Протеклог викенда имали смо прилику да доживимо љепоту и изазове које пружа Дурмитор – планински масив који никога не оставља равнодушним. Наша авантура обухватила је успон на два импресивна врха: Бандијерну (2409 мнв) и Боботов кук (2525 мнв) – највиши врх Дурмитора и један од најпосјећенијих у Црној Гори.
Права је благодет, али и привилегија што за свега неколико сати вожње стижемо до почетне тачке – превоја Седло на око 1900 мнв, једног од најљепших природних видиковаца овог дијела планине. Јак вјетар који нас је дочекао на старту као да је желио да подсјети на непредвидивост и оштрину планинске климе, чак и у топлим љетњим данима. Ипак, са сваким наредним кораком вјетар је јењавао, а ведро небо, умјерена температура и одлична видљивост учинили су дан савршеним за све што смо планирали.
Прво смо се упутили ка Бандијерни. Стаза нас је водила кроз очаравајуће пејзаже – камените литице, планинске ливаде и валовите терене прекривене цвијећем. Успон је био умјерено захтјеван, идеалан за физички спремне рекреативне планинаре.
Корачали смо занесени љепотама, сусрећући планинаре из различитих крајева свијета, окупљене око истог циља – да осјете, виде и доживе чудесни Дурмитор. Наши кораци су били праћени будним оком дивокоза, које су нас посматрале са сигурне дистанце.
Стаза је богата бројним планинским цвјетовима, а међу њима се истиче плави енцијан – прави драгуљ планинског биља, док мирис мајчине душице лагано испуњава простор и милује душу.
Кратко смо одморили на врху, фотографисали се док нам је поглед мамио и усхићење изазивао маркантни Боботов кук. Дио групе одлучио је да се што прије упути ка тамо, док су се остали задржали у тишини и близини језера Зелени вир, природног бисера и незаобилазног мјеста за одмор планинара.
Успон на Боботов кук захтијева више кондиције, концентрације и техничке спретности – али тога нашој екипи није недостајало. Пуни ентузијазма, једни су га освајали по први пут, док су му се други враћали по ко зна који пут – али са истим жаром.
Стаза је маркирана, дјелимично осигурана сајлама, док завршни дио укључује краћи пењачки сегмент. Ипак, сваки труд био је вишеструко награђен панорамским погледом који одузима дах. Поглед сеже на Шкртчка језера, Пруташ, Шарене пасове, дурмиторске висоравни, све до удаљених врхова Босне и Херцеговине и Албаније.
Дурмитор красе драматичне стијене, дубоки кањони, леденичка језера, простране висоравни, ријетке планинске биљке, али и многобројне дивокозе које суверено владају простором.
Оно што посебно остаје у сјећању јесте неизмјерна љепота пејзажа – камење углачано корацима планинара, тишина коју повремено наруши само вјетар, извори бистре воде, осјећај ширине и слободе, и ријетка повезаност с природом коју је тешко описати ријечима.
Дурмитор није само планина – то је природни храм, моћни подсјетник на снагу земље и тишину која лијечи. Планинарење овдје било је истовремено физички изазов и духовно освјежење. Све што очекујете од планина Балкана – и још више – пронаћи ћете управо овдје и доживјети пуну свјесност.
Одлазимо уморни, али испуњени – богатији за још двије висине на планинарској мапи срца. Захвални природи на лекцији понизности, а групи на сјајном духу.
До сљедећег успона – да смо здраво!
Милица Зеленовић
0 коментара