Литохоро (300мнв), Прионија (1050мнв), Спилиос Агапитос (2060м), дан први

Дрзнућу се да мало измијеним ону чувену крилатицу Душка Радовића посвећену Београду и кажем Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Литохору, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.

Могла бих вам сада причати како је 36 зубића иза седам гора и седам мора дошепртљало до тог чаробног мјеста, како је у 2 ујутро бус на албанској граници отишао на скенер, а ми са сланиницом у рукама остали да утолимо глад или како се поред пута све вријеме назирала черга одмах уз раскошне дворце, како смо с пасошима у рукама виленили стојећи пред службеницима, али нећу.

 Овога пута радије о лудим, гласним, распјеваним Грцима који по узаним калдрмицама Литохора добацују: Калимера, калимера! Добро јутро! Ако се по јутру дан познаје, а судећи да смо прву кафу кад смо се некако успјели споразумјети ријечима и прстима, попили на 5 километара од мора, у подножју Олимпа, у средишту густо збијених радњи и кућа, крај цркве Светог Николе, омамљени свјежим ваздухом, просудите сами какав би дан могао бити. Е вала ти заигра душа кад осјетиш топлину и срдачност тога народа. Пред очима стоји слика малог грчког трга, на њему се људи размиле ко мрави, пуне се пекаре, вуку планинарске торбе, отварају радње, испијају кафе и распредају приче – дјелује као да је уживање овдје императив.

Надаље, све по реду – планинарском стазом се возимо до Прионије, рачунајући ајде шта је за љути крш три и по сата хода одатле до дома гдје нас чека смјештај, прође 6 километара часком. Сумало да у једна доба буде Сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше. Шалу на страну, све се човјеку чини прифалиће му горе негдје небу под облаке воде, одјеће, крема и помада, па нам по један ранац би мало, прикачили још по један два и пошли. Стаза би можда и била лака да терет није савијао ка земљи. Али опет, застани, осмотри небо и дрвеће изнад главе, ослушни извор, убери јагоду ситну и најслађу, утеци мазгама које хитро вуку терет и извуче се вријеме, а планинарска част очува. Кад нас је пут нанио у дом на 2060м, топли кревет дочекао, све сем поподневне дријемке је ишчезло. Ноћ је нешто друго, пази даље…

Митикас (2918мнв), Скала (2863мнв), Сколио (2905мнв), Агиос Антониос (2816мнв) и још два непозната врха Олимпа, дан други

Другог дана буђење у 6. Дочекало нас је насмијано, блиставо јутро увијено у прохладну измаглицу. У даљини се море китило златним зрацима сунца, а зелена шума повише дома чекала да још ногу закорачи шљунковитом стазом коју је ушушкала, па онда голом камењу и стијенама препустила да се начичкају по стрмоглавој стази до врха Скале. Мрмљамо тако и гунђамо како смо васцијелу ноћ пробдјели, не од силног узбуђења колико од хркања наших колега спавача, док се лагано раздањује. Има нешто у тој радости што ти је Бог дао да се измигољиш из свог малог, скоцканог собичка у глави, да продишеш и пружиш руке према другом човјеку, да те озари и насмије његово лице, оснажи брз корак. Све то планина створи и да.

Елем, на успон од Скале до највишег врха Митикас кретали смо се ногама, рукама, леђима, главом и срцем. Падни вала и уплаши се и спотакни, само немој остати у мјесту. Стијене се нижу, час узбрдо, час низбрдо, пирне повјетарац да пољуља оно самопоуздање које је остало да виси на томе гребену. Е, Зевсе, Зевсе, и ти си нашао гдје ћеш се настанити. Кад смо се домогли врха и угледали плавобијелу заставицу, осјетили смо вјероватно комадић нестварности. Како су мирисали облаци и како нас је мекано и тихо грлио Бого. И како смо истјеривали једни друге из кадра не би ли овјековјечили тај трен, велиш сад ил никад. Наредно одредиште био је други највећи врх – Сколио на који смо се упутили таман кад су небо прошарали облаци. Дивљи коњи, застали у безбрижности, стоје и поглед упиру ка нама, сунцу, ријетком бусењу траве, стоје као супротност вижљавим дивокозама што вршљају по свом познатог терену. Спуштамо се према југу до врха Агиос Антониос, пролазимо крај метеоролошке станице, не губећи из вида кривудаву стазу којом смо се то јутро попели. На једном смо безименом врху легли да небу махнемо, да одсањамо отворених очију и на час зауставимо вријеме, па кажемо ајмо даље…

Солун, дан трећи

Да човјек никад не зна до којих граница може ићи говори купање изворском водом, читај ко кад у Требишњицу прст умочиш и друга непроспавана ноћ – разлог погађајте сами. Слиједило је муњевито спуштање у Прионију за сатак и по – два, од жеље да се домогнемо Солуна, његовог мора, зелених дрвореда, пространог Аристотеловог трга, чувене куле, споменика Александру Македонском, остатака римских купатила, шеталишта, голубова, хватања Аристотела за палац, јер, како кажу, осјетићемо дио његовог знања и мудрости. Солун нам је мимо свега тога понудио саобраћајну џунглу, гдје само Грци знају кад и како на пјешачком стићи и утећи.

На Зејтинлику у смирају тихо и побожно исписана је историја. Њишу се чудесни чемпреси са Хиландара, а около лежи 8000 српских војника. У капели виси лустер изливен од топовских чаура са Кајмакчалана направљен у облику српске круне, слике војводе Путника, Степе, Мишића. „Незнани туђинче, када случајно минеш поред овог светог заједничког гроба. Знај, овде су нашли вечно уточиште највећи јунаци данашњега доба…“

Паралија, дан четврти

-Саво! Саво, ране те не допале, чујеш мајка да те зове? Ће изиђеш д`изедеш нешто?, театрално сипа у вјетар своје ријечи госпођа стара мајка, гацајући до чланака по ситном пијеску, док Саву љуљушкају таласи Егејскога мора, а поред, заврнула тета хаљину на туфне, вели Слобо, ово се данас грдно намедило, ајде поитај да се оперемо, да нам је бјежат горе.

Пођох пар корака, ко бива да видим варају ли ме уши, Еустахијева туба је свакако одустала од изједначавања притисака кад је видјела распоне од нула до три хиљаде метара, а тамо се дечкић жив сломи да објасни жени да не може ту пешкир метнути. Диже она главу према мени, виче Је ли ово он нешто да се помакнем, ја га ништа не схватих?

Е, добро дошли у Паралију, негдје подно Олимпа. Добро дошли међу своје. Добро дошли у улице које изгледају ко витрина кад мајка у њу наслаже кристалне чаше, сет за шивење, слике с матуре, топломјер, накит, премиленијумске сувенире и ствари из едиције „може затребати“ – ту ћеш, дакле, наћи шта ти срцу мило, од статуе Буде до крзнене бунде. Добро дошли пред цркву свете Фотине, високих бијелих зидова, смјештену тик уз плажу као централни орјентир према свим хотелима у које одсједамо и ресторанима у које залазимо. Добро дошли на плажу гдје у 8 ујутро мјесто за пешкир фали, ту гдје се судара звук модрих таласа и одјек црквених звона, а у даљини извирују осунчани кровови кућица.  Одавно је, чини ми се, овај комад неба и мора плава припао вјечитим путницима, који изруче кофере брига тамо негдје по сувој, попуцалој земљи на парчету свијета око којег се увијек ломе неки туђи интереси, па их за 5-6 или, ако имају више среће, до 20-ак дана поново купе и слажу, сад само препланули од врелине грчког сунца. Ево баш као ми. Ми што смо ноге једва одлијепили од висова Олимпа, џепова пуних смијеха, очију оживљених црвенкастом измаглицом далеко на хоризонту. Шта ћеш? А ти капу у жалосну руку, те навикни сад стопала, мајчин сине, да их таласи милују, а прсте да лопту преко мреже пребацују. Подигни на трећу, удари, набаци, поскочи, судари се, крцни које зрно пијеска док задихан пијеш пиво. Вазда нам тако тешко било.

Метеори, дан пети

            Огромне, дивовске, глатке и чудесне стијене прошарале су долину којом смо се посљедњи дан авантуре лагано кретали. Одредиште нам је био православни манастир Варлам. Дочекали су нас живописни пејзажи и хиљаде људи који на разним језицима причају исту причу, о љубави, о љепоти, о животу, раскошне иконе и мирис тамјана. А гдје би душа љепше дисала и знала да све у своје вријеме дође и таласи који шибају и шамарају, и мирна лука, и туга, и утјеха…?

На крају, можда је могло боље и љепше, другачије. Можда, али ово је наше, наши су пређени кораци на планини и у себи, наш је звјездани покривач испод Олимпа, наше је калиспера, евхаристо и стотину ријечи које нећемо разумјети, наша је ноћ на обали мора уз Лепу протину кћи. А мене ако некада пут нанесе у Грчку, образи ће опет да се зацрвене док у ушима одзвања Данас нам је диван дан и када бих бирала с ким ћу прославити све наредне рођендане, па макар и на крају свијета, били би то зубићи, изгорели од сунца, уморни од ходања, а пуни љубави. ДА СМО ЗДРАВО!

Хелена Брајић

Фотографије: Миљан Роган, Мирко Лучић, Миљан Миљановић

ВИДЕО: Данко Карић

Категорије: Извјештаји

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.