Постоје мјеста која вас освоје на први корак, и онда им се годину за годином упорно враћате по још једну туру узбуђења. Просто се навучете. Овај пут одлучили смо спојити неспојиво. Између вјечног мрака моћног подземља и суровог сјаја планинских врхова, смјестила се наша нова словеначка авантура. Крај јуна био је резервисан за двојац Милош и Ана, са јасним циљем – сложити савршен љетни мозаик од супротности. Кренули смо на пут који нас је водио кроз епске крашке пећине, да бисмо се убрзо након тога нашли на дивљим, скривеним стазама Караванки и Камнишко-Савињских Алпа. Спакујте ранчеве, водимо вас на туру послије које засигурно нећете бити исти.
Подземна чуда: Шкоцјан и Постојна
Наше путовање почиње спуштањем у утробу земље. Прва станица је фасцинантна Шкоцјанска јама, јединствени подземни систем под заштитом УНЕСКО-а који нас потпуно оставља без даха. Kроз ову пећину протиче понорница Река, формирајући један од највећих подземних кањона на свијету, а монументалне дворане и дивљи хук воде стварају нестварну, готово толкиновску атмосферу.
На мјесту гдје се спајају људска храброст и природна грандиозност, уздиже се мост Церквеник. Лебдећи на висини од 50 метара изнад дивље ријеке, он премошћава масивни подземни кањон Шкоцјанске јаме. Сваки корак преко овог савршено освијетљеног моста доноси снажан емотивни набој и истински адреналински доживљај, док поглед у застрашујући и тајанствени подземни понор оставља трајан утисак на сваког путника.
Већ сутрадан стижемо и до чувене Постојнске јаме, а да је она свјетски познат феномен, постало нам је јасно чим смо угледали плато испред улаза, који је буквално врвио од посјетилаца. Мноштво свјетских језика, велика гужва и непрегледне колоне туриста свих старосних доба потврдиле су изузетну популарност ове локације. Без обзира на толики број људи који су сви заједно и истовремено хтјели да завире у подземни свијет, фасцинантни амбијент није изгубио ништа од своје магије. Вожња култним подземним возом уводи нас у раскошни свијет вијековних сталактита и сталагмита и станиште ендемских пећинских врста међу којима је и човјечија рибица. Оно што нам преостаје иза ове авантуре су дубоке и импресивне успомене.
Топлотни талас на Kараванкама и успон на Велики врх
Из подземља се селимо у загрљај планина, тачније на Алпе Kараванке. Наша база је аутентични и изузетно занимљиви планинарски дом Kофце, надалеко познат по сјајној атмосфери и традиционалним штруклама. Након ноћења у дому, аларм нас буди у рану зору – већ у 4:30 ми смо на стази. Разлог овако раног поласка је најављени љетни топлотни талас који је тих дана заробио западну Европу, а управо такве временске услове желимо предухитрити на успону ка Великом врху (2088 мнв), најзападнијием двохиљадарашу на дугачком гребену планине Кошута.
Тек што смо оставили планинарски дом иза себе и закорачили на орошене ливаде, јутарњу тишину прекинуло је тихо фрктање. Пред нама су се указали планински коњи. Њихова моћна тијела, прекаљена суровим висинама, дјеловала су импресивно на заталасаном пропланку. Када су нас уочили, само су лагано подигли главе, пустили да им вјетар заталаса дуге гриве, а затим се спокојно удаљили ка гребену. Свијест да дијелимо планину са тако величанственим, слободним бићима учинила је наш поход ка врху потпуно магичним.
Одлука да кренемо у саму зору показала се савршеном. Дочекало нас је прохладно јутро и прелијепо, тихо и стабилно вријеме, а са самог гребена пружали су се величанствени, чисти видици на околне алпске ланце. Ова стаза је изузетно популарна, па смо током цијелог пута уживали у сусретима са бројним планинарима који су, као и ми, хватали свјежину планинског јутра.
Макадам, пукнута гума и горштачка солидарност
Повратак са идиличних Караванки у цивилизацију претворио се у прави тест сналажљивости! На макадаму, дубоко у планинском масиву и без трунке сигнала, пукла нам је гума на ауту. На срећу, планина увијек споји праве људе. Наишли су нам у сусрет дивни неки планинари и локалци који су несебично потрошили своје вријеме, помогли нам да рјешимо проблем и отпратили нас из дивљине све до првог вулканизера. Велико хвала непознатим пријатељима на путу, а посебно једном момку Игору који се баш потрудио да би нас извукао из невоље!
Идила Логарске долине и борба са бором кривуљем
Сљедећи дио турнеје водио нас је у бајковиту Логарску долину, једну од најљепших глечерских долина у Европи. Пјешачили смо уз обале бистре, хладне рјечице Савиње, уживајући у зеленилу и миру, све до њеног спектакуларног изворишта – надалеко познатог слапа Ринка. Овај моћни водопад обрушава се низ окомиту стијену високу 90 метара и представља прави алпски драгуљ. Иако се овог пута нисмо упутили на захтјевније планинарске руте, уочили смо да управо у непосредној близини слапа почињу добро означене стазе које воде ка некима од најатрактивнијих врхова Камнишко-Савињских Алпа. Стаза изнад водопада води планинаре узбрдо према Савињском извору и дому на Окрешљу, који даље служи као одскочна даска за озбиљне алпске успоне на Камнишко седло, Брану, Мрзлу гору, те преко Турског жлијеба ка Турској гори и Скути.
Напунивши батерије свом том љепотом, остајемо у подручју Kамнишко-Савињских Алпа али се пребацујемо на другу страну и са јасним циљем: попети још један Велики врх (2110 мнв) на високој планинској крашкој висоравни Вежа. За разлику од Kараванки, овдје нас је дочекала потпуна супротност – дивљина и самоћа. Ипак, Словенија је таква, чак и на скривенијим стазама увијек сретнете бар покоји планинарски пар са којим размијените коју ријеч. Док смо се пењали ка Великом врху, нисмо могли да не направимо поређење са Караванкама, гдје стазе врве од људи који дијеле исту планинарску страст. Овдје, у Камнишко-Савињским Алпима, бар на овој стази, готово да нисмо срели живу душу. И заиста, колико год човјека испуњава када на стази угледа истомишљенике, постоји нека тајанствена, љековита моћ у планинској самоћи. Овај успон у потпуној тишини пружио нам је риједак луксуз – да останемо сами са својим мислима и да планину доживимо у њеном најчистијем, интимном облику.
Успон је био прави планинарски изазов. Стаза је добрим дијелом буквално усјечена у непрегледну, густу насеобину бора кривуља, кроз који смо се на појединим дионицама морали жестоко пробијати тијелом како бисмо напредовали даље. Пред самим врхом пејзаж се нагло мијења; шуму смјењују стрми сипар и технички нешто захтјевнији дијелови стазе са крушљивим камењем, док у дубоким крашким шкрапама још увијек пркосно леже остаци зимског снијега. Излазак на врх оправдао је сваки уложени атом снаге. Након успјешног трочасовног успона, награђени смо спектакуларним погледом на моћне и сурове стијене Гринтоваца, који су изгледали као камена круна на хоризонту.
Продужени одмор: Од Птуја до Граца
Повратак са алпских висина подсјетио нас је на једно од најбољих планинских рутина: уколико је могуће, активан дан у стијени обавезно заокружите опуштањем у води. Након напорног успона и хладног вјетра на врховима, нема бољег лијека за уморне мишиће од топле, љековите купке. Комбинација планинарења по суровим Алпима и каснијег регенеративног купања у Термама Птуј показала се као савршен спој, пружајући нам идеалан баланс између чисте алпске авантуре и врхунског хедонизма.
Путовање смо заокружили посјетом Марибору, а потом и у оближњем аустријском граду Грацу, обилазећи културне знаменитости, градске тргове и уживајући у продуженом одмору прије повратка у наше Требиње. Словенија нам је још једном потврдила зашто јој се по ко зна који пут вјерно враћамо! Више и не бројимо…
До идуће авантуре и неких нових висина, да смо здраво!
Извјештај написала: Ана Влатковић
Фотографије: Милош и Ана Влатковић
0 коментара