Зезају ме што свуда видим облик срца. У задње вријеме су уствари и престали, није више ни ново ни занимљиво. Признајем, мало ми је у почетку било глупо, па нисам ни спомињала кад га угледам, али схватила сам после да је то у реду. Срца па срца, што би било глупо. Јел’ глупо Трновачком језеру? Што би онда мени било глупо? “Очи виде оно чега је душа пуна“, ко може рећи да Андрић није знао шта прича? Молим лијепо.
Исто тако знам и неке људе које свуда виде бајке, фантастична створења, облике и тајне. И није им глупо. А познајем их па знам да њихове очи гледају кроз њихове душе које обоје стварност као што језеро обоји оно што се у њему огледа. Знам људе који свуда виде радост, прилику да помогну, придрже. Знам људе који виде све што је другачије, виде умјетност и игру у људима. Знам нажалост и оне друге, којима се вид замутио па не могу да виде даље од слоја прашине на трепавицама. Некима је лако, некима тешко, али сви они, баш сви, па и ови што некад морају да трепну више пута, имају очи које гледају вани кроз њихов свијет унутра; да не дирам до Андрића, кроз душу своју.
Ту долазимо до још једног разлога због ког волим планину. На планини се свачија душа види као на длану. Некад ти је људи тако дају да је помијешаш са својом, и онда, пукне хоризонт толико шарен да те очи навикле само на твоје боје, помало и заболе. Занимљиво је и узбудљиво кад свако мало ћурнеш кроз неке нове зјенице. На овој тури рецимо, 14 пари очију, па још добар број доле код планинарског дома, елем један озбиљан лонац утисака. Једне су очи рецимо гледале у мир; друге у немир и чежњу за даљином. Неке су трептале пред љепотом, неке пред изазовом. Неке су намигивале хоризонту, неке се смијале сунцу. Било је очију пуних и раширених. Очију које виде кроз траву, кроз облак и кроз мрак. Које гледају у себе, које гледају око себе. Које виде човјека, које виде душу. Баш ето свакаквих.
А било је и пари очију које су виђеле и кафану и Копакабану, и то на вр’ брда. И још којешта што и није за ову причу. Да смо здраво, нек се виђело, па ће се и испричати.
Кристина Јашић
0 коментара