Ако питате било ког планинара који му је омиљени планинарски „домаћин“ код кога воли свратити по своју порцију чистог горског хедонизма,  често ће одговор бити управо – Дурмитор. Зашто је то тако, мислим да сви знамо. Тако не чуди да су у само мјесец дана три пута требињски планинољупци посјетили овог уснулог делију, пробудили га из дубоког сна, продрмусали  га и натјерали да нам исприча једну причу… И још једну и …још једну, а ја управо хоћу да вам пренесем посљедњу у низу, а тај низ ће се сигурно наставити – како смо кренули.

Овај пут почетак наше туре чији је циљ врх Планиница (2330 мнв) и Шкрчка језера (1723 мнв) налази се у близини Змињег језера (1530 мнв) и пикторескног села Босача до кога се може доћи и колима, а није далеко запутити се и са Црног језера. Од центра Жабљака до села Босача има 6,5 км. Кола остављамо на проширењу, на крају макадамског пута, тик поред информативних табли и наша авантура може да почне. Уколико желите да се снабдијете баш изворском водом, имате прилику да то урадите на чак два извора покрај Змињег језера, у близини стазе.  У првим километрима крећете се земљаним тереном кроз шуму, а ускоро почиње и подручје високих дрвећа. Након још око 1,5 км успона излазимо на Црепуљ пољану, некадашњи катун и запуштену ливаду.

Послије ове пољане сачекао нас је још стрмији успон, а серпентине су нас повеле између Црвене и Жуте греде и откриле нам најтежи дио путање при успону на Планиницу. Управо на овој дионици наилазимо и на велики одрон који је затрпао пут са ко зна колико кубика стијења, али смо нашли алтернативну стазу која је уређена поред гомиле камења.

Убрзо излазимо и на прву удолину, а то је Доња Алишница (1950 мнв) која нас је очарала својим многобројним испреплетеним пастирским стазама, а оне указују на то да је некад овдје врвило од живота. Ту је у прошлости било катуниште, а сада је од свега остало тек десетак бикова, док чобане нисмо срели. Али зато јесмо дивокозе које је наш домаћин Дурмитор замолио да протрче и накратко застану да нас осмотре и поздраве, те је тако настало и неколико жељно ишчекиваних  свјетлописа фотоапаратом. Обрадовани овим изненадним сусретом крећемо даље пут Горње Алишнице која нас је дочекала након савладаног превоја. Ту се већ указују стјеновите Рбатина и Обла глава, те врлети Безименог врха. На овој дионици се крећете травнатим чистинама по којима је разасуто велико камење и цијелим путем видите надалеко стазу пред вама.

Након превоја Међеђе ждријело чекају нас опет травнате голети, а одмах затим и густо грање бора кривуља кроз које се буквално морате провући, негдје и са напором и можда покојом огреботином. Дурмитор је, изгледа, Планиницу вјешто сакрио овим теже проходним растињем, а како и не би, када је она једна од његових најљепших и строго чуваних тајни, доступних само одабранима. Врх је једна травната ледина, поприлично безбједан са заносним погледом на Шкрчка језера на јужној страни површи. Ту се лијепо виде и Боботов кук, Безимени врх и остали орнаменти који украшавају кућу нашег домаћина, као и комшијски врхови планинарске породице Динарида.

На врху се упознајемо и са неколико припадника горске службе спашавања који су с разлогом ту и за сваки случај јер у току је планинска трка у организацији Скај ранинг тима, а она се управо одржава на дан кад смо и ми ту. Приликом спуста низ Планиницу ка Шкрчким језерима срећемо и прве тркаче који нам журе у сусрет јер треба прећи 37 км у задатом року.

А сами спуст низ Планиницу до Шкрке је прича за себе. Ако вам кажемо да ћете се до језера спустити читавих 630 мнв за просјечно 2 сата хода онда већ сами можете да претпоставите да је то један изузетно стрм спуст. Не зна се шта је теже – спуштати се или пењати том дионицом, у шта смо се увјерили и ми, а и такмичари Скајранинг трке са којима би застали и попричали приликом сусрета. Баш на овој дионици сунце је било већ увелико у зениту тако да нам је челопек отежавао напоре да се сконцентришемо на кретање с великим опрезом, али ипак, након изузетно напорног дијела успјешно силазимо у долину језера гдје најодважнији и запливаше. Ако ништа, списатељица ових редова је умочила уморна стопала која је за само неколико минута окријепила благотворна вода Великог Шкрчког језера. У близини је и девастирани планинарски дом са извором питке воде поред, у коме можете допунити залихе.

Одмор на језеру користимо да се пресаберемо и одлучимо да је, ипак, боље да, умјесто да се вратимо истом стазом, продужимо даље ка Шкрчком ждријелу и туру завршимо на другој страни Дурмитора, тј. на Шарбану до кога нам треба још три сата хода. Некад се у планини доносе и такве одлуке, а наша се показала као исправна јер је масив Дурмитора ускоро захватило невријеме праћено јаком кишом и грмљавином, те је било безбједније да се у што краће вријеме дочепамо „цивилизације“. Доласком на асфалт у мјесту Шарбан послије само пар минута уловисмо такси који је сасвим случајно имао вожњу до ове локације и враћао се пут града. Мокри и уморни једва чекамо да дођемо до смјештаја, пресвучемо се и угријемо.

На крају дана сабирамо утиске и анализирамо статистику туре, те констатујемо да смо укупно попели 1350 мнв, а силазили неких 1100 мнв. Са паузама и дужим одмором код Шкрчког језера, у планини смо провели укупно 13 сати и прешли 18 км. Успут смо уживали у нестварним и незаборавним призорима које само домаћинска кућа нашег Дурмитора може да понуди. У његовом дому лијепо смо се гостили, срећни јер нам је обећао, послије ове, испричати још много прича, а ми већ пребирамо планинарску литературу и радујемо се новим авантурама, а оне се крчкају у лонцу који је намирио наш делија. А до неких сљедећих планинарских делиција поздравља вас тројац, Кипа, Мики и Ана уз традиционални поздрав „Да смо здраво“!

Ана Влатковић

Фотографије: Милош Влатковић и Милорад Кипераш


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *