Планина или море? Често се дијелимо на оне који воле једну или другу опцију. На
срећу истинских планинољубаца, далеко је већи број оних који кажу да ће по планинама вијати тек у пензионерским данима. Јер, док су зелени и прште енергијом, сигурни су да нема забаве без морске обале, излежавања под сунцобранима, одбојке на плажи и опијања до зоре.
Лажни сјај луксузних насеља и бљештавих марина, плаже са по неколико хиљада људи, масовни туризам, турбо-фолк параде и отисци бјелосвјетских, тајкунских шапа видљиви су највише дуж пјешчане обале и по урбаним срединама, а на нашу радост, далеко су од планинских стаза. Можемо их видјети и када са неког од врхова бацимо поглед ка мору, али оне су довољно удаљене од свих оних који се у дивљину отисну да би одморили од такве реалности.
Наравно, и море има своје чари којима се и ми радо предајемо. Тако смо овог априла одлучили направити један прољећни коктел, „удробити“ планину у море и добити један савршено испуњен дан. Изабрали смо Боку Которску и успон на тврђаву Св. Андрија на Врановом брду (743 мнв), а до ове локације могу вас повести двије стазе. Једна почиње у Ораховцу, а друга, коју смо ми одабрали, у Перасту. Стаза из доба аустроугарске монархије водиће вас цик-цак путањом и заиста је лагана и погодна за све, па и за оне који нису у доброј форми.
Дан без сунца и боја, са благим налетима буре. Нимало погодан за фотографисање, али је зато идеалан за лакше савладавање успона уз постепено буђење мишића из зимске обамрлости, те припрему за почетак љетне сезоне планинарења, која је примамљивија и садржајнија од оне зимске, бар за већину од нас двадесет четверо, који смо пошли из Требиња пут Боке.
Седмицу прије понављали смо градиво и увјежбавали вјештине пружања прве помоћи у више ситуација. Управо због почетка врелијих и сунчанијих дана, посебно смо слушали о опасностима појачаног сунчевог зрачења и научили како поступити ако се некоме ипак деси напад сунчанице. Овај пут не бринемо о тој могућности, јер нас сунце заобилази у широком кругу, али је свакако корисно што дуже памтити све оно што понесемо са ових драгоцјених часова.
А вриједно труда је научити нешто и о зеленим становницима по голетима изнад залива. Трагови мајчине душице и осталог љековитог биља, грање ловоровог листа, стабла дивље трешње, куке, змијске куке и шпароге, постројавају се по камењарима, а неки, и то ови посљедњи набројани, одмах и пострадаше под рукама љубитеља опорих укуса.
Ова стаза ће вас спровести и поред руине једне цркве којој не утврдисмо старост ни судбину кроз вијекове или деценије, а не успијева нам ни да замислимо како су изгледала и звучала та служења Богу у овој забити. Можемо се само запитати откуда је сав тај вјерујући свијет избивао када би чак овдје долазио по своје парче мира и вјере у спасење.
Успут наилазимо и на призор који нас увијек додатно орасположи кад год нам се деси у планини. Групица коња, прљаво-бијеле и мрке длаке, разбарушених, накостријешених грива , изгледала је нестварно и помало збуњено на овим падинама с погледом на Которски и Морињски залив.
Након двочасовног хода циљ је пред нама. Рушевна утврда Св. Андрија одмах нас подсјети на куле око нашег Требиња, како по начину градње, тако и по стратешкој позицији, а највише по стању у коме је затекосмо. Обезглављена, без крова и видљивих трагова да је неко некад бар покушао да је утврди и заустави неминовно пропадање. Само капија од тешког жељеза , тај једини функционални комад, стоји и даље пркосно, вјероватно свјесна важности своје позиције и улоге кроз историју. Управо са те тачке поглед једино можете усмјерити ка Веригама и јасно видјети шта се то дешава доле, у најужем заливском грлу.
Јак сјеверац на врху свим снагама покушава да нам уништи оне фине моменте када се руксаци тање, а сви постајемо тежи. Нестадоше брзо све слане и слатке ђаконије, а ми се скуписмо над јужним зидинама тврђаве, једни до других, за још један „шкљоц“ тренутак. И тако се над Боком, затегнута под планинарским прстима, развила, по ко зна који пут, та жута застава са модро плавим кругом и мотивом вука. И није била једина тог дана на том мјесту.
Како то изгледа када се на врху сударе вјеверице с приморја и вукови и вучице са херцеговачког крша? Ко је ту виспренији, опаснији, мудрији, бржи? За неупућене, овдје је ријеч о члановима два клуба, ПД „Вјеверица“ из Котора и ПД „Вучји зуб“ из Требиња, па од ове интригирајуће најаве неће настати ни трилер, ни акција, чак ни басна, можда мало комедије коју донесе дружење оних који се добро разумију и истим стазама ходе. И наравно, заједничка фотографија. Вјеверице кажу да су „доскакутале“ стазом чији је почетак у мјесту Ораховац. Успут су прошли кроз напуштено село Кљавићи, стигли до тврђаве мало прије нас и након паузе на врху продужиле
даље пут Пераста стазом којом смо ми дошли.
У повратку се и ми задржавамо у Перасту, приморском градићу који је прича за себе, са свим својим палатама, звоницима, старим каменим кућама имућних породица, грбовима и легендама помораца. Два острвца између овог мјеста и Верига дају посебан печат Перасту у поређењу са осталим насељима у заливу. Св. Ђорђе и Госпа од Шкрпјела вјекују овдје заједно, бококоторски јинг и јанг, једно вјештачко, друго природно, једно мушко, а друго женско.
Пераштанске чуваре напуштамо у поподневним сатима. Немамо времена да их боље проучимо овај пут . Успут се заустављамо кратко у Рисанском заливу да би видјели један феномен који се у пуној снази јавља само након дугих кишних периода. Вруљу Сопот упознајемо у правом моменту, онда када је најљућа и најгласнија. Ко зна откуда, ова неман купи све планинске бујице , путује кроз неистражене, стјеновите канале и стропоштава се низ литице Боки у загрљај, гдје скончава удављена у бијелом, пјенушавом трагу.
„Дивља љепота“ је слоган под којим многобројни спотови промовишу Црну Гору. Називају је и најбоље чуваном тајном Медитерана. У једном од њих, прелијепа дјевојка-вила, у црвеној, дугачкој хаљини, прво попут сирене извија своје тијело по морским дубинама богатог Јадрана, а онда излеће из воде у висине и надлеће све љепоте ове земље. Води вас фасцинантним контурама обале преко градитељског наслеђа које оставља без даха, креће се ка сјеверу и
снијежним падинама Дурмитора и издиже над кањонима и бистрином „горских очију“, док под собом оставља бициклисте и бордере, сви у лету. http://www.youtube.com/watch?v=pHHQZIZiIqA
Ипак, не успијева овој гаравој љепојки у планине повести васколики људски род, сав тај свијет и полусвијет. Јер, мравињак радије врви доле на препуним плажама и гурка се, цврчећи на сунцу, пешкир уз пешкир. Када би јој то, неким случајем, пошло за руком, и када би сва та неконтролисана маса, очарана њеном љепотом, јурнула у гору, тиме би било уништено све оно што планину чини планином и оно што планинаре тјера у планине, то одсуство људског трага тамо гдје је све, мање-више, остало онако како је одувијек и било. А до неке следеће недођије у коју ће вас повести вукови и вучице са све заставама и добрим вилама, ДА СМО ЗДРАВО!
Ана Влатковић
0 коментара