Ако постoји мјесто које се може сматрати срцем Црне Горе, како по географском положају, јер се налази  отприлике на средини њене територије, а тако и по неким другим особинама, могло би бити да је то Кањон Мртвице. Ако су Проклетије, Сињајевина, Дурмитор, Морачке и све друге  планине плућа ове земље, морамо нешто назвати и срцем. Неко мјесто пуно радости и буке. Тамо гдје  течност живота пршти на све стране.

Послије дугог периода досадних киша, са једним одгађањем туре због промјенљивог времена, осванула је и сунчана, јунска недеља која je потјерала 15 планинара „Вучјег зуба“ у вишечасовну вожњу преко Никшића и Шавника, провукла нас између бајковитих масива Сињајевине и Морачких планина. Показала нам је крај гдје млада Морача  добија снагу са околних брда од извора који се наизмјенично јављају и скоковима са литица уљепшавају нам путешествије.

Силазимо у Платије и укључујемо се на пут Београд-Подгорица. Пролазимо Манастир Морачу и након пар километара стижемо у мјесто Међуријечје. Искључујемо се са магистралног на узани пут, прелазимо дрвеним мостом преко Мораче. Лутамо и слабо читамо оборене и нејасне путоказе, али на крају ипак налазимо мјесто гдје стаза почиње. Прошло је једанаест и сунце се већ захуктало.

Првим погледом на предио у коме смо се обрели увиђамо да ће нам ова тура раздрмати сва чула. Прво прелазимо преко ко зна чијих ливада и омањих воћњака, улазимо у шуму, која се наизмјенично прорјеђује и згушњава и час нас излаже удару сунчевих бичева, а час нас од њих мајчински брани. Стаза прати лијеву обалу Мртвице и скоро на свим дијеловима је од 20 до 30 метара издигнута над њом.

Што дубље грабите Мртвичиним коритом пут изворишта, овај дјевојчурак је све гласнији и разигранији.  Галама вас прати скоро цијелим током и то је звук на који се човјек брзо навикне.  И када у моменту пожелите тишину, нећете јој замјерити што вас не може послушати јер управо та грмљавина испуњава човјека неком новом снагом и оживи све замрло у вашем бићу. Њена младост је ту просто заразна.

Доле, како се ближи Морачи и стапа с њом, постаје све тиша и мирнија, зрелија и сталоженија.  Она тада спознаје истину да иде своме крају и што више одмиче, мање јој се жури, као да зна шта је чека. Успут ова водена вила, утопљена у Морачи, неповратно губи своју чистоћу и попут сунђера купи све оно што јој се нађе на путу, отпадне воде из насеља.  Блиједи јој љепота и замире глас. Али ми не идемо у том смјеру. Изабрали смо пут који води до мјеста њеног рођења, да је упознамо тамо гдје је најживља и најразигранија.

Иако је доживљавамо као младу и ничем вичну, ова дјева има и своју историју. А њу су обиљежила два Данила. Један од њих, црногорски књаз, изабрао је баш Мртвицу да преко ње сагради  Данилов мост који ће посветити својој мајци давне 1858. године. Тим каменим скоком у два лука, преко Мртвичиног струка,  помогао је књаз мјештанима спојивши раздвојене обале, а мајка је добила најљепши поклон и то у свом завичају, скривен од погледа, уљуљкан у дивљини овог заборављеног крајолика . Другог Данила упознаћемо нешто касније.

Након фотографисања на мосту и око моста, уочавања малих пјешчаних плажа у његовој околини, настављамо истом страном обале и улазимо у нешто гушће растиње, а то нас и обрадова јер сунце нас је већ угњавило.

Избијамо на макадамски пут који нас упути на куће Булатовића. Прва од њих саграђена је од камена, потамњелог од влаге и сњегова. На врх  крова  омањи крст. Около сеоски угођај, штале, кошнице, пси, јарићи и кокошке. Заустави нас домаћин, испита ко смо и одакле смо. И увијек се, па и овај пут, некако потрефи да се сви ти људи по црногорским недођијама које обилазимо орасположе и развуку боре у смијалице кад чују да смо из Херцеговине.  У повратку смо му и неоседлане коње видјели. Храбрио нас да их зајашемо, нудио нам сок од зове и дрењина, а све се чинило да чичи и није толико до зараде колико до прилике да проговори коју. Мртвица је очигледно једини саговорник овим малобројним и усамљеним сељанима.

Стаза улази у шумарке, док ријеку сада и не видимо јасно од густог растиња. Али она стално подсјећа на своје присуство и галамом заглушује сваки покушај разговора. Ту је и други пјешачки мост, неугледна, склепана скаламерија, веза са селом које се зове  Мртво Дубоко

Држимо се лијеве обале и петнаестак минута након изласка из села стижемо до Капије жеља, двије подбочене, укошене стијене. Вјероватно је нека давнашња, силовита бујица издубила између њих пролаз и оставила рупу у облику сузе кроз коју вас гађа тиркизна боја  Мртвичиног ока. Ту ћете пронаћи и упутство како узвратити ударац и бацити камен кроз пролаз уз обавезно замишљање жеље. Помиње се и Вила са Маганика, а њено присуство се више осјети додиром паучинасте маховине  која је освојила танка стабла начичкана около.

Бијели нерини су извори који се стропоштавају низ околне, зарасле падине. У касно прољеће када сњегови копне, ови момци су сити, хитри, бучни и бљештави. Поједини чак и Мртвицу надјачају жестином којом се пут ње бацају низ гомиле разбацаног стијења. Управо су призори тих водених, неукроћених пегаза највише одушевили нашу групу. Видјело се то по времену које смо провели застајкујући и упијајући снагу онога што се одигравало пред нашим очима. А изнад њих, непрегледне грбаве плоче, високе преко 1000 метара, оне  које су се у неколико окомитих тераса надвисиле и накривиле над нама и заболе се, чини се, у стратосферу. Надам се да је бар неко од нас успио подесити фото апарат и у један кадар углавити ту висину, а можда понеки ушинути врат још свједочи о узалудном покушају.

Стаза која нас чека каменитија је и огољенија у односу на пређени дио. Шибља има у пукотинама и поткапинама. Доминира сива боја камена и сада су обе стране кањона ближе небу, а и једна другој.  Иако је скоро на сваком кораку испод нас провалија, пролаз је такве ширине да себи можете приуштити ход без бојазни од пада. Ипак, не опуштајте се превише. Нарочито када угледате свјеже и видљиве трагове одрона, а један такав нас је замислио на мјесту гдје се стјенчуга, велика као кућа, обрушила прије пар година и једним дијелом преградила ријеку. Треба припазити и тамо гдје је мокро  од млазова који се као са кишобрана у вријеме пљуска сливају низ излизане камене плоче. Мало ко је овдје прошао, а да се није умио и уловио који гутљај.

А сада стижемо и до приче о другом Данилу, генералу Јауковићу.  Овај је Мртвици задао више јада него ико и било јој је „јао“. Ипак, становницима је помогао, повезао села, а скиталицама попут нас заувијек отворио тајне кањона чија се љепота тешко заборавља.  А ево и како. Све се издешавало 1973. године када је са војском и народом овог краја,  минирајући исклесао пролаз кроз стијену и тако проходним кањоном повезао села Веље Дубоко и Мртво Дубоко. Мртвичке греде од тада броје неколико стотина метара, а ово је мјесто гдје ће се батерија на вашем фотоапарату најбрже угријати. Снимци које забиљежите ту више ће вам рећи него сви ови низови реченица.

Када прођете овај дио, чека вас права Плажа, мјесто гдје завршава наша тура, али не и стаза. Она наставља лијевом обалом кањона и након пар сати испоручиће вас у Веље Дубоко. На плажи гужва као на приморју.  Затичемо бројну  групу из новооснованог  друштва „Meet Montenegro“ (Упознај Црну Гору) из Подгорице. Уживамо у једночасовној паузи и ту се већ свако о свом ужитку забавио. Неки су се испружили по углачаном камењу  и околним стијенама, они жељни освјежења обрадоваше узаврела стопала у плићаку, а сви заједно вадимо понешто да се заложи. Ко се сјетио, промијенио је воду и наточио смртно ледене Мртвице, а у нека доба неко примјети да нам фали троје људи. Нема другог објашњења  него да су Војо, Весна и Тамара, ова три зубића мјесечара,  загледани у висине, као слијепци прошли изнад наших глава, продужили даље и ко зна гдје завршили. Када смо их након сатак времена угледали како се враћају, лакнуло нам је. Кажу да нас заиста нису примјетили, одшетали су добрих двадесетак минута и срећом угледали паучину на стази што им је био знак да ми ту нисмо прошли.

Сви су сада на окупу. Ту су стари, а и нови чланови друштва, што нас посебно радује.  Развија се застава, намјешта фото апарат, овај пут дубоко доле у пукотини, међу литицама. Нема набрајања врхова и хватања добрих панорама, јер Мртвица нема комшилук. Одавде се не види ништа, а ништа вам више и не треба, јер све по шта дошетате чак овдје, ту ћете и пронаћи и биће вам довољно. Још ћете понијети много више него што сте донијели, а то што понесете не да се загубити.

Истом стазом се враћамо и сада разгледамо кањон из друге перспективе док поподневно свјетло већ намјешта платно за најбоље фотографије. Само што ће  наслов овог  фото албума увијек бити у свађи са његовим садржајем. Мртвица!  Сигурно је сваки планинар чија је гојзерица оквашена водом из ове ријеке у неком моменту помислио: „Зашто то име?“ 

Може бити да су јој га дали како би је спасли од злих сила као што здраву новорођенчад мајке зову погрдним именима у намјери да их заштитиле од урокљивих погледа. И нека су! Бар ће се многи, можда баш због њеног одбојног, злослутног  имена клонити посјете  овом рају и поштедити је додатних онечишћења и свих нуспојава које доносе масовне посјете туриста. А залуђеници попут нас  свакако ће наћи свој пут и без путоказа, табли и маркација.  Ако вас има који дијелите ово мишљеље, одушевићете се путоказом који морате „ухватити“ погледом,  како знате и умијете, када док се возите кроз Платије, узалудно тражите скретање за овај кањон.  Када су бирали, надам се, свјесно и и лукаво, таблу која треба да вас информише о скретању, мислим да су користили величину слова која сигурно нигдје није дозвољена . Чик уочите натпис! Али, нека! Одлично! Мртвица ипак није дјевојка за свакога. Пробирљива је то красотица и не треба свако да се мота око ње. А они који су се ипак усудили и опет ће јој се вратити једног дана, поздрављају вас и поручују  „ДА СМО ЗДРАВО“!

Извјештај: Ана Влатковић

Фото галерија:

Видео: Игор Шкеро

Категорије: Извјештаји

1 коментар

Mirjana Gajić · 11. јула 2014 у 12:43 pm

Godine 2011., sa grupom planinara iz Banjaluke i Čelinca, u okviru planinarske ture zvane " Planinarsko ljetovanje 2011" (PD " Čičak", Čelinac) uživala sam u čarima kanjona Mrtvice. Bilo je, jednom riječju, božanstveno !
Vaš tekst je toliko živopisan, da sam u jednom trenutku, u mislima, i sama ponovo koračala Mrtvičkim gredama i uživala u huku te predivne rijeke. Kao što i sami rekoste, opet ćemo joj se vratiti jednog dana…

Pozdrav iz Banjaluke,
Mirjana Gajić

Оставите одговор на Mirjana Gajić Одустани од одговора

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.