Далеко се упутих… (Прекорница 2013)

Традиционално пењање на   Прекорници, с успоном на највећи врх   Кула     (1927 мнв) ПСК „Прекорница“ из Даниловграда сваке године организује другог викенда у фебруару, а у част рођендана Друштва- ове године већ пети пут. ПД „Вучји зуб“ традиционално иде братском Друштву у походе, као што и они нама традиционално долазе у октобру. Само што је, уз најаву те тродневне акције (8-10.02.2013.) на нашој интернет страници, предсједник напоменуо: „Дужина стазе од дома на Студеном до врха Кула је 10,3 километара са укупним успоном око 700 метара. Прилично дуга маршута за зимске услове па је препоручујемо само кондиционо припремљеним планинарима.“

Одмах морам објаснити како је мени, са једним зимским успоном у планинарској каријери и то „уз малу помоћ мојих пријатеља“, пало на памет да се пријавим. Па навело ме је управо то искуство успона на Вучји зуб. Наиме, због најављених падавина, та дводневна акција сабијена је у један дан па је испало: преко 7 км кроз снијег и грање прије и послије успона. Сем тога, писало је да је релација Требиње – Студено, дуга око 125 км, у цјелости асфалтирана. Дакле, предвиђајући вожњу до Студеног, осокољена Вучјим зубом, још подстакнута потребом да вјежбам управо купљене дерезе и цепин, назовем ја да се пријавим. По дубоком удаху који сам чула, закључила сам да је предсједник порадио на личном смирењу, прије него што је изговорио: „Добро. Писаћу те“. А још кад сам чула да Жика води деветогодишњег Марка, ипак сам се осјећала као одрасла планинарка. Приљежно ја попакујем у свој једнодневни руксак сву своју планинарску опрему, доста резервне гардеробе, а понесем повелику торбу: са храном, козметиком и ситницама за које сам мислила да ће ми затребати у планини. Кад су, у петак поподне, дошли комбијем по мене, прво су ме питали како намјеравам носити ту торбу до Студеног? Будући да је нисам ни намјеравала носити већ само изнијети из комбија, одмах су ми разбили илузију о вожњи до Студеног. Жика ми је појаснио да су из „Прекорнице“ јавили да је нападао снијег и да ћемо морати око два часа пјешачити под пуном опремом или око 4 километра- бар сам ја тако запамтила! Наравно, препоручио ми је да се вратим по стари руксак и препакујем за вријеме вожње….

И тако крене наша необична шесточлана екипа на Прекорницу. Одмах морам истаћи да смо и тамо били најнеобичнија екипа. Пола екипе врсни планинари: Игор, Жика и Јање, а  друга  половина дијете, тинејџер и ја:  деветогодишњи   Марко,   четрнаестогодишњи Филип и  Весна у зрелим годинама. Углавном, кад  смо стигли до оног  снијега на  путу већ је био мрак, уз вјетар  какав  већ  дува у зимској ноћи на планини…    И кренем ја ка Студеном носећи један руксак на леђима, други сприједа, а без помоћи штапова јер сам морала да придржавам предњи руксак.   Углавном,  била сам  мокра од  зноја већ  прије једног километра.  Ситуација је  била таква да, једноставно,  није постојала   варијанта одустајања, али стварно не знам како  бих  дошла   до   Студеног да Жика није  повукао Маркове санке. У неко доба, олакша он  Марка и мене,  односно, преузме на себе  још 2 руксака, а мени каже: „Фурај ти даље.“ И ја зафурам.  Оно планина, мрак, вјетар,   честа рачвања стазе, па тражи стопе уз свјетлост чеоне лампе; још мокра од зноја па не смијем да станем и сачекам Жику. Све у свему, отфурала ја до дома. Кад сам стигла, двојица домаћина су одмах пожурили да помогну заосталима. Морам поменути да је моје фурање имало за посљедицу и то да је мали Марко донио онај мој руксак. Наиме, срели су једног планинара који је, такође, преузео неколико руксака од пријатељица које су отфурале. Наравно, Жика је преузео на санке и два његова руксака па је Марко морао мој. Тако су Марко и Жика посвједочили љубав и жртву, а ја, што јест јест- мало саможивости.

А онда сам од наших домаћина сазнала да је тај пут до  Студеног дуг око  8 километара. Скоро као до Куле. Хвала Богу да нисам знала кад   сам кренула. Некако је лакше  било ходати четири километра,  мада  ненормално  дуга.  А домаћини,  као   што се већ  може закључити из оног трка по заостале  планинаре,  у  свакој  прилици   су  свједочили   тај домаћински однос. И показивали: одговорност, бригу, пажњу   и   једноставно- љубав  за све који смо им дошли тог викенда у дом „Студено“. Иначе, Студено је  познато викенд насеље које броји око 400 викендица по околним брежуљцима и боровим    шумарцима, пошто се ради о правој ваздушној бањи. А у том чувеном викенд насељу   планинарски дом без струје, воде, гријања и купатила. Својевремено су, чух, имали струју, али је пао неки далековод,   о даљој   проблематици нисам питала. Углавном,  имали су агрегат  за кухињу  и  трпезарију,  те пећ  „бубњару“ за гријање и сушење.  А све остало по дому с чеоном лампом. Као и за оне потребе „задња врата лијево, дрво по избору десно“. Али им, као што већ поменух, није недостајало љубави и пажње ни за кога од чак 70 планинара који су им дошли у част петог рођендана „Прекорнице“. Наравно, најважније је било доћи тог викенда у „Студено“ па извјестан број није ни пео Кулу.

Пошто утиче на овај извјештај, морам поменути да   је  „Вучји зуб“   смјештен  у   стари дневни боравак. Ствар је у томе што је у тој соби остала нека раштимана пећ, а мисмо у екипи имали Жику-за-све. Па је Жика порадио на чишћењу и оспособљавању те отписане пећи- “да се дјеца огрију“. А тек што смо имали сналажљиву дјецу. Четрнаестогодишњака који је, шврљајући с чеоном лампом, наишао на складиште дрва. Па су дјеца нанијела дрва и у нашој соби је запуцкетала ватра. Могућност да се угријемо и осушимо своју опрему, као и сусједима у собама без гријања.Такође је, са већ чувеном чеоном лампом, Фића угледао на плафону старо сијалично грло. Та славна чеона лампа, Бог је благословио, заслужна је и за налажење сијалице у неком закутку дома. Тако је наша необична шесторка, сем гријања, добила и свјетло у соби. Послије оног самотног фурања по мраку, нисам могла да замислим бољи опис за рај.

Сутрадан у 6 часова, дакле са чеоним лампама, нас 40 кренуло је на тај дуги пут до Куле. Иначе, јутро је било баш онакво какво се и очекује на мјесту које се зове Студено. Али нас је то дуго ходање брзо загријало, упркос повременом вјетру и скоро сталном снијегу. А гријала је срце и домаћинска бига о учесницима тог похода, који су сјајно водили Зоран Бато Радуловић и Небојша Нено Калезић. Зоран нам је је на поласку рекао да ће планинари са крпљама правити пртину, ми да пратимо стопе ритмом којим ко може, а нико неће бити остављен: Марко Савићевић и Марко Ћиповић ићи ће посљедњи и водити рачуна о томе! Такође, да ћемо у Ћетном долу правити прву паузу, па ако неко закључи да не може даље, може сам да се врати та 3,5 километра до дома.. Тако организовани и охрабрени, упутили смо се Прекорницом ка врху Кула: 10,3 км у једном смјеру. Уз савладавање висинске разлике од 700 метара. Не знам хоћете ли ми вјеровати, али за вријеме тог дугог хода Прекорницом падале су, ваљда, све врсте снијега за које сам знала. Од великих и чипкастих сликовница-пахуља које лепршају док падају, преко ситних које се брзо „приземљују“, грудвастих, шиљатих, боцкавих „метлица“од иња- као да је сваки превој, шумарак, успон или силазак имао своју врсту снијега. А нешто ме веселио тај снијег, мада дјелује мало уврнуто јер не могу баш рећи да је то дуго ходање под снијегом који пада било лако. Поготово што, с максимално навученом капуљачом, нисам ни могла гледати љепоте Прекорнице већ само тај снијег који пада и стопе које морам „погађати“. Сумњам да би било весело да сам ишла сама Прекорницом. Међутим, кад иде вас 40 који не „фермају“ временску прогнозу, ни што су на тој хладноћи мокри од зноја већ хоће да испењу баш тај врх и баш тај дан, дође вам нека радост! Још кад видите да је сваки дио тог дугог пута и сваки поједини планинар, обезбијеђен љубављу и пажњом домаћина- тачно сте расположени да се мало помучите…

Након  четири ипо  часа  дошли  смо,  коначно, до   разлога тог дугог хода-  до  подножја кулоара  којим се излази на Кулу. Тек ту нас  је чекао изазов: успон дуг 500   метара, а с висинском разликом од 350 метара- некако  нам је  стално тај  кулоар био уз нос.  Споро цик-цак пењање стопама водича као једини начин. Цепин ког сам носала још од „Студеног“ био би ми од помоћи, али ме одговорила сама помисао на редосљед потребних радњи у том уз-нос положају. Па сам одлучила да се сналазила како знам и умијем. Мислим, по инспирацији, као и сви остали. А тек је то уз-нос пењање, а с душом у носу, било весело. А шалило се с чим се стигло: с кулоаром, снијегом, маглом, опремом, на свој рачун- ко би све попамтио… Сјећам се само да се један пењач стално распитивао кад ће више тај Ћетни до, одатле ће он да се врати… Срећом, тај успон кулоаром био је без падања снијега, то би већ било превише. Али је зато све вријеме био у магли, што је, кад све саберем, била олакшавајућа околност. Видите само онолико колико можете да савладате, остало је сакривено па вас и не препада. Наравно, најјачи планинари су се смјењивали на челу колоне, пртећи тај велики снијег, водичи су нас провели кулоаром уз максималне мјере опреза и извели на Кулу тачно у подне. А на врху нас је, задихане и ознојене послије пуних 6 часова хода, дочекао ледени вјетар-мећава  – можете претпоставити колико смо се задржали. Прво је ишло навлачење дуксева, брзинско окрепљење, фотографисање и назад! Тражење и откопавање кутије с печатом никоме није ни падало на памет.

А онда је услиједило оно што је изгледало најстрашније питање док смо се пели: како ћемо сићи низ тај кулоар? Почели смо крајње опрезно да се крећемо низ тај слеђени снијег врха: Жика је везао Марка прусиком за себе, настојали смо да идемо из стопе у стопу, цик-цак пртином, као што смо се и пели. Али је било престрмо па смо проклизавали, падали, летили без контроле, осим ако вас предсједник, рецимо, не ухвати за главу… А онда смо, одједном, схватили да уопште није лоше то клизање низ сломиврат-кулоар. Чак смо сви закључили да нам прија. Е тада је почело весеље. Наравно, Марко је одмах откачио прусик. Свако је имао своју омиљену варијанту, а углавном бисмо клизнули десном петом низ стрмину забацујући тијело уназад и „,летили“ док не сједнемо у тај меки снијег Прекорнице. Лијева нога и штапови су се сами прилагођавали. Након што смо „адреналински“ слетили тих 500 метара кулоара, Марко је званично објавио да га више не занимају љетни успони- убудуће иде само на снијег! Али нас је тек чекао повратак. Док смо били под адреналином спуста и није било лоше, али од чувеног Ћетног дола,  надомак дома, та 3,5 километра изгледала су дужа од свега. Наравно, свако је ишао својим ритмом, али сви смо дошли у размаку од пола сата, углавном око16 часова, након десетак сати ходања…

А у дому нас је дочекао такав планинарски пасуљ  какав  може  бити  само кад се  пређе око 21 километар Прекорницом. И кад га је скувао сам водич на Кулу,   пошто је, како чух, претходног дана  куварице   спријечио снијег. А онда смо, ипак, морали да се одморимо прије вечерње „журке“… Завукли смо се у вреће онако изморени и сити па само слушали како ватра пуцкета- то савршено стање не може се пренијети ријечима. Мислим, мора се доживјети. Јер, није ствар у томе што сам управо описала већ у нечему што је припадало само том тренутку тишине. Неком осјећању да нема мјеста на свијету на ком бисте у том тренутку радије били, ни људи са којима бисте радије дијелили тај тренутак тишине… Иако сте потпуно свјесни да је то само тај тренутак на Прекорници, да се ради о мање- више случајном скупу, да свако од нас има свој живот и људе који су му важнији, али нешто неухватљиво је било ту… Нешто као она мистериозна и неухватљива субатомска честица коју наука назива „Хигзов бозон“, иначе позната као „Божја честица“…

Међутим, брзо је почео да пада мрак и да стижу екипе којима је та субота била радна, а нису хтјели   да  прескоче планинарско   дружење:  наши Данко, Ози, Пуја, Драган  и Срђан; екипа „Високогораца“,   даље нисам упратила.   Ту несвакидашњу  суботу је  затворило једно врхунско дружење планинара из Црне Горе (сем домаћина, „Високогорци“, „Комови“ и „Облун“ из Подгорице), Македоније („Бистра“ из Скопља), те Републике Српске (требињски „Вучји зуб“ и  гатачки „Волујак“), које  су  домаћини   „зачинили“ захвалницама. Наравно, добио  је  и  наш  Марко  као  најмлађи планинар   који је   икада зими освојио Кулу! А сазнали смо и да нас је 37 тог дана испело Кулу, као и да је то највећа група која је испела икад. Иако су многи продужили то весело дружење до зоре, ми смо се ипак повукли прије поноћи, пошто смо имали план и за недјељу…

Е тај повратак недјељом ми је, коначно, пружио прилику да се нагледам прелијепe Прекорнице. Њених раскошних зимзелено-бијелих набора. Те планинске питомине којом се растаје од Студеног… Али, Прекорница се не би тако звала да вас тек тако пушта да одете! Намами вас пречицом, коју су, мислим, то јутро пробили „Високогорци“. Па „осоли“ повратак скоро-авантуром, са пар стрмина, понеким прескакањем, једним пропадањем у дубоки снијег, гашењем жеђи снијегом са борових иглица, и доведе до асфалта на ком нема нашег „чађе“! Наравно, јача тројка оде у истраживачки комби-подухват, ког нађу неких 500 метара височије и поносно нам довезу „чађо-шампиту“! Пошто је, као што сам поменула, у суботу скоро стално падао снијег – било га је скоро 30 центиметара на крову. Можете мислити с којим поносом смо се спустили у Даниловград, гдје нас је предсједник одвео у „Б.Б.Кинг“. Ја нисам пила кафу па не могу да будем гарант квалитета, али мислим да је валидан податак да је предсједник попио двије нес-кафе! Наиме, „зубићима“ је општепознато да кафи коју је неко други спремио- он углавном нађе ману.

А онда је услиједио достојан завршетак нашег тродневног похода: посјета манастирима Ждребаонику, тик уз Даниловград и Острогу, који се, иако га вежемо за Никшић, такође налази на подручју општине Даниловград. Тако  је овај   мали град   под   Прекорницом „омеђен“  моштима  Светог  Арсенија  Сремца   (насљедника  Светог  Саве)     и   Светог Оца   Василија  Острошког. Сад,     прилазак Светом Оцу Василију за сваког је  потпуно лична ствар и о томе се ћути. Само  морам  довршити   причу о   оном   мистериозном и неухватљивом „бозону“. Не сналазимо  се ми баш у овом свијету и не разумијемо све то око бозона, али добро знамо шта је Божија честица. Чак можемо да је видимо. И мирише на босиљак…

Извјештај саставила: Весна Кешељ