Док су се зубићи вриједно припремали за поход на Олимп, ватра гутала добар дио Бијеле горе, а друштво било у пуним припремама за аутдор фестивал на Ублима – неко се пак одлучио да пође на другу страну, ка западу. Истини за вољу, главна идеја је била да не пропадну слободни дани и одмор, па се на то накалемило да најзад посјетим дугогодишње пријатеље Енрика и Дарију који живе у подножју Алпа, западно од Торина. На то се наставља помисао да можда пробам да попењем један од 3000+ врхова којих има у том дијелу и о којима ми је Енрико својевремено причао. Што на уму, то на друму. У правом смислу ријечи. Већ за пар дана сам био на путу који је трајао неких 8 дана и на коме се видјело и обишло штошта у 3700 пређених километара кроз Италију и Француску. Но, засад да се задржим на планинама…

Буквално у току самог пута сам гледао временску прогнозу и који би од два могућа датума био најповољнији за успон. Пошто је изгледало као најмања могућност за кишу, одлука бијаше да то буде 5. август. Од свих планина у околини које су долазиле у обзир, некако се највише наметао Роћамелоне, а са својих нешто преко 3500 метара би могао представљати тачку за неке од спектакуларних погледа на западне Алпе. Такође, врх који је релативно лако попети, без великог искуства и посебне опреме. Управо оно што се потребно на једном одмору!

Иако сам се устао око 4, припремио шта треба и кренуо из хотела још по мрклом мраку, нисам узео у обзир да тих 30-так километара до полазне тачке нису баш аутопутем. Штавише, требало се попети са неких 400 метара до 2200. Значи, пут који је добрим дијелом пун серпентина, узак и како се одмиче, забрињавајуће необезбјеђен. На моменте је изгледало као оних пар серпентина испод самог врха Леотара, само знатно дуже. Задњих 4.5 километара пута је добрим макадамом, до испод дома Ла Рипоса и ту је крај. Иако до врха планине води низ стаза и могуће је кренути из саме долине, са неких 500 м, већина се ипак одлучи да дође до дома аутом и одатле крене ка врху. Код дома Ла Рипоса стајала је табла са путоказима и на њој назначено да је до врха Роћамелоне потребно 3 и по сата. Почетак успона је био тек у 6:50.

Први дио стазе је преко травнатих пропланака и да се не заваравамо – стаза одмах креће са успоном зато превелики ентузијазам на почетку није баш добра ствар јер је успон константан, а треба савладати неких 1300 метара висинске разлике у нешто мање од 6 километара. Дијелом због почетног узбуђења, а дијелом због појављивања прелијепих предјела и врхова како се раздањује, овај први дио пролази најбезболније и непримјетно. Појављује се и бљештаво сунце, што околини даје нову димензију љепоте, а камене зидове планина преко 3000 метара на хоризонту чини још мистичнијим и привлачнијим.

Стаза је одлична, види се да доста планинара пролази. Такође, што је интересантно, а вјероватно потребно у случају гушће магле – одлично је маркирана. Маркација изгледа новија и толико је густа да се у сваком тренутку види не само слиједећа марка него и неколико њих. На моменте, стаза је толико утабана, а вјероватно и утицајем воде код обилнијих падавина, да понекад постаје као некакав мањи канал, до пола метра дубине. Тај први дио, до дома Ка д’Асти који се налази на 2854 метра сам прошао за сат и десет минута и не примјетивши. Погледи који су се откривали на врхове за западу и југу, као и на добар дио долине Суса испод, чинили су некако да се уживање продужи, а вријеме скрати.

Од дома почиње други сегмент стазе. Већ у овом дијелу скоро да нема биљног свијета. Само покоји стидљиви врло мали жбун се појављује између камења, понекад са изразито жутим цвијетовима. Стаза је и даље одлично маркирана, али почиње да бива и стрмија. Због тога се учесталије „мота“ и серпентине су све чешће. Далеко од тога да сам на стази био сам. Судећи по броју аута код дома када сам пошао, већ је добар број људи био у планини. Наиме, сваког 5. августа се обиљежава празник Госпе од снијега, а пошто је врх Роћамелонеа посвећен Госпи, онда се сваког 5. августа већи број људи пење да би присуствовао миси на врху. Није гужва, али свако мало некога престигнем или неко прође поред мене док „долазим до даха“. У овом другом дијелу врх планине је „сакривен“ иза једног гребена до кога се мора доћи и већ се појављују први облаци и измаглица који некако одоздо врло брзо дођу, загрле падине и брзо прођу. Стаза је каменита, али без великих греда или плоча. Све около је тамно-сиво, као гранитно окружење. Иако изгледа релативно клизаво због већег броја мањих камења и плоча, у ствари је зачуђујуће стабилно што ћу нарочито цијенити у повратку.

Након додатних сат и двадесет минута од дома Ка д’Асти, стижем до другог „репера“, тзв. Гвозденог крста који се налази на 3308 метара. Ту је сазидан као један омањи обелиск, са гвозденим крстом на врху. Отуда и назив локације, а врло мали плато поред даје могућност да се мало предахне и вјероватно ужива у погледима на долину Суса. Вјероватно, јер у тим тренуцима смо били скоро потпуно окружени облацима и измаглицом. Тек би се са времена на вријеме небо мало „отворило“ и указао се поглед на вршну стијену Роћамелонеа. Морам признати да ниједан Јутјуб видео ни фото-извјештај које сам прегледао није био правичан према висини и некој величанствености тог задњег дијела успона. Од Гвозденог крста до врха је неких 200 метара успона и тај дио стазе је под највећим нагибом. Већ на том дијелу има више људи, неки пристижу, а неки се већ спуштају. За успон до самог врха, полагано, потребно је додатник 35-40 минута. Након Гвозденог крста, стаза се пење кроз исти камењар, а са једне стране постаје изложена. Срећом, доста је широка, па нема проблема. Затим почиње да се пење доста окомито, цик-цак, а неких 100-њак метара испод врха је осигурана са конопима. У једном тренутку, стаза излази на вршни гребен и пар секунди на колико су се облаци разишли, могли смо да уживамо (условно речено…) на погледима на зелене долине које су се угнијездиле који километар испод, са источне и западне стране планине. На врх сам изашао у 10:30, након неких 3 сата и 40 минута. Стаза у једном правцу је дуга нешто испод 6 километара.

Кад на врху, а оно међутим… Цијелих 3538 метара изнад мора, неких 3250 метара изнад требињских платана. Колико год ми је било драго што су они облаци успут сакривали експониране дијелове и чинили да гледам само испред себе, толико ми је било криво на врху што су заклањали погледе. Ка сјеверу и сјеверозападу је експлодирао видик какав се обично гледа само на неким фотографијама или документарцима. Десетине километара камених долина и врхова, облака, крести, шпицева и других камених структура. У долинама испод глечери, који се на жалост смањују задњих пар деценија и преко којих прелази италијанско-француска граница. На самом врху је велика статуа Госпе. Тик испод је биста Виториа Емануела Другог, првог италијаснког краља. Ту је и пар десетина људи. Постоји и не тако мало склониште и капела (Санта Мариа) испред којег се налази мања тераса. Већина људи је била на тој тераси јер је миса управо почињала, а свештенику је помагао један човјек који је дио мисе служио на француском језику. На врху такође постоји једна табла, као сто од гранита. На њој су оцртане границе општина које се ту сјеку, а цијелим ободом исцртан је хоризонт како се види са те тачке и означене најпроминентније планине и врхови (са њиховом висином).

Након што сам мало дошао себи и подсјетио се да ипак „убацим нешто у кљун“, помислио сам: „џаба си дрон износио“. Дијелом због мисе која је била у току и због које су људи на врху били доста тихи и суздржани, а већим дијелом зато јер је врх скоро цијело вријеме углавном био умотан у облаке и измаглицу. Није ми жао. Термометар сам (наравно) заборавио у пртљагу. Иако је било људи у шорцевима и кратким рукавима, ипак су ми некако лагана мајица дугих рукава и љетне панталоне били најпримјеренији. Није било потребе за јакном, а ни вјетар на врху није дувао. Примјетим да један број људи одлази са врха у другом правцу, а неки су били тек стигли. У разговору са једним од планинара, сазнам да постоји и друга стаза која иде са сјеверне стране планине и преко глечера. Та стаза је нешто опаснија, због честих и већих пукотина на глечерима, терен је неравнији и траје 2 сата дуже него „стандардна“ стаза.

Карактеристично за Роћамелоне јесте да је дуго био сматран за највиши врх у Алпима. Дијелом због свог помало пирамидалног облика, а дијелом што се из тадашњег најгушће насељеног подручја (Торина) могао видјети голим оком у даљини. Оно што се још интересанто јесте да се ради о најстаријем документованом успону на неки врх (веле и у свијету) гдје се зна не само датум већ и пуно име „освајача“. Како најчешће кажу, један племић, Бонифацио Ротарио д’Асти, је постао сужањ код Турака у неком од крсташких похода и завјетовао се Богородици да ће њен лик поставити на највишу планину његовом свијету и Пијемонтеу тада знану – Роћамелоне. И неким чудним случајем се избави заробљеништва и врати у Пијемонт. Како се завјетовао, тако и испуни. Попео се на врх Роћамелоне, 1. септембра 1358. године и са собом донио мали триптих од позлаћене бронзе са приказом Богородице и поставио га у један мали запећак на врху, мјесту гдје је сада капела и склониште. Изгледа ни да тај успон није текао баш лагано јер није успио из прве. Наводно је врли Бонифацио поставио и камп на 2850 м, на једној већој формацији стијена, на мјесту гдје је сада дом Ка д’Асти и испод њега мала капела, а који се и зове тако због њега. Тај триптих се данас налази у музеју у Суси. Постоји и друга прича, нешто мање романтична, по којој је Бонифацио, као виђенији гибелин из Астија, био протјеран и склонио се код неке родбине у Сусу. Наводно се завјетовао да ће поставити помен Богородици на Роћамелоне ако му се испуни жеља да се врати у Асти. Чак је наводно документовано како је Бонифацио боравио у Брижу, у Фландрији, 1358. и да је тамо дао направити овај триптих. Како је те године фракција која га је протјерала одустала од Астија, он се могао вратити кући и испунити завјет.

Елем, пошто сам се на врху још заносио идејом да бих могао сићи, спаковати се и одлепршати неких 350 км даље исти дан, одлучио сам да се не задржавам пуно већ да кренем прије него што већина одлучи са силази. Бојао сам се да би се могли створити „чепови“ на неким мјестима, па да се силазак одужи нарочито на том најгорњем, осигураном дијелу. Осим тога, прогноза је најављивала кишу негдје након 12 сати, па сам хтио да будем што ближе ауту уколико до тога дође, поготово ако би још било и грмљавине (као што је то било дан раније). Што се каже, помолећи Бога полако кренух назад у 11:45. Корак по корак, трудећи се да што више гледам гдје ћу стати, а што мање около, поготово на експонираним мјестима. Опет су ми облаци били савезници, вјешто скривајући амбисе. Међутим, убрзо почеше да ме пристижу и претичу одморнији и спремнији. Нема везе јер од свог темпа нисам одустајао. Споро, али сигурно. Руководећи се старом девизом: можда сам спор узбрдо, али сам зато никакав низбрдо 🙂 Стаза ме сада још пријатније изненадила. Иако је на моменте изгледала клизава, посута каменчићима и плочицама, била је врло сигурна. Требало ми је мало времена да се привикнем на ту сигурност, а колико сам упратио нико се од присутних на стази око мене није ни благо поклизнуо цијело вријеме. И као у Доломитима, непотребно је напомињати да је све беспријекорно чисто, како би и требало бити у природи. Нигдје смећа, а ни канти за исто. Што се донесе, то се фино и понесе са собом. Шкрт неки свијет, помислих. Није као ми, галантан у ношењу и фрљачењу у природу свега што нам не треба… Истини за вољу, овдје сам ипак кужнуо један (1) „ћик“ иза неког камена уз стазу. Јавашлук…

Како сам силазио према вишем дому, тако су се облаци гомилали не само на околним врховима и гребенима изнад него и на самој стази. На моменте је видљивост падала на неких 10-15 метара, али због брзог проласка облака и одличне стазе и маркације, није било никакве фрке. У дому Ка д’Асти сам направио мало дужу паузу. Дијелом због одличне пасте са рагуом и пријеко потребне кафе, а дијелом због мало чекања да се то припреми (јер води на већим висинама треба мало више времена да прокључа). Након тога, остао је лакши дио до дома Ла Рипоса. Међутим, успут почиње да пада нека блага кишица, а све тамнији облаци почињу пријетеће да се навлаче. Уз то, јака и блиска грмљавина са сјевера ми убрзава корак. Кишица убрзо престаје.

Након укупно три сата силаска, у 14:40, коначно долазим до аута. Убацујем ствари, скидам гојзерице, грицнем чоколадицу, попијем воде, погледам увис према врху Роћамелонеа који је још у неким облацима, скинем качкет и наклоним се искрено захваљујући.

Успут свратим у један мини маркет у Суси. Унутар продавнице, испред каса, уредно ради обућарска радња која има изложене разне врсте, величине и боје Вибрам ђонова и званичну лиценцу за мијењање и обнову истих. Па јашта, контам. Код добрих (и скупо плаћених) ципела, прво што „оде“ је ђон и штета још добрих цревљи. Овако лупиш нови ђон и гони узбрдо још коју годину.

До неког сљедећег сусрета са Алпима, да смо здраво!

Никола Уљаревић


0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *