваздуху представља активан начин одмора, који поред уложеног физичког напора, човјека испуњава новом снагом и задовољством.

Они који почињу самостално планинарење најбоље је да у почетку иду на лакше излете у ближе планине, а затим постепено шире попис својих планинарских одредишта и на удаљеније планине. Планинарско искуство и вјештина стичу се годинама и нови се планинари не би требали неприпремљени одважити на излете којима нису дорасли јер се, прецјењујући своје способности, лако могу довести у опасност.

У почетку није нужно набавити сву опрему. Опрема се набавља и употпуњује постепено, као и планинарско искуство.

Већа планинарска друштва повремено организирају опште планинарске школе, у којима се на најједноставнији и најорганизиранији начин могу стећи практична искуства и теоретска планинарска знања.

Кодекс планинарске етике

Међу редовитим посјетиоцима планина постоје неписана правила понашања. Она се заснивају на хуманизму, поштовању, пријатељству и алтруизму, а одраз су људских квалитета сваког појединца. Сваки културни планинар позна и поштује начела планинарске етике. Етичке норме понашања у планини могли бисмо у кратким цртама резимирати оваквим кодексом:
• Темпо хода прилагоди најслабијем пјешаку у друштву. Савјетуј га и понуди му своју помоћ.
• Не остављај у планини самога члана друштва; у случају несреће постоји морална и казнена одговорност.
• При сусрету у планини планинари се међусобно поздрављају: млађи поздрављају старије, мушки жене, они који се пењу онога ко силази (тиме симболички одају признање за извршени успон).
• У сусрету с мјештанима буди особито пристојан, имајући на уму да су правила понашања горштака строжа него у граду.
• Горштацима се одужи за услуге и храну на прикладан начин, водећи особито рачуна о њиховом слабијем имовинском стању.
• Путујући планинским стазама, у границама својих могућности уклањај нападало камење и грање, поправљај путоказе и рубно камење на путу.
• Не вичи и не дери се у планини, не отварај гласно радио, пјевање треба бити умјерено и ненаметљиво.
• Не ложи ватру у шуми, не прави читаве ломаче; огњишта огради камењем, а прије одласка ватру пажљиво угаси.
• Отпатке на остављај разбацане, него их скупи на заклоњеном мјесту, смеће понеси са собом.
• У случају несреће у планини одреци се својих планова и солидарно приступи акцији спашавања.
• Не истичи себе и своје способности, поготово не тако да наговараш друге на такмичење у брзини успона. Планинарство није спорт, у планини јачи помаже слабијем.
• На врховима гдје постоје уписне кутије, прије одласка пажљиво спреми књигу и печат
• Поштуј заштитни режим у националним парковима и природним резерватима, придржавај се упута чуварског особља; не чупајте и не уништавајте биљке, ни законски заштићене, а ни незаштићене.
• На цистернама у крашким крајевима задовољи се чутуром воде за пиће; не пролијевај воду и не захтијевај воду за купање.
• Планинарско склониште након употребе очисти, прије одласка опскрби га горивим дрветом и остави вишак хране будућим посјетиоцима.
• При доласку у планинарски дом представи се домару, поштуј његов ауторитет; за вријеме боравка буди умјерен у захтјевима, а на одласку га поздрави и обавијести о смјеру свог даљњег пута.
• У планинарској кући поштуј кућни ред, не залази у спаваонице у ципелама, не заузимај више мјеста него ти је нужно потребно, предност код ноћења имају жене, дјеца и старије исцрпљене особе.
• Након 22 сата поштивати у планинарској кући потпун мир и не реметити одмор.
• Поштујте упуте водича, настојећи да не ометеш остварење заједничких циљева цијеле скупине. Поштуј водичеву одлуку чак и када се с њим не слажете.

Високогорство

Високогорство је врста планинарења која подразумјева успоне на врхове преко 2000 метара. Високогорство представља екстремну планинарску активност на граници са алпинизмом, или прелазни облик планинарења ка алпинизму, мада није увијек могуће направити јасно раздвајање. Сваки одлазак у високе планине може се назвати високогорством а учесници оваквих акција високогорцима. Да би неки планинар себе сматрао високогорцем а свој успон високогорским мора се задовољити низ услова. На страни планине услов је да се она убраја у високе (преко 2000 мнм), а на страни планинара да има адекватно знање, искуство, кондицију, адекватну опрему итд. Захтјевност високогорских успона је велика. Kлиматски услови на високим планинама су непредвидиви, често екстремни. Такође, стање организма се мијења у зависности од надморске висине на којој се планинар налази. Да би се спријечиле тешке последице по здравље, планинар високогорац мора бити добро психофизички припремљен. Што је планина виша, припреме морају бити захтјевније.

Високогорски успони морају бити добро припремљени како би се предвидјело што више околности које се могу појавити током реализације успона, мада високогорац мора бити спреман на непредвиђене околности. Припрема високогорског успона подразумјева: прикупљање информација о планини, стази и врху, одређивање вође успона, прибављање адекватне опреме, утврђивање психофизичке спреме пењача итд. Врхови, посебно у зимским условима, на високим планинама су технички захтјевни, често опасни и захтијевају познавање разних алпинистичких и других техника кретања, осигуравања и биваковања, посједовање и знање кориштења разних врста опреме. Због тога је за високогорске успоне потребно да планинар прође одређене курсеве на којима ће стећи различита знања: кретање у стијени и леднику, планински масиви и конфигурација терена, метеорлогија и процјена временских прилика, орјентација и коришћење технички помагала, опасности у планини и на висини, висинска болест, прва помоћ и спашавање, итд.

У високогорству, зависно од висине планине, постоје два начина пењања: класични алпски и експедицијски. Алпски стил значи да се на врх пење у једном дану, директно из базе (шатора или дома), док експедицијски начин пењања подразумијева стизање до врха из више етапа са постављањем једног базног и више висинских кампова. Експедицијски начин пењања подразумијева много дужу и бољу аклиматизацију јер се обично ради о веома високим врховима. За експедиције је такође битно и велико искуство чланова, а прије свих вође експедиције.

Висинска болест

Циљ вискогорства је освајање врхова високих планина. Најчешће се под тим подразумевају врхови преко 2000 метара надморске висине. При пењању на високе планине долази до промена у организму, пре свега због тога што ваздушни притисак опада са повећањем надморске висине.

Висина (у метрима) Атмосферски притисак (у милибарима)

0 - 1013; 1000 - 899; 2000 - 795; 3000 - 701; 4000 - 616; 5000 - 540; 6000 - 472

Као последица мањег притиска, крв је мање засићена кисеоником него на мањим висинама. Организам се може донекле прилагодити овим условима. Срце куца брже, повећава се крвни притисак. Међутим, на већим висинама, организам се теже прилагођава. Тако настаје висинска болест. Симптоми висинске болести су: главобоља, несаница, губитак апетита, мучнина, повраћање, губитак мокрења итд. Начини борбе против висинске болести су: бити у што бољој кондицији, пити пуно течности, јести добро, добро се аклиматизовати. Аклиматизација је постепено привикавање организма на велику висину. Планинари најчешће покушавају да се аклиматизују по методу „горе - доле“ који подразумева такозване аклиматизационе успоне: пењање на веће висине у току дана, а затим спуштање и ноћење на мањој висини. Тек после једног или више аклиматизационих успона, дефинитивно се наставља даље ка врху.

Врхови преко 8000 метара

Постоји 14 планинских врхова виших од 8000 метара. Многи планинари покушавају да освоје „Седам врхова“, односно све врхове за које важи да су највиши врх континента на ком се налазе. Ретки су они који покушавају да освоје свих 14 врхова виших од 8000 метара. Сви ови врхови се налазе на Хималајима и то у четири земље: Непалу, Пакистану, Кини и Индији. Тежина се овде не огледа само у томе што су стене са јужне стране веома стрме, а клима са северне стране сурова, већ и у чињеници да је ваздух веома разређен. Због тога велики број пењача користи боце са кисеоником, који, опет, представљају додатни терет за ношење.