У суботу, 07. маја, троје „зубића“ – Милијана, Милош и ја смо учествовали у акцији ПК „Субра“ – обилазак стазе Црквице – Гркавац, дуге око 17 километара. Привукла нас је објава да се ради о панорамској – лакој до средње тешкој тури, а и чињеница да мало знамо о тој – за нас „Б“ страни Орјена. Све у свему, група око 25 планинара, водичи – Жељко Старчевић са сином Андријом.
Полазак око 09,30 часова са Црквица, са платоа код споменика Кривошијским устаницима, гдје смо се, што од водича, што са информативних паноа, упознали са стазом, тврђавама које обилазимо, али и бурном историјом ових крајева. Са пута за Драгаљ скрећемо десно, укључујемо се на добро очувану, просјечену и маркирану стазу, врло брзо долазимо до прве тачке – тврђаве Ком (1154 мнв); значајно девастиране, али, како ће се испоставити – од тврђава које ћемо посјетити – најбоље очуване. Ту сазнајемо да је посаду чинило шездесетак војника, да је тврђава имала струју, воду, као и оптички телеграф којим су се поруке преносиле до база на мору. Као и тврђава Стражник (1225 мнв) служила је за непосредну заштиту војног комплакса на Црквицама, чији се остаци и данас назиру.
Како некоме објаснити да на се на овом подручју, гдје се данас становништво може избројати на прсте, налазио прави мали град са око 7000 војника, са стадионом, хотелима, пекаром и другим објектима?
Настављамо даље и убрзо схватамо да Жељко није претјерао када је стазу упоређивао са оном познатијом – Премужићевом стазом на Велебиту, наводећи да је по квалитету градње можда и испред ње. Иако грађена прије око 130 година – углавном је добро очувана,, ширине око два метра, подзиде од тесаног камена, негдје ради веће чврстине каскадно изведене; већим дијелом равна, а тамо гдје има нагиба – изведени су тако да ни пјешаку са оскудном кондицијом не представљају напор. Ипак, правимо већи број пауза – за разледање и фотографисање.
Предјели кроз које пролазимо ме подсјетише на Кршељев мрамор, сигуран сам да највећим дијелом подручја ка Драгаљском пољу људска нога још није крочила, а уз саму стазу опажамо велики број вртача, јама, камених водопада. И онако наглас размишљам који је подвиг био направити све ово – ко је први прошао овом недођијом и трасирао стазу, ко су били људи који су је градили, гдје су боравили, одакле су доносили воду… једино што су имали на претек је камен за обраду.
Обавезан одмор је и код уређеног природног заклона – пећине уз стазу. Након можда сат и по, указа се доминантан објекат – Вељи врх (1277), чини нам се – ту, надохват руке, али нас Жељко мало „спусти на земљу“ кад нам рече да треба још толико пјешачити, да стаза обилази око брда и пење се на врх са супротне стране, која је приступачнија. Нешто ужим, али добро видљивим и подзиданим цик-цак путем домогосмо се врха.
Прошло је подне, већи и атрактивнији дио данашње туре смо прошли, водич даје четрдесетак минута одмора. Видљивост није баш најбоља, али ипак уживамо у погледу, видимо између осталог и следећу тачку обиласка – тврђаву Обер (Горња), у ствари – оно што је од ње остало, јер је већим дијелом зарушена. Како би комплетирали војни комплекс Кривошија, Аустријанци су планирали изградњу тврђаве и на овом врху, али су одустали због енормних атмосферских пражњења; што и није зачудо, када се издаљега погледа, Вељи врх, онако усамљен, шиљат попут пирамиде и доминантан, дође као неки Богом дани громобран!
После одмора, силазимо на стазу, ту се раздвајамо. Жељко се са неколицином планинара враћа ка Црквицама, одакле ће пребацити возила на Леденице, остали настављају ка Леденицама и Гркавцу, а вођење преузима Старчевић млађи. Милош оде са групом возача, а боје Требиња остасмо да бранимо Милијана и ја.
У наставку, стаза је углавном равна, са десне стране се указује Бококоторски залив, острва Свети Ђорђе, Госпа од Шкрпјела, Рисан, Вериге, даље – Тиватски залив, Михољска Превлака, поглед сеже и до отореног мора. Долазимо до раскрснице, лијево води краћа стаза до тврђаве Обер, нас неколико, којима кондиција и није јача страна остајемо и чекамо да се остатак групе врати. По спајању групе, настављамо ка Доњој (Ундер) тврђави. Стаза се одавде нагло спушта, добро је обиљежена и просјечена, дијелом води кроз оскудну шуму, нема више оних импозантних подзида и уопште, терен је доста питомији. Тврђава Ундер, (види се са магистралног пута Вилуси – Рисан) је такође у врло лошем стању, могу се обићи двије – три просторије.
Одавде за неких десетак минута силазимо на стари пут на Леденицама па до крајњег одредишта – кафане „Гркавац“ на освјежење. Након око пола сата долази возилима и остатак групе; сабирају се утисци, пакује опрема, поздрављамо се са домаћинима и крећемо за Требиње. Све у свему – идеална цјелодневна тура, дужина стазе око 17 километара, треба нагласити да успут нема воде.
Све троје смо мишљења да је најпогодније вријеме за обилазак у јесен, када вегетација мијења боју. За оне са слабијом кондицијом препоручујем смјер Црквице – Гркавац, јер успона (сем изласка на Вељи врх) готово и нема; супротни смјер је нешто захтјевнији. Ето, дадох приједлог, па планирајте.
Дотле – ДА СМО ЗДРАВО!
Мишо Ковачевић
0 коментара